Већина младих људи не размишља о бризи о родитељима. На крају крајева, проћи ће још доста година пре него што њиховим родитељима због болести буде била потребна помоћ.

 Међутим, може се десити да се твоји родитељи разболе док си још сасвим млад. Погледај шта кажу две девојке које су управо то доживеле.

•  Емелинина прича

•  Емилина прича

 Моја мама болује од Ехлерс-Данлосовог синдрома, хроничног обољења које погађа зглобове, кожу и крвне судове и ствара јаке болове.

 За ту болест нема лека и стање моје маме се последњих десет година стално погоршава. Било је тренутака када јој је крвна слика била толико лоша да јој је живот био у опасности или када је трпела тако јаке болове да више није желела да живи.

 Сви у породици смо Јеховини сведоци и наша скупштина нам пружа велику утеху. Примера ради, недавно нам је једна девојка мојих година послала писамце у ком нам је написала колико нас воли и поручила нам да увек можемо да рачунамо на њу. Предивно је имати такве пријатеље.

 Библија ми је много помогла. На пример, један од мојих омиљених стихова је Псалам 34:18, где стоји: „Јехова је близу оних који су сломљеног срца.“ Још један стих који волим налази се у Јеврејима 13:6 и он каже: „Јехова је мој помоћник, нећу се бојати.“

 Тај последњи стих ми посебно значи. Највише се бојим да ће моја мама умрети. Много је волим и захвална сам за сваки дан проведен с њом. Тај библијски стих ме уверава да не треба да се плашим будућности, шта год да ми донесе.

 Бојим се још нечега. Болест моје маме је наследна. Она ју је добила од своје мајке, а ја од своје. Управо тако, и ја имам исту болест. Али Јеврејима 13:6 ме уверава да ће Јехова бити мој помоћник и у овој ситуацији.

 У међувремену се трудим да ценим оно што имам сада, а не да живим у прошлости нити да бринем о будућности. Уколико бих упоређивала оно што мама сада може да уради с оним што је некада могла, само бих пала у депресију. Библија каже да ћемо у будућности добити вечни живот без болести, а тада ће кушње које сада доживљавамо изгледати као „тренутна и лака невоља“ (2. Коринћанима 4:17; Откривење 21:1-4).

 Размисли: Шта је помогло Емелини да задржи позитиван став? Како ти можеш бити позитиван када се суочаваш с тешкоћама?

 Када сам била у средњој школи мој тата је оболео од депресије. Било је то као да је мој тата нестао, а неки други човек заузео његово место. Од тада се бори с тугом, ирационалним страховима и нападима панике. Тако је већ 15 година. Сигурно му је јако тешко када га обузме туга иако зна да не постоји ниједан једини разлог да се тако осећа.

 Ми смо Јеховини сведоци и скупштина којој припадамо пружа нам велику подршку. Суверници су нас увек разумели и били љубазни према нама. Нико од њих никада није учинио ништа због чега би се мој тата осећао бескорисно у скупштини. Још више га волим кад видим како истрајава.

 Недостаје ми мој стари тата – онај који није био обузет страховима, који није туговао, већ је био срећан. Осећам се ужасно кад помислим да сваког дана мора да се бори против невидљивог непријатеља у сопственом уму.

 Па ипак, тата се веома труди да исправно гледа на ствари. Током једног тешког периода кроз који је недавно пролазио, трудио се да сваког дана прочита нешто из Библије, макар то било само пар стихова. То му је много значило. Чак и тако наизглед мала ствар помогла му је да потпуно не потоне. Никад нисам била поноснија на свог оца него током тог тешког периода.

 Волим стих из Немије 8:10 у ком стоји: „Радост Јеховина [је] ваша тврђава.“ То је заиста тачно. Радост коју осећам док сам у скупштини и док сарађујем с другима, помаже ми да испуним празнину коју понекад осећам у срцу. Тај осећај ме држи целог дана. Татин пример ме је научио да какву год битку да водимо, Јехова ће нас увек подржати.

 Размисли: Како је Емили пружала подршку свом оцу? Како би ти могао да помогнеш некоме ко пати од депресије?