Примери вере

„Куда ти идеш, ићи ћу и ја“

РУТА хода поред Нојемине путем који их води преко ветровитих висоравни моавске земље. Подсећају на две усамљене мајушне силуете на том огромном пространству. Замислите Руту како запажа издужене поподневне сенке, а затим посматра своју свекрву и пита се да ли је време да пронађу преноћиште и одморе се. Она је веома заволела Нојемину и учинила би све што може како би је збринула.

Обе жене у срцу носе тешку тугу. Нојемина је већ више година удовица, али сада је жалосна због још једног тешког ударца — смрти два сина, Хелеона и Малона. И Рута је у жалости. Малон је био њен супруг. Иако су се она и Нојемина упутиле на исто место, у Витлејем у Израелу, то путовање није исто за обе. Нојемина се враћа кући. Рута је на путу у непознато, а иза себе оставља родбину, отаџбину и све тамошње обичаје, па и богове (Рута 1:3-6).

Шта би једну младу жену подстакло на такву корениту промену? Како ће Рута скупити снаге да започне нови живот и брине о Нојемини? Док будемо проналазили одговоре, видећемо да можемо много научити из примера вере Руте Моавке. Хајде да најпре осмотримо како је дошло до тога да ове две жене пођу на дуг пут у Витлејем.

Трагедија за трагедијом

Рута је одрасла у Моаву, малој земљи источно од Мртвог мора. На том подручју се углавном налазе висоравни прошаране дрвећем и оивичене дубоким клисурама. Поља у „моавској земљи“ су богато рађала чак и када је Израелу претила глад. Управо је то био разлог због ког је Рута упознала Малона и његову породицу (Рута 1:1).

Због глади у израелској земљи, Нојеминин муж Елимелех одлучио је да се са супругом и два сина пресели у Моав, где ће живети као странци. Пресељење је вероватно било испит вере за сваког члана ове породице будући да су Израелци морали редовно да обожавају Јехову на светом месту које је он одредио (Поновљени закони 16:16, 17). Нојемина је успела да сачува своју веру. Па ипак, била је скрхана од бола када јој је муж умро (Рута 1:2, 3).

Касније је можда поново имала разлог за тугу када су се њени синови оженили Моавкама (Рута 1:4). Нојемина је знала да је праотац њеног народа, Аврахам, уложио много труда да свом сину Исаку пронађе жену из свог народа, народа који је служио Јехови (Постанак 24:3, 4). Израелци су у Мојсијевом Закону били упозорени да не дозволе својим синовима и кћерима да склапају бракове са туђинцима како Божји народ не би био наведен на идолопоклонство (Поновљени закони 7:3, 4). a

 Па ипак, Малон и Хелеон су се оженили Моавкама. Иако је Нојемина можда била забринута или разочарана, очигледно се трудила да према својим снахама, Рути и Орфи, буде добра и поступа с љубављу. Можда се надала да ће јој се и њих две једног дана придружити у служењу Јехови. Како год да је било, Рута и Орфа су заволеле Нојемину и постале веома блиске с њом. То им је помогло када их је задесила трагедија. Обе су постале удовице пре него што су добиле децу (Рута 1:5).

Да ли је Рути религија којој је поучавана од детињства помогла да се избори с тим тешким ударцем? Не би се могло рећи. Моавци су обожавали много богова, а главни међу њима звао се Хемос (Бројеви 21:29). По свему судећи, моавска религија није била изузетак када је реч о окрутним и ужасним обичајима тог времена, међу којима је било и жртвовање деце. То је било потпуно супротно свему што је од Малона и Нојемине чула о брижном и милосрдном израелском Богу Јехови. Мора да ју је дирнуло то што је Јехова испољавао љубав, а не сејао страх (Поновљени закони 6:5). Након страшног губитка, Рута је вероватно  била још ближа Нојемини и упијала је сваку реч док јој је ова старија жена говорила о Свемоћном Богу Јехови, његовим чудесним делима и брижном и милосрдном опхођењу према свом народу.

С друге стране, Нојемини је значила свака вест о њеној домовини. Једног дана је чула, можда од неког путујућег трговца, да је глад у Израелу престала. Јехова је обратио пажњу на своје слуге. Витлејем је поново могао с поносом да носи своје име, које значи „кућа хлеба“. Нојемина је одлучила да се врати (Рута 1:6).

Шта ће учинити Рута и Орфа? (Рута 1:7). Њихово горко искуство их је зближило с Нојемином. По свему судећи, Руту је нарочито задивила Нојеминина доброта и непоколебљива вера у Јехову. Ове три удовице заједно крећу у Јуду.

Запис о Рути нас подсећа на то да трагедије и губитак вољених погађају како лоше тако и добре, поштене људе (Проповедник 9:2, 11). Такође, када се суочимо са неподношљивим губитком мудро је да у другима потражимо утеху и подршку — посебно у онима који се ослањају на Јехову Бога, коме је и Нојемина служила (Пословице 17:17).

Рутина верна љубав

Док ове три удовице прелазе километар за километром, Нојемину почиње нешто да мучи. Она размишља о две младе жене поред себе и о љубави коју су показале према њој и њеним синовима. Брине је и сама помисао на то да би могла још више да им отежа живот. Ако оставе своју домовину и пођу с њом, шта ће она моћи да уради за њих у Витлејему?

Зато им Нојемина каже: „Идите, вратите се свака у дом своје мајке. Нека вам Јехова покаже љубав, као што сте је ви показале онима који су сада мртви и мени.“ Такође говори о нади да ће им Јехова дати да се удају и започну нови живот. „Тада их је пољубила“, даље се каже, „а оне су гласно заплакале.“ Није тешко разумети због чега су Рута и Орфа толико заволеле ову дивну и несебичну жену. Обе су биле упорне: „Не, него ћемо се с тобом вратити твом народу“ (Рута 1:8-10).

Па ипак, Нојемина не мења мишљење. И даље их уверава да им малтене ништа  не може пружити у Израелу. Она нема супруга који би се бринуо о њој ни синове за које би се њих две могле удати, и није било никаквих изгледа да ће се то променити. Зато им се поверава и каже да је велика горчина у њој јер не може да се побрине за њих (Рута 1:11-13).

Нојеминине речи Орфу наводе на размишљање. Она има породицу у Моаву, мајку и дом где се може вратити. Заиста би јој живот у Моаву био много лакши. Зато је тешка срца пољубила Нојемину на растанку и кренула назад (Рута 1:14).

Како реагује Рута? Нојеминине речи се односе и на њу. Међутим, даље читамо: „Рута је остала с њом.“ Можда Нојемина креће даље на пут али примећује да је Рута прати. Приговара јој: „Ево, твоја јетрва, која је као и ти остала удовица, вратила се свом народу и својим боговима. Врати се и ти с њом“ (Рута 1:15). Њене речи нам откривају један важан детаљ. Орфа се не враћа само свом народу већ и „својим боговима“. Не смета јој да и даље служи Хемосу и другим лажним боговима. Да ли је тако и с Рутом?

Док стоји с Нојемином на том усамљеном путу, Рута зна шта осећа у свом срцу. Оно је испуњено љубављу према Нојемини — и Богу коме Нојемина служи. Зато каже: „Немој ме наговарати да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти идеш, ићи ћу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој народ биће мој народ и твој Бог мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја, и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Јехова учини тако и нека ме још теже казни ако ме ишта осим смрти растави од тебе“ (Рута 1:16, 17).

Рутине речи су заиста посебне — и дан-данас, после тридесет векова, имају исту снагу. Оне савршено одражавају једну изванредну особину, верну љубав. Љубав коју Рута осећа толико је снажна и искрена да је она одлучна да остане уз Нојемину где год пође. Само их смрт може раставити. Нојеминин народ ће постати њен јер је Рута спремна да остави све што је имала у Моаву — па и моавске богове. За разлику од Орфе, Рута из дубине срца може рећи да жели да Нојеминин Бог Јехова постане и њен Бог. b

Њих две су сада саме. Чека их дуг пут до Витлејема. Према неким проценама, за то путовање им је вероватно потребна читава седмица. Нема сумње да једна у другој налазе утеху за своје ожалошћено срце.

Данас жалост погађа свакога. Сви се суочавамо с различитим губицима и тугом. Библија време у ком живимо назива ’нарочито тешким временима‘ (2. Тимотеју 3:1). Зато нам је више него икада  потребна особина коју је Рута испољавала — верна љубав, то јест дубока приврженост према некоме, приврженост коју ништа не може пољуљати. Она је веома снажна и може нам помоћи у овом мрачном свету. Потребна нам је у браку, у породици, у пријатељствима и у хришћанској скупштини. Док се трудимо да развијамо такву љубав, ми опонашамо изузетан Рутин пример.

Рута и Нојемина у Витлејему

Наравно, једно је говорити о верној љубави, а сасвим друго испољавати ту особину. Рута је имала прилику да покаже верну љубав не само према Нојемини већ и према Богу Јехови, коме је одлучила да служи.

Две жене стижу у Витлејем, који се налази око десет километара јужно од Јерусалима. Изгледа да су Нојемина и њена породица некада били веома познати у том месту јер се због вести о Нојеминином повратку цео град ускомешао. Жене зачуђено гледају у њу и говоре: „Је ли то Нојемина?“ Очигледно је боравак у Моаву оставио видљив траг на њој — њен изглед и држање откривају године недаћа и туге (Рута 1:19).

Нојемина својим рођакама и некадашњим комшијама открива колико јој је живот постао тежак. Чак сматра да више не треба да се зове Нојемина, што значи „моје весеље“, већ Мара, што значи „горчина“. Јадна Нојемина! Попут Јова некада, и она верује да јој Јехова Бог наноси те невоље (Рута 1:20, 21; Јов 2:10; 13:24-26).

Док се две жене полако навикавају на живот у Витлејему, Рута почиње да размишља како да на најбољи начин брине о себи и Нојемини. Сазнала је да је Бог свом народу Израелу дао Закон у који је с љубављу уврстио и одредбе које штите сиромашне. Дозвољено им је да у време жетве одлазе на поља, прате жетеоце  и пабирче оно што остане иза њих, као и оно што је никло уз сам крај њива c (Левитска 19:9, 10; Поновљени закони 24:19-21).

Време је жетве јечма. Према нашем календару, април је месец. Рута креће ка њивама да види хоће ли јој неко дозволити да пабирчи. Случајно наилази на њиве човека по имену Воз, богатог земљопоседника и рођака Нојемининог покојног мужа Елимелеха. Иако по Закону има право да пабирчи, она то не узима здраво за готово. Најпре од момка који је над жетеоцима тражи дозволу и затим одлази право на посао (Рута 1:22–2:3, 7).

Замислите Руту како прати жетеоце. Док срповима од кремена секу стабљике јечма, Рута скупља оне које им испадну или које намерно оставе, везује их у снопове и одлаже на једно место како би их касније измлатила и добила зрневље. То је спор, напоран посао и све је тежи како јутро одмиче. Али Рута истрајава, застаје само да би обрисала зној с чела и да би узела једноставан ручак под сенком склоништа направљеног за раднике.

Рута се вероватно не нада нити очекује да буде запажена — али неко ју је запазио. Воз, изузетан човек с јаком вером, пита младог надзорника ко је она. Затим све раднике — међу којима су неки надничари, а неки и туђинци — поздравља речима: „Јехова с вама!“ Они му одговарају истим речима. Овај старији човек који воли Јехову заузима се за Руту попут оца (Рута 2:4-7).

Ословљава је са „кћери“ и саветује је да долази на његове њиве и да се држи његових девојака како је други радници не би узнемиравали. Стара се да има храну у време ручка. Поврх свега, похваљује је и храбри. На који начин? (Рута 2:8, 9, 14).

Када Рута пита Воза чиме је она као туђинка заслужила да се тако добро опходи према њој, он јој каже да је чуо све што је учинила за своју свекрву Нојемину. Очигледно је Нојемина похвално говорила витлејемским женама о њој и те речи су стигле до Воза. Он такође зна да је Рута почела да служи Јехови, што се види из његових речи: „Нека Јехова награди твоја дела и нека ти потпуну плату да Јехова, Израелов Бог, под чијим си крилима дошла да потражиш уточиште“ (Рута 2:12).

То мора да је веома охрабрило Руту! Она је заиста одлучила да потражи уточиште под крилима Јехове Бога попут птића који налази сигурност у гнезду брижних родитеља. Она захваљује Возу за те утешне речи и наставља да ради све до вечери (Рута 2:13, 17).

Рутина вера на делу је одличан пример за све нас данас који се боримо с тешком економском ситуацијом. Она није мислила да јој други ишта дугују и зато је захвално примила све што је добила. За њу није било понижење да дуго и напорно ради обављајући мање цењен посао како би збринула своје вољене. Спремно је саслушала и применила савет о томе како да ради безбедно и у добром друштву. Што је најважније, ни у једном тренутку није заборавила где се налази право уточиште — код њеног брижног Оца, Јехове Бога.

Ако попут Руте показујемо верну љубав, ако смо понизни, вредни и захвални, увидећемо да и наша вера може бити одличан пример другима. Али како је Јехова бринуо о Рути и Нојемини? О томе ће бити речи у наредном чланку у овој рубрици.

[Фусноте]

[Оквир на 26. страни]

Ремек-дело на неколико страна

Књига о Рути је названа малим драгуљем, ремек-делом на неколико страна. Свакако, није ни приближно обимна као Књига о судијама, која јој претходи и открива нам време догађаја из Књиге о Рути (Рута 1:1). Обе књиге је по свему судећи написао пророк Самуило. Док читате Библију, вероватно запажате како се ова мала књига прелепо уклапа у библијски канон. Након записа о ратовима и војним окршајима у Књизи о судијама, наилазимо на ову причу која нас подсећа на то да Јехова никада не заборавља своје мирољубиве слуге које се боре са свакодневним проблемима. У овој једноставној породичној драми свако од нас може наћи веома вредне и дубоке поуке о љубави, губитку драгих особа, вери и оданости.

[Слика на 24. страни]

Рута је мудро поступила што се зближила с Нојемином у време туге и невоље

[Слика на странама 24, 25]

„Твој народ биће мој народ и твој Бог мој Бог“

[Слика на 27. страни]

Рута је била спремна да напорно ради и обавља мање цењене послове како би збринула себе и Нојемину