Izmena misli između lekara i pacijenta — ključ uspeha

POČETKOM 1980-ih bilo je očigledno da će biti potrebno preduzeti odvažne korake kako bi se postigla bolja izmena misli između Jehovinih svedoka i lekara. Zato je Vodeće telo Jehovinih svedoka odobrilo program koji bi unapređivao saradnju s lekarima i bolnicama.

Predstavnici svetske centrale Jehovinih svedoka u Njujorku posetili su mnoge velike bolnice tog grada. Osoblje bolnica je to vrlo cenilo i tako je položen temelj za saradnju umesto sukoba. Zatim su predstavnici održali seminare u velikim gradovima po čitavoj državi. Obeležje tih seminara je bilo da su predstavnici poveli mesne propovednike Jehovinih svedoka na sastanke u medicinske centre na tom području, tako da su ti propovednici bili školovani da bi nastavili s programom. U Čikagu, Ilinois, SAD, sastali su se s izdavačem medicinskog časopisa Journal of the American Medical Association. Rezultat je bio poziv da se napiše članak o tome kako lekari mogu da sarađuju s Jehovinim svedocima. a

Vremenom je omogućeno obučavanje i pismena uputstva u većoj meri tako da su i Jehovini svedoci u drugim zemljama mogli početi sa sličnim programima. b Na primer, nakon što je bio održan seminar u Kanadi, uspostavljeni su i obučeni Odbori za kontaktiranje s bolnicama (tamo kasnije nazvani Odbori za medicinsko kontaktiranje). Svaki je odbor sastavljen od hrišćanskih starešina koji su spremni i sposobni da razgovaraju s lekarima, socijalnim radnicima i bolničkim osobljem.

Omogućeni su sastanci s ministrima zdravlja pokrajina, direktorima medicinskih i bolničkih udruženja kao i s drugim uticajnim osobama na području zdravstva. Ti su sastanci omogućili da medicinska zajednica postane pristupačnija prema interesima Jehovinih svedoka. Tako je bio položen čvrst temelj za kasnije razgovore.

Izvor brze pomoći

Već se odavno uviđa da su tačne informacije od velike pomoći pri ublažavanju mogućih sukoba između iskrenih hrišćana i lekara koji se oslanjaju na lečenje pomoću krvi. Početkom 1960-ih godina počeo se u svetskoj centrali Jehovinih svedoka sastavljati popis lekara koji su spremni na saradnju. Bili su to lekari koji su se dobro upoznali s medicinskim alternativama transfuziji krvi. Ako kasnije mesni lekar ili bolnica nisu hteli da preuzmu  neki slučaj, odbor je mogao da dobije imena drugih lekara. Pacijent je tada mogao biti predan drugom lekarskom timu.

Druga mogućnost bila je da se Odbori za kontaktiranje s bolnicama mogu pobrinuti za telefonski razgovor mesnog hirurga s njegovim iskusnim kolegama. Ponekad je takav neposredan telefonski razgovor omogućio lekarima da promene način lečenja bez nepotrebne opasnosti za pacijenta. Dakle, služeći kao veza između pacijenta i lekara, ti Odbori su postali stručni u ublažavanju napetosti pacijenta a i lekara, kad je izgledalo da će biti potrebna krv.

Dokaz delotvornosti

Sonja je bila bistra, trinaestogodišnja devojka kad je početkom 1989. saznala da ispod jednog oka ima rak. Hirurg je objasnio Sonji i njenim roditeljima da je operacija neophodno potrebna. Pošto je tumor brzo rastao, operacija nije smela da se odlaže. Nakon toga bi verovatno bila potrebna hemoterapija. Lekar je rekao da će roditelji morati da pristanu na transfuziju krvi. Ali, porodica nije mogla da pristane zbog svog religioznog uverenja. Sposoban hirurg, koji je bio odgovoran da brine za Sonju, bio je spreman da odstrani tumor s pouzdanjem da to može učiniti bez transfuzije krvi. Međutim, zbog uobičajenog načina postupanja, u toj bolnici nije mogao naći anesteziologa koji bi sarađivao s njim.

Džonatan je najstariji sin Majkla i Valeri. Krajem 1989, kad je imao 16 godina, obavestili su ih lekari da Džonatan ima vrlo veliku izraslinu na slezini. Lekari su bili zabrinuti zbog operacije bez krvi, ali hrabro su je izvršili uvažavajući religiozni stav porodice. Nakon toga su nastale ozbiljne komplikacije. Džonatanov krvni pritisak je opasno opao, a njegova se krvna slika pogoršala. Kod druge operacije izgubio je mnogo krvi tako da se njegov hemoglobin smanjio na 5,5, što je otprilike jedna trećina normalne vrednosti. Internista je protestvovao: „Stanje vašeg sina se pogoršava. Ne možemo dalje. Ako ne dobije krv, može umreti!“ Šta da se učini?

U oba slučaja, koja su se dogodila u Kanadi, Odbori za kontaktiranje pružili su presudnu pomoć. Jedan Odbor je obećao Sonjinoj porodici da može pomoći da se učine pripreme za, ako bude potrebno, premeštanje u medicinsku ustanovu u drugoj zemlji. Ali, da li se moglo učiniti nešto kako bi hirurg, koji je već bio upoznat s njenim slučajem, mogao izvršiti operaciju? U međuvremenu je žena hirurg tako zavolela Sonju da je ponudila da sarađuje u operacionom timu bez obzira gde će se izvršiti operacija. Međutim, premeštaj nije bio potreban. Članovi Odbora mogli su mesno medicinsko osoblje uveriti da sarađuje s hirurgom. Prema rečima hirurga, prvo što je Sonja rekla posle operacije, koja je trajala osam i po sati, bilo je zabrinuto pitanje da li su joj protiv njene volje dali krv. Koliko se Sonja radovala kad je saznala da nisu!

U Džonatanovom slučaju, kad je posle dve operacije krvna slika opala na 5,5, lekari su bili uvereni da je transfuzija krvi potrebna kako bi mu spasli život, i bili su spremni da potraže sudsko rešenje da bi mu silom dali krv. Ali, Džonatanovom jakom verom i ličnim otporom protiv upotrebe krvi stvar se odugovlačila. Džonatan je pričao: „Zgrabio sam doktora... za okovratnik, pogledao mu u oči i rekao: ’Nikakvu krv ni proizvode krvi, MOLIM VAS!‘“ Odbor obučene braće pomogao je da se učine pripreme da bi Džonatan vazdušnim putem bio premešten u veću medicinsku ustanovu. Kad je stigao tamo, jedan je član Odbora bio u bolnici i već je razgovarao s lekarima koji treba da vode brigu o njemu. Drugi se dan stabilizovao Džonatanov hemoglobin. Njegova krvna slika se stalno poboljšavala i 15 dana posle prve operacije bio je otpušten.

Očigledno, s rastućim brojem medicinskog osoblja i socijalnih radnika koji su spremni da sarađuju s Odborima za kontaktiranje s bolnicama, mogu se i dalje očekivati dobri uspesi.

[Fusnote]