Nuklearno zamrzavanje — za ili protiv?

U MAJU 1983. biskupi katoličke crkve u SAD izričito su zahtevali smanjivanje postojećeg arsenala atomskog oružja i obustavu „isprobavanja, proizvodnje i stacioniranja novih nuklearnih oružanih sistema“. Tom su prilikom dali sledeće objašnjenje: „Ne želimo da postoji bilo kakva nejasnoća u vezi naše duboke sumnje u moralnost prihvatanja svake upotrebe nuklearnog oružja“.

U pismu sastavljenom 8. novembra 1983. u Lurdu (Francuska) biskupi katoličke crkve u Francuskoj dali su na znanje da nisu u potpunosti saglasni sa svojim američkim kolegama. U jednoj pismenoj napomeni ustrajali su francuski biskupi u gledištu da „narodi imaju pravo da uključe atomsko oružje u svoju odbrambenu strategiju, u svrhu plašenja eventualnog agresora“. U tom pismu su francuski biskupi dali sledeće objašnjenje: „Da bi plašenje atomskim oružjem bilo moralno prihvatljivo, moraju svakako biti ispunjeni sledeći preduslovi:

Sme da se upotrebi samo kao odbrambena mera;

treba izbegavati gomilanje arsenala; cilj zaplašivanja je postignut ako preteći osvetnički napad učini ludošću svaki napad spolja;

treba preduzeti sve mere opreznosti, kako bi se isključila opasnost slučajnog izbijanja atomskog rata, ili mogućnost da ga izazove neki ludak ili terorist;

država koja s jedne strane preuzima na sebe opasnost vezanu uz atomsko plašenje, treba s druge strane da sledi konstruktivnu politiku mira.“

 Mnogi su se francuski katolici izjasnili protiv stava svojih biskupa. Alen Vudrou, stručni urednik za pitanje religije pri pariskom dnevniku L Mond, primećuje: „Argumenti biskupa graniče se lukavošću. Čak kada objašnjavaju da pretnja ne znači primenu nasilja, to je vrlo suptilna razlika. Kao što sami priznaju, da bi odbrana neke zemlje bila verodostojna, ona mora ,biti odlučna da preduzme nešto, ako bi mere zaplašenja izostale’.“

Interesantno je da stav Saveta protestantskih crkava u Francuskoj odgovara gledištu katoličkih biskupa u Americi, jer se isti nekoliko dana nakon toga zauzeo za „zamrzavanje atomskog oružja, kao prvi korak ka promeni spirale naoružavanja“, „čak ako bi taj korak morao jednostrano da usledi“. Takvo je objašnjenje naišlo na žestoki otpor unutar protestantske crkve. Prema mišljenju jednog pastora takvo je držanje upravo poziv totalitarnim državama „na agresiju i razaranje“.

Zašto o tom važnom pitanju postoji tako različito mišljenje među crkvama 20. veka? Očigledno zato jer većina crkvenih dostojanstvenika posmatra svetsku situaciju više s političkog nego s biblijskog gledišta. Sigurno nema nade da bismo meću tim zavađenim organizacijama mogli naći učenike Hrista, „kneza mira“ (Isaija 9:6, 7; Jovan 17:20, 21).