Koloseum — „zabavno“ središte antičkog Rima

Od našeg dopisnika iz Italije

’’KOLOSEUM, jedan od najčuvenijih antičkih spomenika Rima; simbol nekadašnje moći i slave, i svedok velike okrutnosti“, kaže Luka, vršeći ulogu turističkog vodiča za svoje prijatelje Marka i Paola.

Možda biste i vi želeli da znate nešto više o Koloseumu — kada je sagrađen i kakvi su spektakli tamo priređivani. Da li je iko od ranih hrišćana ikada išao onde? Da li su oni tamo umirali, raskomadani od divljih zveri, kao što neki veruju? Pa, poslušajte šta ima da kaže Luka svojim prijateljima.

Luka: „Koloseum je prvobitno zvan Flavijev amfiteatar jer je bio zajednički rad imperatora iz porodice Flavija: Vespazijana, Tita i Domicijana. Vespazijan je započeo s izgradnjom 72. do 75. n. e., njegov sin Tit ponovo je počeo sa gradnjom 80. n. e., a njegov brat Domicijan kasnije je dovršio.“

Paolo: „Ali zašto je onda nazvan Koloseum?“

Luka: „To je zanimljivo pitanje, ali na njega nema pouzdanog odgovora. Čini se da tog imena nije bilo sve do 8. veka n. e., kada je arena nazvana Koloseum. Neki su mišljenja da ime potiče od njene kolosalne veličine. Drugi kažu da je to zbog obližnjeg Neronovog kolosa, ogromnog kipa visokog oko 35 metara, koji prikazuje Nerona kao boga sunca.

Jednostavna tvrdnja da je to najveći od svih rimskih amfiteatara ne znači mnogo bez izvesnih pojedinosti. Na primer, građen je u obliku elipse, sa dužom osom od 188 metara i kraćom dužine 156 metara. Opsega je 527 metara i 57 metara je visok. Gradnja je zahtevala desetine hiljada  tona travertina, vrste mermera vađene u obližnjem gradu Tivoliju, i 300 tona gvožđa da poveže mermerne ploče jedne sa drugom. Graditelji su takođe koristili mnogo onog što bi mi danas nazvali montažni materijal. Kameni blokovi i stubovi pravili su se negde drugde i onda transportovali do gradilišta. To objašnjava brzinu kojom je Koloseum bio građen. Pomislimo samo, oko pet do osam godina bilo je dovoljno za podizanje ove ogromne građevine.“

Marko: „Upravo sam razmišljao, Luka, koliko je robova moralo raditi na Koloseumu!“

Luka: „Možda su ratne zarobljenike koristili za teške poslove, ali to je sve. Brzina kojom je gradnja privođena kraju i raznolikost korišćenog materijala pokazuju da su korišćeni profesionalni radnici i majstori.“

Paolo: „Koliko spratova ima Koloseum?“

Luka: „Spolja se mogu videti tri sprata sa potpuno simetričnim lukovima. Prvobitno je svaki luk bio ukrašen kipom, a svaki je sprat imao 80 lukova. Iznad trećeg sprata, vidi se i četvrti sa velikim pravougaonim prozorima u zidu.“

Marko: „Koliko je posmatrača mogao da primi?“

Luka: „Većina izveštaja ukazuje na oko 45 000 sedećih i 5 000 stajaćih mesta. Neki izvori tvrde da može da primi preko 70 000 posmatrača. U svakom slučaju, imao je znatan kapacitet. Publika je bila zaštićena ogromnim platnenim krovom, ili velariumom, koji je prekrivao prostor za sedenje u areni.

Amfiteatar je bio izgrađen na betonskoj platformi debljine 13 metara, koja je doprinela njegovoj trajnosti kroz vekove. Ovo što sada vidite odolelo je mnogim požarima i zemljotresima tokom svoje istorije. Ipak, najveći neprijatelji Koloseuma bili su graditelji iz razdoblja renesanse i baroka, koji su ga koristili kao prikladan i jeftin izvor travertina i mermera. Neke od važnih građevina Rima izgrađene su ili obnovljene materijalom uzetim odavde. Ali uđimo sada unutra.“

Paolo: „Kakva impresivna ruševina! Reci mi, Luka, šta je nekada bilo tamo dole u središtu?“

Luka: „To je bio podzemni prostor za pribor korišćen u spektaklima. Scenske kulise čuvane su ovde, zajedno sa kavezima za divlje životinje, oružjem, i dizalicama sa protivtežom za podizanje divljih zveri i gladijatora na nivou arene. Pod arene, koji je prekrivao podzemni prostor, bio je napravljen od drva. To objašnjava zašto od njega nije preostao ni trag. Opseg same arene bio je okružen visokom mrežom ili zaštitnom metalnom ogradom. Na tu mrežu, koja je bila poduprta drvenim stubovima, umotani su ekseri i slonova kost kako bi sprečili penjanje divljih zveri. Kao daljnja mera predostrožnosti, izgleda da su mnogobrojni strelci postavljeni uokolo arene.“

 Paolo: „Da li su gledaoci morali da plate ulaznicu?“

Luka: „Ne, ulaženje u Koloseum bilo je slobodno. To je bio deo careve politike, koji je nudio besplatnu zabavu da bi zadržao ljude pod kontrolom. U stvari, ovi spektakli bili su kao droga koja izopači ljudsku savest. Rimski pesnik Juvenal upotrebio je čuvenu frazu „panem et circenses“ („hleba i igara“), u neodobravanju ponašanja rimskog naroda, koji je živeo uglavnom za jelo i zabavu.

Rimsko je društvo bilo podeljeno na klase, što pokazuje i raspodela sedećeg dela arene. Prednja su sedišta bila rezervisana za senatore. Iza njih su bila sedišta za gospodu, a ostala, više gore, bila su za žene i robove.“

Marko: „Da li su se ovde borili gladijatori?“

Luka: „Da. Uglavnom su postojale dve vrste spektakla, munera, ili borba između dva gladijatora, i venationes, lov divljih životinja. Takođe su ovde ubijani i zločinci, tako što su nenaoružani predavani gladijatorima ili bacani divljim zverima. Njihova smrt nudila je jeziv spektakl za ’zadovoljstvo‘ publike.“

Paolo: „Ako se dobro sećam, gladijatori su bili robovi, zar ne?“

Luka: „Da, robovi su uglavnom odabirani između ratnih zarobljenika, koji su prihvatali bilo kakav posao da sačuvaju svoju kožu. Neki su bili zločinci koji su, da bi izbegli smrtnu kaznu, tražili bolju priliku u gladijatorskoj borbi. Drugi su se dobrovoljno javljali za gladijatore. Postojale su i škole gde su vežbali pre nego što su započeli svoju karijeru. Dopušteno im je da koriste različite sprave za borbu, na primer, mač, ili koplje i štit, ili mrežu i trozubac (trozubo koplje). Iako su ti događaji zvani ludi gladiatorii, gladijatorske igre, takvi okršaji bili su tragični spektakli koji su često završavali smrću jednog borca.“

Marko: „U stvari, sećam se da su gladijatori, kad su ulazili u arenu, pozdravljali imperatora rečima ’Ave, Caesar, morituri te salutant‘, što znači ’Zdravo, cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti‘.“

Paolo: „Šta je s onom scenom u filmu kada car ispruži svoju ruku sa palcem okrenutim prema dole da naredi smrt poraženog gladijatora — da li se to zaista događalo?“

 Luka: „Da, događalo se. U ranijem periodu, pobednik je bio taj koji je odlučio o smrti poraženog. Kasnije je ovo pravo dato lično imperatoru, koji je donosio odluku nakon što je saslušao mišljenje svetine. Ako su gledaoci smatrali da se poraženi hrabro borio, podigli su svoje palce i vikali: „Mitte!“ (Pusti ga!), tražeći da mu se poštedi život, i ako je i car takođe pokazao podignuti palac, poraženom je dopušteno da živi. Ako su, umesto toga, gledaoci smatrali da je poraženi postupao na kukavički način, spustili su svoje palčeve i vikali, „Iugula!“ (Ubij ga!). Ako je car ponovio isti pokret, smrtna kazna za poraženog gladijatora bila je određena. Sve što je mogao učiniti bilo je da namesti svoj vrat pobedniku za smrtni udarac. Sve se to događalo usred aplauza i ovacija svetine. Pobednik je onda bio darivan skupocenim darovima i zlatnicima.“

Marko: „Kakav okrutan spektakl!“

Luka: „O, da! Ljudska krv doslovno je tekla, da ne spominjem krv divljih životinja koje su bile ubijene. Spektatkli koji su uključivali i životinje bili su često jednostavne egzibicije uvežbanih divljih životinja koje su se pokoravale zapovestima svojih dresera, dosta slično onome što vidimo u današnjim cirkusima. Ali mnogo češće, divlje životinje su se borile jedna s drugom ili su bile gonjene i ubijane. To je bio pravi pokolj. Zamisli samo, kad je Koloseum bio otvaran, 5 000 divljih zveri ubijeno je u jednom danu!“

Paolo: „Čudim se kako su ljudi mogli da uživaju u takvim stvarima.“

Luka: „Pa, razmisli o današnjim boks mečevima. Publika izvikuje svoje odobravanje videći pobeđenog oborenog bez svesti na pod, lica prošarana krvlju. Ili šta je s onima koji su privučeni filmovima koji pokušavaju da uzbude gledaoce prikazivanjem krvi i smrti posvuda? Ljudi su danas možda isto tako bezosećajni.

Dakle, arene su bile mesta nasilja i izopačenosti. Radi toga su prvi hrišćani izbegavali da ih posećuju. U stvari, pisac iz trećeg veka Tertulijan, u svom delu De spectaculis, opisuje ono što se događalo u arenama kao ’smeće‘ i ističe da je arena bila ’potpuno strana‘ hrišćanima.“

Marko: „Da li je moguće da su neki hrišćani umrli mučeničkom smrću u Koloseumu?“

Luka: „Hrišćani su bez sumnje umirali u rimskim arenama, raskomadani od divljih životinja. Istorijski izvori to potvrđuju. Možda je baš u 1. Korinćanima 15:32, apostol Pavle govorio kako je bio izložen opasnim divljim zverima u efeškoj areni.

Sigurno je da su negde u Rimu hrišćani podnosili mučeničku smrt, ali nemoguće je reći da li su bili mučeni u Koloseumu. Enciclopedia Universale, tom 4. kaže: ’Još nije istorijski potvrđeno da je Koloseum bio mesto hrišćanskog mučeništva.‘ Ali ipak, nekolicina katoličkih autora tvrdi da je bio. Oni očigledno temelje svoje tvrdnje na legendama koje potiču iz kasnijih razdoblja i koje su prihvaćene od katoličke hijerarhije.

Ma kako bilo, ono što je izgrađujuće za današnje hrišćane je činjenica da su nekadašnji sledbenici Hrista bili verni do same smrti zbog svoje neutralnosti u svetu nasilja. Nije važno znati gde se nalazi mesto njihovog mučenja, nego znati da su u potpunosti dokazali svoju besprekornost.

„Da li ste uživali u svojoj poseti ovom kolosu rimske arhitekture?“

„Svakako“, odgovaraju Paolo i Marko, „i zahvaljujemo ti na tvojim lepim objašnjenjima.“

Kamen koji nam govori kroz istoriju može da otkrije mnoge interesantne stvari. Koloseum ističe izuzetan talenat drevnih Rimljana na polju arhitetkture i izgradnje. Bili su graditelji mostova, puteva, vodovoda, pozorišta, arena, hramova i palata. Međutim, Koloseum je bio poprište zastrašujućih spektakala u kojima su hrišćani u istoriji, kao i danas, odbijali da učestvuju bilo kao gledaoci ili kao dobrovoljni učesnici.

[Slika na 23. strani]

Unutrašnjost Koloseuma danas

[Slika na 24. strani]

Koloseum u svojoj izbledeloj slavi