Рођен сам у Акулу, једном забаченом градићу у планинском подручју на западу Гватемале. Моји родитељи су били Ишили, припадници народа из скупине Маја. Док сам одрастао говорио сам два језика, шпански и језик народа Ишил. Моје рано детињство обележили су жестоки оружани сукоби фракција умешаних у грађански рат који је трајао 36 година. У то време је погинуло много мојих сународника.

Када сам имао четири године, мој седмогодишњи брат се играо са ручном бомбом и она је експлодирала. Због те експлозије сам изгубио вид, а мој брат је нажалост изгубио живот. Отада сам живео у једном институту за слепу децу у граду Гватемали и тамо сам научио Брајево писмо. Из неких разлога које тада нисам могао да разумем, запослени у том институту су ми забрањивали да разговарам с другом децом па су ме она избегавала. Стално сам био усамљен и једва сам чекао распуст када сам се враћао кући и био са мајком, која је увек била пуна љубави и разумевања. Она је нажалост умрла када је мени било десет година. Био сам очајан јер сам мислио да сам изгубио једину особу на свету која ме је волела.

Са 11 година сам се вратио у своје родно место и почео да живим са својим полубратом и његовом породицом. Они су се старали о мени, али нико није могао да ми помогне у емоционалном погледу. Понекад бих преклињао Бога да ми помогне да разумем зашто је моја мајка морала да умре и зашто сам морао да изгубим вид. Људи су ми говорили да је то била Божја воља. Зато сам мислио да је Бог безосећајан и неправедан. Једини разлог што нисам себи одузео живот јесте то што нисам знао како да то урадим.

Као слепа особа био сам физички и емоционално рањив. У детињству сам неколико пута био сексуално злостављан. Никоме нисам рекао шта се десило јер сам мислио да никога није брига за то. Људи су ми се ретко обраћали тако да готово ни са ким нисам разговарао. Био сам повучен, депресиван и неповерљив.

Када сам имао 13 година, на школском одмору ми је пришао један брачни пар Јеховиних сведока. У мојој школи је радила учитељица која је разумела колико ми је било тешко па их је замолила  да ме посете. Сведоци су ми причали о библијском обећању да ће мртви ускрснути и да ће слепи прогледати (Исаија 35:5; Јован 5:28, 29). То ми се свидело, али пошто нисам навикао да разговарам с другима, било ми је тешко да причам с њима. Упркос томе што сам био толико повучен, они су стрпљиво и с пуно љубави наставили да ме посећују и да ми помажу да разумем Библију. Да би стигли до места у ком сам живео, морали су да пешаче више од 10 километара, и то преко једног планинског венца.

Мој полубрат ми је рекао да су то лепо обучени људи, али да баш немају много новца. Па ипак, они би ми често донели неки мали поклон као знак пажње. Сматрао сам да би само прави хришћани били толико самопожртвовани.

Проучавао сам Библију помоћу публикација на Брајевом писму. Премда сам разумео оно чему су ме учили, није ми било лако да све прихватим срцем. На пример, било ми је тешко да поверујем да ме Бог воли и да је и неким људима исто тако стало до мене. Разумео сам зашто Јехова тренутно допушта зло, али није ми било лако да на њега гледам као на Оца који ме заиста воли. *

С временом сам почео да мењам своје ставове у складу са оним што сам учио из Библије. Разумео сам да Бог и те како саосећа са онима који пате. На пример, када су његове слуге биле угњетаване, Бог је рекао: „Видео сам невољу свог народа [...] и добро знам муке које подносе“ (Излазак 3:7). Када сам разумео колико је Јехова диван Бог, пожелео сам да му посветим свој живот. Године 1998, крстио сам се као Јеховин сведок.

Отприлике годину дана након крштења, похађао сам један курс за слепе који се одржавао близу града Ескуинтле. Један старешина из тамошње скупштине је сазнао колико ми је било тешко да идем на састанке док сам живео у свом родном месту. Наиме, да бих стигао до најближе скупштине, морао сам да пређем исти планински венац преко ког је прелазио брачни пар Сведока који је проучавао са мном. Тај пут, наравно, није био нимало лак за мене. Да би ми помогао, тај старешина је пронашао једну породицу Сведока у Ескуинтли која је била спремна да ме прими у свој дом и да ми помаже да идем на састанке. Они све до данас брину о мени као да сам члан њихове породице.

Могао бих навести још много тога што су браћа и сестре из љубави учинили за мене. Сва та искуства су ме уверила да сам међу правим хришћанима (Јован 13:34, 35).

Више се не осећам безвредно нити сам очајан. Мој живот сада има прави смисао. Као пуновремени проповедник који учествује у библијском образовном програму Јеховиних сведока, више нисам усредсређен на свој хендикеп, већ на то да помажем другима да упознају Библију. Такође имам част да служим као старешина и да држим говоре у скупштинама Јеховиних сведока. Чак имам част и да држим говоре на нашим регионалним конгресима којима присуствује на хиљаде људи.

Године 2010, био сам у Школи за обучавање наименоване браће (сада је то Школа за објавитеље Краљевства) у Салвадору. Ова школа ми је помогла да боље извршавам одговорности које имам у скупштини. Обука ме је уверила да ме Јехова воли и цени. Разумео сам и да он може да обучи било кога за неки задатак.

Исус је рекао: „Више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35). Стварно могу да кажем да сам срећан. И премда сам раније мислио да је мој живот бескористан, сада знам да и ја могу помагати другима.