Тинејџерске године се често повезују са одличним здрављем и неисцрпном енергијом. Међутим, то се не може рећи за неке младе који пате од озбиљне болести. Да ли је тако и с тобом? Ако јесте, значиће ти животне приче три млада Јеховина сведока – Влорије, Џастина и Нисе. Запази како они успевају да се изборе са својим мучним болестима.

•  Влорија

•  Џастин

•  Ниса

 Болујем од фибромијалгије од 14. године. До своје 20. године, оболела сам и од артритиса, лупуса и Лајмске болести. Тешко је кад немате снаге да урадите све што бисте хтели. Повремено сам била парализована од струка надоле и била су ми потребна инвалидска колица.

 Још горе од физичке немоћи било је ментално мучење кроз које сам пролазила јер нисам била у стању да урадим једноставне ствари, на пример да пишем или отворим теглу. Гледала сам децу како ходају и питала се зашто ја то не могу. Осећала сам се као промашај.

 На срећу, имала сам помоћ, и то не само од чланова своје породице већ и од скупштине Јеховиних сведока којој припадам. Они су ме често посећивали и зато се нисам осећала превише усамљено. Неки су ме позивали на дружења, иако није једноставно подићи парализовану особу из инвалидских колица, унети је у ауто и изнети је из њега.

 Старији у скупштини су ми посебно били од помоћи јер знају како је када имаш здравствене проблеме. Помогли су ми да се помирим са својим стањем и да се не осећам кривом зато што не могу да урадим све што могу други. Најсрећнија сам када сам на скупштинским састанцима и у служби проповедања (Јеврејима 10:25). Тада разумем да се, иако сам болесна, не разликујем много од других.

 Увек имам на уму да нам Јехова даје оно што нам је потребно да бисмо поднели своје стање. На пример, Библија каже да се наш унутрашњи човек „обнавља из дана у дан“ иако се онај спољашњи распада (2. Коринћанима 4:16). Тако се ја осећам.

 За размишљање: Ако имаш озбиљан здравствени проблем, зашто је важно да потражиш помоћ других? Ако си здрав, како можеш помоћи некоме ко је болестан? (Пословице 17:17).

 Пао сам на под и нисам могао да устанем. Осетио сам стезање у грудима и нисам могао да се померим. Хитно сам пребачен у ургентни центар. Лекари најпре нису могли да открију у чему је проблем. Али након још неколико напада, установили су дијагнозу – Лајмска болест.

 Лајмска болест ми је оштетила нервни систем. Иако је прошло неколико година откад ми је откривена ова болест, још увек имам дрхтавицу, понекад неконтролисану. Има дана када ме боли цело тело, а понекад ме прсти толико боле да не могу да их померим. Као да су ми сви зглобови зарђали.

 Понекад сам размишљао: „Сувише сам млад да бих био болестан“, и то би ме разљутило. Сваког дана сам изливао срце пред Богом, питајући га: „Зашто ми се ово дешава?“ Чак сам почео да размишљам да ме је Бог напустио. Али онда сам помислио на Јова. Иако није у потпуности разумео зашто је морао толико да пати, остао је веран Богу. Ако је Јов успео и поред страшних невоља које су га снашле, онда то могу и ја.

 Скупштинске старешине ми пружају велику подршку. Редовно ми се јављају и питају како се осећам. Један старешина ми је рекао да могу да га позовем кад год желим да разговарам, у било које време. Сваког дана захваљујем Јехови на таквим пријатељима! (Исаија 32:1, 2).

 Када се разболимо од озбиљне болести, понекад заборавимо оно најважније – Јехова зна кроз шта пролазимо. Библија каже: „Баци на Јехову бреме своје, и он ће те подупрети“ (Псалам 55:22). Трудим се да то чиним сваког дана.

 За размишљање: Како они који те воле могу да ти помогну да се избориш са својом болешћу? (Пословице 24:10; 1. Солуњанима 5:11).

 Када сам имала око 15 година, дијагностикован ми је Марфанов синдром – поремећај који ослабљује зглобове. Овај синдром може да утиче и на срце, очи и друге виталне органе. Немам болове сваког дана, али када их имам, знају да буду веома јаки.

 Када су ми саопштили дијагнозу, пуно сам плакала. Бринула сам се да нећу моћи да радим све оно што волим. На пример, волим да плешем. Помисао да једног дана услед болова нећу моћи да плешем, можда чак ни да ходам, будила је у мени страх од будућности.

 Моја сестра ми пуно значи. Помогла ми је да превазиђем фазу када сам се самосажаљевала. Рекла ми је да не треба да живим у страху, јер ће ми то уништити живот. Такође ме је подстакла да се стално молим, јер ко може боље од Јехове знати и разумети кроз шта пролазим (1. Петрова 5:7).

 Библијски стих који ми даје снагу јесте Псалам 18:6, где пише: „У невољи својој призивао сам Јехову, вапио сам Богу своме. Из храма свога он је чуо глас мој, и вапај мој допро је до његових ушију.“ Овај стих ми је помогао да разумем да ће ме Јехова чути и да ће ми помоћи када му се молим и тражим помоћ да изађем на крај са својом болешћу. Он је увек ту за мене.

 Научила сам да је у реду да будемо тужни и чак љути када се суочимо с неком невољом, јер су таква осећања нормална – све док не дозволимо да она преузму контролу над нашим животом и наруше наше пријатељство с Богом. Он никад није крив за наше проблеме и све док нам је на првом месту у животу, никада нас неће оставити (Јаковљева 4:8).

 За размишљање: Да ли је Бог крив за наше патње? (Јаковљева 1:13).