Živa uz pomoć veštačkog bubrega

„PREOSTAJE vam još 10 do 15 godina života“. Tako je glasilo gorko saopštenje lekara, dato mi 1965. godine. Ali, to me nije jako iznenadilo, jer sam već skoro 10 godina imala problema s bubrezima. Postepeno su odkazivali, dok nije došlo do potpunog prestanka njihovog rada. Velike količine antibiotika donele su olakšanje, ali u vezi moje budućnosti lekari nisu bili veliki optimisti.

Uprkos zloslutnom predviđanju odlučila sam da svoje „poslednje“ godine provedem u službi za Boga. Moj suprug Bil, bio je putujući nadglednik Jehovinih svedoka i u to vreme je nadgledavao jednu oblast. Iako jako narušenog zdravlja želela sam da ga dalje pratim, što mi je uspevalo kroz narednih 10 godina. Međutim, godine 1975. dolazi do akutnog odkazivanja rada bubrega. Bil je u to vreme nadgledavao manji broj skupština jedne pokrajine kojoj je pripadao uglavnom Šefild — grad čuven po industriji čelika. Na sreću Šefild je bio poznat i po istraživanjima na području bolesti bubrega. Pošto sam bila veoma bolesna a da bih mogla u bolničkim kolima prevaliti put dugačak 260 km. do jedne bolnice u Londonu, specijalista za bubrege u Šefildu pokazao se spreman da me on leči.

U vreme kada sam dopremljena u bolnicu, otrovni gasovi promene materija toliko su se nagomilali u mom telu, da sam stalno morala da povraćam. Da bi mi pomogli provukli su mi kroz nosne šupljine cev u želudac i tako odstranjivali deo tog otrova. Postupak je ponavljan danima svakih pola sata. Zatim je usledila peritonalna dijaliza. Nakon davanja lokalne anestezije lekari su mi uveli u trbušnu šupljinu jednu tanku plastičnu cev. Uz pomoć spojnog komada u obliku slova Y cev je bila povezana sa dve vrećice, koje su viseći na stalku sadržavale dijalizator. Način funkcionisanja bio je jednostavan. Zbog sile teže tečnost je odlazila u trbušnu šupljinu, ostajući tamo 20 minuta, da bi preuzela otrov iz krvi. Nakon toga obešene vrećice se spuštaju do visine poda, kako bi iscurila tečnost. Taj kružni tok je trajao 48 sati, a celi postupak se sprovodio jednom nedeljno. Neugodnosti te procedure doprinose i mokar krevet, kada se dogodi da tečnost iscuri. Ipak, moje telo se priviklo na to i moram priznati da mi je četvoromesečno lečenje činilo dobro.

 Prikovana uz mašinu

Peritonalna dijaliza mi je, doduše, pomogla ali sam ipak morala da budem priključena na veštački bubreg. To je značilo da se moram podvrgnuti dvema malim operacijama, kako bi se postavio arteriovenozni otvor. Pri tom se postupku uvećava jedna vena, što olakšava zabadanje igala pri lečenju s veštačkim bubregom (hemodijaliza). Prvi pokušaj stvaranja arteriovenoznog otvora nije uspeo. Potekla je krv. Pokušali su ponovo na desnoj ruci i zahvat je uspeo. Nakon četvoromesečnog boravka u bolnici bila sam u julu 1975. premeštena u drugu kliniku. Tamo sam prvi put videla veštački bubreg.

Mislim da je to bilo najteže razdoblje mog života. Posmatrajući aparaturu odjednom sam shvatila koliko ću da budem zavisna u budućnosti. Ostatak života biću tri dana u sedmici najmanje šest sati priključena na taj aparat, kao i još dva dodatna sata potrebna za pripreme i temeljno čišćenje. Osim toga, nikada se za duže vreme neću smeti odvajati od aparata. Nakon života u slobodi — mogla sam služiti Jehovi Bogu gde god je to bilo potrebno — učinilo mi se to strašan teret.

„Moraćete naučiti“

Hemodijaliza je zadivljujući postupak. Najpre se uvedu u žile dve igle. Gumena pumpa usisava krv kroz jednu od igala i kroz dugačku cev u veštački bubreg. Dakle, ona se upotrebljava za čišćenje krvi. Odatle teče krv kroz drugu plastičnu cev u drugu iglu, a zatim nazad u telo. Sam aparat nadgledava odvod.

Ubadanje igala je na početku vrlo neugodno. Bolno je, a ponekad uspe tek nakon nekoliko pokušaja. To je zbog toga što treba iglu uvesti u venu, koju se ne sme probosti. U protivnom krv bi došla u okolno tkivo i prouzrokovala bolni otok. Tu je i problem duševne i telesne pripreme za stalno ponavljajući postupak.

Aparat mi se učinio toliko komplikovan da sam mislila kako se nikada neću moći služiti njime. Ta misao, kao i problem sa iglama toliko su me ražalostili da mi potekoše suze. Tada mi je jedna bolničarka rekla: „Moraćete se naučiti služiti se aparatom, inače ćete umreti.“

„Ima gorih stvari od smrti“, odgovorila sam. „Ja se ne bojim da umrem.“ „Dobro“ nastavila je. „Osmotrimo stvar s drugog gledišta. Vaša delatnost uključuje pružanje  pomoći ljudima kojima je ta vrsta pomoći potrebna. Dakle, mislite na te ljude, na sve ono što možete da učinite za njih“. To me je podstaklo na razmišljanje.

Još me je nešto jako ohrabrilo. U početku mog boravka u bolnici prilikom jedne vizite rekao je specijalista za bolesti bubrega jednoj bolničarki: „Mislim da znate da je gospođa Bul Jehovin svedok. Pobrinite se da ni u kom slučaju ne primi krv. Ne želim da bilo ko u njenoj blizini rukuje sa flašama krvi. Molim, prekontrolišite da li stoji u njenim podacima odgovarajuća zabeleška.“

Urediti stan

S obzirom da sam bila teško bolesna, bilo je bezuslovno potrebno imati stan. Ali, obzirom da smo godinama putovali, nismo imali dom. Iznajmiti stan učinilo nam se gotovo nemogućim, tim pre što godinama nismo nigde ostajali duže od nekoliko dana. Osim toga, nismo imali sredstva potrebna za nameštanje stana. Ipak, dok sam ležala u bolnici Bil je krenuo u potragu za stanom. Imali smo u mislima Jehovino obećanje da nikada neće napustiti svoje sluge (Psalam 37:25, 26).

Dogodilo se da su u to vreme dve objaviteljke u punoj službi bile pozvane da posete biblijsku školu Galad (škola koja obrazuje misionare) Udruženja Kula stražara. Baš u vreme kada nam je bio potreban stan, one su se iselile, pa smo tako iznajmili taj stan. Sada smo stajali pred problemom kako namestiti stan.

Iz cele zemlje dobili smo novac i poklone. Tako smo na primer kupili jedan potreban komad nameštaja iz druge ruke po nižoj ceni, od 155 funti (tada 310 am. dolara). Ostali smo bez feninga. Sledećeg jutra stiglo je pismo od jedne sestre u veri, koju nismo poznavali, niti je ona znala šta o našoj nabavci. Pismo je sadržavalo ček na preko 150 funti (tada 300 am. dolara).

Nakon što smo namestili stan otpuštena sam iz bolnice, ali sam kroz četiri meseca morala svaku sedmicu u bolnicu na peritonalnu dijalizu. Primila sam preko 500 razglednica i pisama sa željama za brzo ozdravljenje. Često je u njima bilo spominjano da su braća molila za moje dobro. Budući da sam se sama osećala više ili manje bespomoćnom, znanje o tim molitvama pružalo mi je beskrajnu utehu. Kroz sve to vreme Bil je i dalje služio skupštinama u svojoj pokrajini, da bi na kraju ipak morao potražiti svetski posao, kako bismo mogli da udovoljimo našim potrebama. Postao je dimničar.

Dijaliza kod kuće

Ubrzo posle useljenja u stan montirali smo jedno moderno tehnološko čudo; aparat za kućnu dijalizu, visok samo 1,22 m. a širok 69 sm. On nadgledava temperaturu, protok krvi i mešanje dijalizatora sa vodom što znači postupak uzimanja otrova iz krvi. Alarmni uređaj koji osigurava te i ostale stvari čini ga zaista pouzdanim aparatom. Ipak korišćenje njime tražilo je od Bila i mene prava ograničenja. Bil je u početku radio samo dva i po dana nedeljno, jer je sve vreme dok sam bila priključena na aparat morao da bude sa mnom. Već nekoliko godina dolaze u različite dane kod mene dve drage sestre u veri da bi tokom dijalize bile sa mnom. Kada mi se jako snizi krvni pritisak postoji opasnost da se onesvestim. Aparat je, doduše, blagoslov ali rukovanje njime predstavlja za sve koji sudeluju u tome, pravi ispit strpljenja. Tri puta nedeljno moram da izdržim šestočasovno mučenje.

Nakon 18—mesečnog lečenja postepeno mi se vratila određena mera snage, tako da sam opet mogla da sudelujem u nekim hrišćanskim aktivnostima. Ali, u februaru 1977. počeo je da krvari moj nenormalno povećani levi bubreg. To je onemogućilo daljnje sprovođenje dijalize kod kuće, pa sam morala ponovo u bolnicu. Moje stanje se stalno  pogoršavalo, a gubitak krvi bivao je sve veći. Pošto su bile neprimenljive sve ostale metode lečenja — predočili su mi zadnju nadu — transfuziju krvi.

Smrt je zaustavila svoju ruku

Iako bolesna na smrt, odbila sam taj predlog. Kroz proučavanje Biblije saznala sam da bi to bilo protivno Božjem zakonu. (Vidi 1. Mojsijeva 9:4; Dela apostolska 15:29). Ali, moja krvna slika se vidljivo pogoršavala, postajala sam sve umornija. Spoljno krvarenje je prestalo, ali u meni crvena krvna zrnca su i dalje umirala. Pala sam u komu, što je potrajalo četiri i po dana. Hemoglobin mi je pao na neverovatno nisku vrednost od 1,8 gr. Puno pre tog stanja svi su izgubili nadu, saopštivši mojim rođacima i prijateljima da sledeću noć neću preživeti.

Peti dan sam se probudila i ugledavši svog muža rekla sam: „Bile, popila bih malo vode.“ Sela sam i pila, dok mi je Bil češljao kosu. Potom sam opet legla i zaspala. „To je kraj“, mislio je Bil. Ali, u stvarnosti bila je to prekretnica. Na iznenađenje bolničkog osoblja krenulo mi je na bolje, što su oni označili „čudom“. Postadoh dokaz ispravnosti Jehovine Reči i njegovog zakona.

Tada nastupa opet teško vreme. Bila sam jako slaba, nisam mogla da hodam, uhvatila me strašna depresija. Za kratko vreme došla sam kući. Smatrala sam se stalnim invalidom, koga će posvuda trebati neko da nosi. Međutim, sadržaj hemoglobina počeo je da raste i krajem septembra odstranjen mi je bolesni bubreg. U to vreme sadržaj hemoglobina porastao je na 11,9 gr, a nakon operacije čak do neverovatne vrednosti od 10,3 gr. Hirurg je primetio da još nikada nije prilikom nefrektomije (odstranjivanje jednog bubrega) primetio tako neznatni gubitak krvi. Deset dana kasnije prilikom vađenja konaca, sadržaj hemoglobina iznosio je 11,3gr — srazmerno vrlo visoka vrednost, ako se setimo da većina bubrežnih bolesnika redovno prima transfuzije.

Živeti sa veštačkim bubregom

Zavisnost od veštačkog bubrega znači da treba naučiti živeti sa mnogim ograničenjima. Ipak, ja mogu da obavljam poslove u kući i kuvam. Takođe sudelujem redovno u propovedanju vesti o Carstvu od kuće do kuće i posećujem sve skupštinske sastanke. Doduše, nikada ne smem da napustim stan duže od dva do tri dana (četvrti dan se moram podvrgnuti dijalizi) ipak bilo mi je moguće čak da posetim pokrajinske i oblasne kongrese Jehovinih svedoka.

Što se prehrane tiče moram da izbegavam namirnice koje sadrže puno kalijuma ili soli. Ne smem da jedem previše voća, ni čokoladu, lešnike i sušeno voće. Smem da trošim samo beli hleb i jedem kolače samo od belog brašna. Od pića dozvoljeno mi je da pijem samo malo i to slabu kafu i čaj. Ne smem konzumirati vino, pivo i kakao.

Uprkos svemu osećam se jako blagoslovljenom. Jehova mi je obratio pažnju i pokazao ljubazno interesovanje za mene. Imam požrtvovanog supruga koji mi i dalje u svemu pomaže. Draga braća i sestre u veri takođe su doprineli tome, jačajući me kroz sve te godine. Nedostaju mi reči kojima bih opisala ljubaznost lekara specijaliste, hirurga i bolničkog osoblja. Više nego jednom pričali su ostalim specijalistima i medicinskim sestrama kako sam skoro umrla zbog velikog gubitka krvi. Pa iako sam odbila da primim krv, danas imam normalnu krvnu sliku.

Naučila sam, doduše, da je smrt neprijatelj, ali ne neprijatelj koga se treba bojati. Iako sam hodala dolinom smrti, nikada se nisam trebala bojati zla (Psalam 23:4). Živeli mi, ili umrli Jehovini smo, jer naš je život u njegovoj ruci (Rimlj. 14:8). Često sam se pitala: „Kako da uzvratim Jehovi za sve što mi je učinio?“ (Psalam 116:12). Dar života je zaista dragocen. Da, ja živim danas uz Božju pomoć, uz ljubazno zalaganje dobro osposobljenog bolničkog osoblja — i uz pomoć veštačkog bubrega. (Ispričala Doroti Bul.)

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Pošto su bile neprimenljive sve ostale metode lečenja, predložili su mi zadnju nadu — transfuziju krvi

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Saopštili su mojim rođacima i prijateljima da sledeću noć neću preživeti

[Istaknuti tekst na 13. strani]

„To je kraj“, pomislio je Bil. Ali, u stvari bila je to prekretnica

[Istaknuti tekst na 14. strani]

Naučila sam, doduše, da je smrt neprijatelj, ali ne neprijatelj koga se treba bojati

[Slika na 12. strani]

Tri puta nedeljno moram da budem najmanje šest sati priključena na veštački bubreg — ali ja živim