Da li mogu čovek i zver živeti u miru?

„Osećala sam se kao da sam na vratima raja; čovek i zver u harmoniji punoj pouzdanja.“ Tako je Džoj Adamson (Joy Adamson) opisala prizor uz kenijsku reku Ura, dok je posmatrala različite ptice i životinje kako dolaze na vodu. Očaravajući deo tog prizora bila je životinja koja je miroljubivo sedela do nje — potpuno odrasla lavica!

Da li je ta neobična lavica, Elza, koju su milioni upoznali kroz knjigu Džoj Adamson Born Free, bila nešto izuzetno? Ne, bila je obična lavica. Razlika je bila u tome što je ona naučila da živi s ljudima u miru.

Kasnije, kad je snimljen film Born Free, upotrebljene su brojne pripitomljene lavice da prikažu Elzu. Jedna je nazvana Mara. Ona je u početku bila sumnjičava, a zatim vrlo posednički raspoložena, ne dozvoljavajući svojim novim ljudskim prijateljima da se udalje iz njenog vidokruga. Da bi je umirio, Džojin suprug Džordž Adamson premestio je svoj šator uz Marin ograđeni prostor. Konačno je svoj šator premestio direktno u ograđeni prostor! „Sledeća tri meseca“, pisao je on u svojoj knjizi Bwana Game, „redovno je spavala u mom šatoru, obično ispružena na podu uz moj krevet, a ponekad i na krevetu... Nikad mi nije dala povoda za strah s obzirom na moju ličnu sigurnost.“

„Jedna od naših omiljenih igara“, pisao je Adamson, „bila je da ja ležim ispružen na tlu iza svežnja trave. Mara bi se prišunjala k meni vrlo neopaženo, sa trbuhom uz zemlju poput pravog lava, a zatim bi usledio konačni munjeviti napad i ona bi se našla baš na meni. Uvek je imala kontrolu nad svojim impresivnim kandžama i nikad me nije ozledila.“

Još jedna lavica koja je igrala ulogu Elze bila je nazvana Gerl (Devojka). Kad je film završen, Gerl je vraćena u divljinu, gde se parila i donela na svet dva mladunca. Dvojica Adamsonovih prijatelja pronašla su leglo. Adamson je pisao: „Sa izuzetnim poverenjem i dobrom naravi,  Gerl je dozvolila dvojici ljudi, koji su preduzeli znatan rizik, da se približe na oko metar od legla... Gerlino ponašanje bilo je tim izuzetnije što je jedan od ljudi bio za nju prilično nepoznat.“ Što se tiče Adamsona, Gerl mu je čak dozvolila da dodirne njene mladunce, dok su drugi lavovi bili oterani.

Pripitomljavanje opakog lava

Lavovi se međusobno razlikuju po osobinama. Dok je Džoj Adamson podizala Elzu, mnogo južnije, u zapadnoj Rodeziji (danas Zambiji), čuvar lovišta, Norman Kar isto je to činio sa dva muška mladunca. Jedan od mladunaca, Big Boj (Veliki momak), bio je vrlo prijateljski raspoložen. Drugi, Litl Boj (Mali momak), bio je sklon mrzovolji. S obzirom na drugog, Kar je u svojoj knjizi Return to the Wild napisao sledeće:

„Kad je Litl Boj u jednom od tih raspoloženja, čučim uz njega dok on reži na mene, upravo van domašaja njegovih šapa sa ispruženim kandžama dugim oko 5 centimetara, koje je sasvim spreman da upotrebi za opaki udarac. Strpljivo pokušavam da ga pridobijem umirujuće mu govoreći, dok malo-pomalo sve bliže i bliže prilazim; i kad ga konačno dotaknem, još uvek reži, ali manje odlučno. Dok spuštam ruku na njegova kudrava leđa i gladim ga po prsnom košu, on će se vidljivo opustiti kao da su se svi njegovi napeti mišići izduvali... Spušta svoju glavu na moje koleno, pozivajući me da ga gladim.“

U predgovoru Karovoj knjizi, Erl ov Delhauzi (Earl of Dalhousie), koji je bio generalni guverner zemlje, priča o jednom slučaju kome je bio svedok, kada su lavovi bili stari preko dve godine i kada su bez pratnje lutali ravnicom blizu Karovog logora. Kar je zazviždao, a Erl je ovako opisao odgovor: „Skačući su došli na zvižduk svog gospodara i trljali svoje moćne glave o njega, istovremeno grmeći svoj srećni, a ipak zastrašujući pozdrav. Njihova naklonost prema njemu sigurno se nije smanjila.“

Lavovi imaju prirodan strah od čoveka i obično nastoje da ga izbegnu. Ta instiktivna reakcija lavova i drugih zveri tačno je opisana u Bibliji (Postanje 9:2). Bez toga, čovek bi bio najranjiviji plen. Uprkos tome, neke zveri postale su ljudožderi.

„Izuzeci od pravila“

Stručnjak na tom polju, Rodžer Keres, objašnjava: „Među skoro svim vrstama velikih mačaka čini se da se pojavljuje izvestan broj nenormalnih pojedinaca koji traže čoveka za hranu. Oni su izuzeci od pravila... Čovek može živeti u priličnom miru [sa velikim mačkama].“

Čini se da mnoge životinje ne prepoznaju čoveka koji sedi skriven u svom vozilu. Na taj način ljudi su u mogućnosti da fotografišu izbliza lavove. „Međutim“, upozorava knjiga Maberly’s Mammals of Southern Africa, „znatna opasnost je izazvana ukoliko otvorite svoja vrata ili pokušate da izađete bliže lavovima, jer oni prepoznaju prisutnost ljudi, a iznenadnost pojavljivanja povećava napad straha koji može vrlo lako da podstakne napad u prividnoj samoodbrani... Manje je opasnosti u direktnom pristupanju lavu licem u lice u grmlju, nego u iznenadnom pojavljivanju pred njim iz motornog vozila!“

Šta je sa leopardima?

Leopardi koji su postali ljudožderi takođe su izuzeci od pravila. Džonatan Skot (Jonathan Scott) objašnjava u svojoj knjizi The Leopard’s Tale: „Neuznemiravan i dobrog zdravlja, leopard je sramežljivo, povučeno stvorenje koje pokazuje naglašeni strah od čoveka. Ako je suočen s nekim, obično će pobeći u najbliži dostupni zaklon.“

Skot je proveo mnoge mesece u kenijskom lovnom rezervatu Masai Mara, proučavajući kretanja ženke leoparda koju je nazvao  Čui. Čui se postepeno navikla na prisutnost Skotovog motornog vozila. Jednom prilikom, njeni mladunci, nazvani Dark (Tamni) i Lajt (Svetli), pristupili su i razgledali njegov automobil. Skot veruje da iza leopardove hladne spoljašnosti leži skrivena prisna narav.

Drugi su doživeli prisnu stranu leopardove naravi. Na primer, Džoj Adamson je odgajila napušteno mladunče leoparda koje je nazvala Peni. Kad je bila puštena u divljinu, Peni se parila i izlegla mladunčad. Kad su u blizini bili njeni ljudski prijatelji, Peni se pojavila i pozvala ih da dođu i vide njene tek izlegle mladunce. U leglu, sedeći do ponosne majke, Adamsonova je opisala prekrasan prizor: „Lizala nam je ruke dok su se mladunci privinuli uz njene prednje noge, svi tako dostojanstveno srećni. Opšte verovanje je da su leopardi najopasniji od svih afričkih životinja i da su ženke leoparda sa mladima posebno divlje.“ Ali, Adamsonova je navela da je njeno iskustvo sa Peni moglo dokazati da je „većina prihvaćenih verovanja zabluda“.

Još jedna „dobroćudna“ ženka leoparda, nazvana Heriet, pružila je Erenu Singu (Aran Singh) iz severne Indije još neobičnije iskustvo. Sing je podizao Heriet od mladih dana i dresirao je kako bi mogla da se prehranjuje u džungli do njegove farme. Kao deo dresure, Sing bi ponekad podsticao leoparda da napada. „Kada sam čučnuo i izazivao je da napadne“, objašnjava on u svojoj knjizi Prince of Cats, „ona mi je prišla frontalno... ali kad je skočila na mene učinila je to tako da mi se zaustavila na glavi, vrteći se po njoj i klizeći niz leđa, ne ostavljajući ni brazgotinu na mojim golim ramenima.“

Takođe je bio neobičan i način igranja leoparda sa Singovim psom Ilijem. Sing objašnjava da „film pokazuje [leoparda] koji sedi na boku i udara dok ga pas izaziva — ali ne pokušava da obori napadača. Njene velike šape idu uz jednu stranu Ilijevog vrata, preko njegove glave i niz drugu stranu lagano kao peruška za čišćenje prašine“.

Taj prijateljski odnos između čoveka, psa i leoparda nastavio se nakon što je Heriet napustila dom kako bi živela u susednoj džungli. „Ako neko kaže da se leopardima ne može verovati“, zaključuje Sing, „treba samo da pomislim na mnoge slučajeve kad je Heriet došla na moju farmu usred noći i nežno me probudila kako bismo izmenili pozdrave dok sam spavao na otvorenom.“

Heriet se konačno parila i izlegla dva mladunca. Kad je njeno leglo bilo ugroženo poplavom, ona je svoje mlade ustima prenela jedno po jedno u sigurnost Singovog doma. Kad se poplava povukla, Heriet je uskočila u Singov čamac, podstičući ga da je vozi amo-tamo preko reke dok je ona  svoje mlade jedno po jedno nosila u novo leglo u džungli.

Afrički slon

Kažu da je afrički slon previše divlji da bi se pripitomio. Međutim, mnogi ljudi su dokazali nešto drugo. Jedan primer je dirljivi odnos između tri afrička slona i Amerikanca po imenu Rendl Mur (Randall Moore). Slonovi su bili iz grupe mladunčadi koja je uhvaćena u južnoafričkom nacionalnom parku Kruger i brodovima prevezena u Sjedinjene Američke Države. Vremenom su bili dresirani za cirkus i dobro su izvršavali svoj zadatak. Kada je umro njihov vlasnik, tri slona su dali Muru koji ih je vratio u Afriku.

Dve ženke, nazvane Ovala i Durga, bile su 1982. odvezene u rezervat Pilanesberg u Bocvani. U to vreme u parku su se nalazili brojni napušteni mladunci slonova koji su bili u lošem stanju i kojima je bio potreban nadzor odraslih ženki. Hoće li cirkuski dresirane Ovala i Durga biti u stanju da preuzmu tu ulogu?

Nakon godinu dana, Mur je primio izveštaje da su njegovi slonovi prihvatili svih 14 napuštenih mladih i da u park treba dovesti još mladih slonova. Nakon četvorogodišnje odsutnosti, Mur se vratio da se sam uveri. Očekujući da će dugo tragati po planinama Pilanesberga, bio je iznenađen kada je, ubrzo nakon što je  stigao, prepoznao Ovalu i Durgu među velikim krdom. „Moj prvi, neprofesionalni poriv“, pisao je on u knjizi Back to Africa, „bio je da otrčim do njih, prigrlim ih i obaspem ih pohvalama. Zamenio sam taj psticaj razumnijim prilaskom.“

Kao prvo, trebalo je da Ovala i Durga budu sigurne da je to njihov stari prijatelj. Svojim surlama su ispitale njegovu ispruženu ruku. „Ovala se“, piše Mur, „uzdigla iznad mene kao da čeka sledeću zapovest. Ostatak krda se u ukočenom stavu okupio uokolo. Bio sam prinuđen. ’Ovala... Surlu GORE i NOGU!‘ Ovala je smesta podigla svoju prednju nogu visoko u vazduh i savila svoju surlu prema nebu u klasičnom pozdravnom položaju iz davnih cirkuskih dana. Ko je ono prvi rekao da slon nikad ne zaboravlja?“

Tri godine kasnije, oktobra 1989, Ovalino sećanje je stavljeno na još jedan ispit. Ovaj put je Mur odlučio da pokuša nešto što još nije učinio otkako je sedam godina ranije poslao slonove u park. Ovala je poslušala njegovu zapovest da se ispruži i da mu dozvoli da joj se popne na leđa. Televizijski gledaoci u Južnoj Africi bili su zaprepašćeni gledajući ga kako je jaše među više od 30 divljih slonova. „To sam učinio“, objasnio je Mur u intervjuu za Probudite se!, „ne zbog reklame, nego zato što sam bio radoznao da saznam kolika je moguća vezanost i inteligencija kod slona.“ Mladunčad iz Pilanesberga napredovala je pod razboritom brigom Ovale i Durge.

Istina, primeri prijateljstva između čoveka i zveri danas nisu pravilo; ona zahtevaju da se brižljivo gaje. Bilo bi zaista ludo za prosečnu osobu da se usudi da ode u divljinu i približi se lavovima, leopardima ili slonovima. Ali, dok su takva prijateljstva između divljih zveri i ljudi danas relativno retka, šta je sa budućnošću? Hoće li to biti pravilo?

[Okvir/Slike na 8. strani]

Lavovi mogu biti pripitomljeni!

„Dođite i načinite nekoliko snimaka mene i mojih lavova“, rekao je Džek Sil (Jack Seale), direktor parka za zmije i životinje Hartebeespoortdam u Južnoj Africi. Plašljivo sam ga pratio do ograđenog prostora s lavovima, nadajući se da će mi dozvoliti da načinim snimke van zaštitne ograde.

Ograđeni prostor je bio čist, sa obiljem hladovine od okolnog drveća. Devet zdravih lavova odmah je prepoznalo svog dresera dok je s pomoćnikom ulazio u ograđeni prostor. Lavovi su prijateljski režali i uzbuđeno hodali uokolo.

„Dođite unutra“, rekao je Džek. Pravio sam se kao da ga ne čujem. „Dođite unutra“, ponovio je glasnije. Sve što su imali za zaštitu od lavova, bili su štapovi! Moje srce je brzo kucalo dok sam se borio protiv plašljivosti, konačno se popevši unutra. Počeo sam brzo da snimam svojim aparatom dok je Džek mazio neke od svojih veličanstvenih miljenika. Kakvo sam samo olakšanje osetio kada smo svi bili napolju u sigurnosti! Ali, nije trebalo da se bojim.

„Razlog zašto smo ušli sa štapovima je taj“, objasnio je Džek posle toga, „što su lavovi odani i što iz naklonosti ugrizaju. Mi ispružimo štapove, tako da ih mogu žvakati umesto naših ruku.“ Džek i njegova grupa upravo su se vratili iz Nacionalnog parka Etosha u Namibiji. Zašto ih je vodio tako daleko u divljinu? On objašnjava:

„Bili su upotrebljeni da se snimi dokumentarni film o tome što čine naučnici koji istražuju kako može da se kontroliše porast populacije lavova u divljini Namibije. Ali, moji lavovi više vole život na koji su navikli odrastajući ovde. Čim su u Namibiji videli moj kamion, prišli su mu. Nije bilo teško pokupiti ih i vratiti nazad kući.“ (Od našeg dopisnika.)

[Izvor]

Ljubaznošću parka Hartebeespoortdam Snake and Animal

[Slika na 9. strani]

Randall Moore sa svojim štićenicama u afričkoj prašumi