Kenijski jedinstveni stanovnici pećina

Od dopisnika Probudite se! iz Kenije

HODALI smo dobro ugaženom stazom. Zvuk vodopada koji je odzvanjao kroz grane smrekove šume označavao je da se bliži kraj našeg puta. Gore je zevao otvor pećine, u kojoj se često skrivaju stvorenja zbog kojih smo iz tolike udaljenosti došli da ih vidimo — slonovi Elgona.

Ulaz u pećinu bio je oko 8 metara visok i oko 8 metara širok. Dok smo ulazili, srca su nam lupala od iščekivanja. Međutim, pucketav zvuk šišmišâ brzo je potvrdio žalosnu sumnju. Došli smo ili prekasno ili prerano. Izgažena, prašnjava površina pećinskog tla svedočila je da su slonovi već bili ovde i da su otišli.

Ali, zbog čega smo se nadali da ćemo videti slonove na ovom mestu na planini, na visini od približno 2 000 metara, i u pećini? Radi se o uzbudljivoj priči.

Pećinski domovi planine

Na granici između Kenije i Ugande  uzdiže se visoka vulkanska kupasta formacija planine Elgon. Sa visinom od 4 320 metara, to je jedna od najviših usamljenih planina istočne Afrike. Neki pretpostavljaju da je, pre nego što je erozija uzela svoj danak, njegov vrh mogao nadvisivati čak i snegom prekriveni vrh Kilimandžara. Planina se uzdiže iznad egzotičnih šuma, vrućih izvora i hladnih jezera. Ipak, Elgonova atrakcija koja možda najviše zadivljuje su njegove brojne pećine. One pružaju sklonište slonovima koje smo tako žarko želeli videti.

Nekada su te pećine bile dom naroda Koni, ili elgonskih Masaja. Neki smatraju da je planina nazvana po njima. Koni su prvi put došli ovde pre više od 300 godina. Kada je 1883. došao prvi belac koji je istraživao to područje, Džozef Tomson (Joseph Thomson), nesumnjivo je bio zadivljen pronalaskom kompleksa sela sagrađenih u nekim pećinama.

 Masaji su najvećim delom napustili svoje pećinske stanove, iako neki Masaji još uvek stanuju u nekim nižim pećinama duž podnožja planine Elgon. S vremenom su životinje koje su krasile te šume ispunile prazna mesta u napuštenim pećinama. Bivolu je bilo teško da se odupre izazovnim blatnjavim kaljužama koje se nalaze u njima. Čiope i lastavice su ulazile i hvatale sve sočne insekte koji su bili privučeni vlažnim lokvama pećina.

Ali, začudo, pećine su se pokazale neodoljivim i za najmanje verovatne stanovnike pećina od svih njih — slonove. Do današnjeg dana ti glomazni divovi vuku svoja četiri do šest tona teška tela po strmim i uskim stazama da bi došli do pećina. Šta ih dovodi ovamo?

Kopači soli

U pećinama se nalazi prehrambeni dodatak za kojim njihova glomazna tela žude. Vegetacija obično daje dovoljno soli za njihovu ishranu, ali na ovoj velikoj visini kiša je isprala so iz tla. Slonovi zato putuju ovamo da bi izvukli natrijum sulfat (Glauberovu so) koji se nalazi u mekom aglomeratu koji prekriva unutrašnjost pećine.

Da bi došli do soli, slonovi primenjuju jedinstvenu tehniku. Stave svoje kljove na neravninu ili u pukotinu u zidu pećine. Zatim snažnim udarcem svojim telom slično buldožeru odvaljuju komade stene. Nakon što komad kamena stave u usta svojom savitljivom surlom, slonovi ga melju jakim kutnjacima i progutaju šljunak i so zajedno. To se ponavlja sve dok slonovi ne zadovolje svoju potrebu. Izdašno dremuckanje u tamnom, hladnom rudniku koje sledi, izgleda da pomaže varenju.

Zanimljivo je da su slonove kljove, iako nastavljaju da rastu celog života, sklone da se istroše do škrbosti — što je cena koja se plaća za obroke soli.

Nakon što se slonovi nekoliko sedmica zadržavaju u pećinama i oko njih, ponovo se javlja žudnja za lutanjem. Možda dostojanstveno odu do šume bambusa na grickanje njegovih nežnih izdanaka ili na žvakanje kore. Slonovi potroše oko 18 sati dnevno na jelo, i pojedu skoro 180 kilograma lišća. Kasnije ih zbog žudnje za solju ponovo privlače pećine Elgona.

S obzirom na nomadske sklonosti i oskudan broj (sto je slobodna procena), nije nikakvo čudo što nismo uspeli da vidimo te putujuće kljovaše.

Konačno slonovi!

Kada smo sledećeg jutra krenuli iz logora, polako smo se vozili kroz rosom okupanu šumu, koja je vrvela od dugorepih majmuna i ptica pevačica. Iznenada se začuo glasan prasak, nakon čega se obližnje grmlje naglo zatreslo! Dovezli smo se na nekoliko metara od te gužve.

Dok smo tiho čekali, iza visoke ograde gustiša koja je paralelna sa našim putem čuli smo slab šum tela u pokretu. Konačno se jedna od tih plahih životinja, mladi mužjak, umorila od naše igre skrivača i izjurila van na 3 metra od našeg automobila. Bio je naočit i snažan, a njegova oker crvena pigmentacija sijala je na blistavom jutarnjem suncu. Uprkos svom niskom rastu, njegov preteći pogled zaslužio je poštovanje.

Uspeo sam da stavim svoju kameru u položaj za odličnu fotografiju. Ali okidač se ne oslobađa; nemam više filma! Tada je izašla majka slonica i otpratila svog mališana ispred našeg automobila. Dok sam stavio film u aparat, slonovi su već bili predaleko za sjajan snimak iz blizine, ali ipak sam načinio snimak koji će bar dokazati da sam video te neuhvatljive divove.

Kakva zadivljujuća stvorenja! Sposobna da budu tiha kao miševi, a ipak teža od automobila. Veća su od nekih kamiona, a ipak se retko vide. Ali, neka vas to ne spreči da posetite dom kenijskih jedinstvenih stanovnika pećina.