Брат Иван Пујда је одрастао у породици у којој је било осморо деце. Радо се сећа вечери када би отац вративши се с посла њему и осталој деци читао Моју књигу библијских прича. Добро се сећа како је са својим оцем Григоријем проповедао у свом селу Квитоку и тако редовно долазио на врата својим наставницима и школским друговима. Као тинејџер је са својим дедом по мајци, братом Пјотром Парцејем, проповедао на недодељеним подручјима и из прве руке видео колико је он реван у служби и самопожртвован.

Брат Пујда је често виђао оца и деду како читају Библију и публикације темељене на Библији. Желео је да следи њихов пример.

Међутим, испоставило се да је сада, када има 41 годину, кренуо њиховим стопама на један неочекиван начин. Наиме, он је ухапшен и послат у затвор зато што је Јеховин сведок. Припадници Федералне службе безбедности су га 30. маја 2018. ухапсили. Четири месеца је провео у затвору. Након тога је још шест месеци био у кућном притвору. Његов деда, Пјотр Парцеј, био је хапшен и за време нацистичке и за време совјетске власти. Његов отац, Григориј Пујда, био је у затвору за време совјетске власти.

Брат Иван Пујда каже: „Апостол Павле је у 2. Тимотеју 3:14 написао: ’Држи се онога што си научио и у шта си се уверио, будући да знаш ко те је свему томе поучио.‘ Знам ко ме је поучио истини и то ми пружа снагу. Ниједан политички систем нити затвор нису их могли сломити, а прогонство не траје вечно. Сада идем њиховим стопама. Све док сам веран Јехови, знам какав ће бити исход.“ Брат Пујда чека пресуду.

Кад год су му отац и деда причали о затвору, нису говорили о условима који су тамо владали, већ о искуствима која су имали док су проповедали добру вест.

Григориј сада има 64 године, а крстио се 1975. након што је годину дана провео у совјетском радном логору јер је одбио служење војног рока. Ослобођен је 1977. Због поседовања забрањене библијске литературе, 1986. провео је још годину дана у затвору. Његов отац, који се такође звао Иван, због хришћанске неутралности био је у радном логору од 1944. до 1950.

Григориј каже: „Јака вера ми је помогла да поднесем прогонство. Ни на трен нисам посумњао да је ово истина и да је Јехова прави Бог.“

Сада његов син Иван исто то проживљава. „Сећам се година под совјетском влашћу и видим да се историја понавља,“ каже Григориј. „Зато се молим да Иван остане веран Јехови у овој кушњи и да својом истрајношћу допринесе посвећењу Јеховиног имена.“

Нацисти су 1943. године Ивановог деду, брата Парцеја, који више није међу живима, одвели у концентрациони логор Мајданек, а касније и у Равенсбрик зато што није хтео да потпише документ којим се одриче своје вере. Ослобођен је 1945, након продора савезничких снага. Поново је ухапшен 1952. и осуђен на погубљење. Међутим, пресуда је преиначена и ослобођен је 1956. Брат Парцеј је још једном био ухапшен због своје вере 1958, а пуштен је на слободу 1964.

„Мој деда је био човек од интегритета и његов пример ми улива снагу“, каже Иван. „Кад буде ускрснуо, причаћу му да сам и ја имао такве кушње и да ми је његов пример помогао да останем веран Јехови и храбар.“

„Нико ми не може одузети веру у мог Бога Јехову и љубав коју осећам према њему“, каже Иван. „Више пута сам инспекторима рекао: ’Највише што можете да урадите јесте да ме ухапсите и одведете у затвор, али над оним што ми је у мислима и срцу немате никакву моћ.‘ “

Шта је помогло нашој драгој браћи у свим тим кушњама?

Иван каже: „У Делима апостолским 14:22 пише да ’морамо проћи кроз многе невоље пре него што уђемо у Божје Краљевство‘. Сви хришћани ће имати кушње. То не мора да значи да ће сви завршити у затвору. Њихова кушња може бити нека болест или смрт неке блиске особе. Од нашег става и наше духовности зависи да ли ћемо истрајати. Јехова је увек спреман да подржи свој народ.“

Његов отац Григориј каже: „Јачајте свој однос с Јеховом. Будите његови истински пријатељи. Веома је важно да будете чврсто уверени у то да је истина вредна сваке жртве. Јехова ће наградити ваш труд.“

Веома је охрабрујуће читати извештаје о томе како Јехова подупире нашу браћу и сестре који су прогоњени због своје вере. И даље се молимо за нашу браћу у Русији да остану храбри и да никада не забораве Јеховино обећање: „Не бој се [...] Твоја награда ће бити врло велика“ (Постанак 15:1).