’Deca su dragocena, ali sinovi su neophodni‘
’Deca su dragocena, ali sinovi su neophodni‘
Sa stanovništvom od preko 850 miliona i natalitetom od 31 na 1 000, Indija svake godine ugleda oko 26 miliona novorođenčadi, što odgovara broju stanovnika Kanade. Ne iznenađuje da je jedan od najhitnijih vladinih programa ograničavanje naglog rasta stanovništva. Koliko je on uspešan? Koje su neke od prepreka sa kojima se suočava?
„PRE 20, ne! Nakon 30, apsolutno ne! Samo dvoje dece — dobro!“, savet je koji daje jedan od šarenih plakata što prekrivaju zid hodnika glavnog ureda za planiranje porodice u Bombaju, Indija. Drugi prikazuje zabrinutu majku okruženu sa petoro dece. On upozorava: „Nemojte požaliti kasnije!“ Poruka je jasna i glasna: dvoje dece je za porodicu dovoljno. Ali pridobiti ljude da bi prihvatili i delovali prema vladinoj preporuci, dvoje dece po porodici, nije lako.
„Hindusi smatraju da je čovek srećan srazmerno broju dece koju ima. Zaista, među njima se deca smatraju blagoslovom kuće. Bez obzira koliko mu je brojna porodica, muž nikada ne prestaje da se moli za njeno povećanje“, stoji u knjizi Hindu Manners, Customs and Ceremonies. Međutim, sa religioznog stanovišta, za poglavara porodice muško dete ima veću vrednost. „Nema veće nesreće nego da poglavar posle smrti ne ostavi sina ili unuka koji će obaviti poslednje dužnosti u vezi njegovog pogreba“, objašnjava dalje knjiga. „Smatra se da je takav nedostatak u stanju da spreči svaki pristup Prebivalištu blaženstva nakon smrti.“
Sinovi su takođe potrebni za vršenje obreda obožavanja predaka, ili srade. „Bar jedan sin je gotovo neophodan“, piše A. L. Bešan (A. L. Basham) u knjizi The Wonder That Was India. „Jak osećaj za porodicu kod hinduističke Indije pojačao je želju za sinovima, bez kojih bi loza nestala.“
Pored religioznih verovanja, kulturni činilac koji utiče na želju za sinovima, je indijska tradicija velike porodice, prema kojoj oženjeni sinovi nastavljaju da žive sa svojim roditeljima. „Kćeri se udaju i odlaze da žive kod muževljeve porodice, ali sinovi ostaju kod kuće sa svojim roditeljima; a roditelji očekuju od svojih sinova da se brinu o njima kad ostare“, objašnjava dr Lalita S. Čopra (Lalita S. Chopra) iz Bombajske gradske korporacije Odeljenja za zdravlje i socijalno zbrinjavanje porodice. „To je njihova sigurnost. Roditelji se osećaju sigurni sa dva sina. Zato je logično da je, ako je bračni par postigao predloženu granicu dvoje dece i ako su to devojčice, velika verovatnoća da će oni nastojati da dobiju sina.“
Iako se teoretski gleda na svu decu kao da su od Boga dana, realnosti svakodnevnice nalažu drugačije. „Medicinsko zanemarivanje devojčica je očigledno“, izveštava Indian Express. „Njihovo preživljavanje se ne smatra zaista važnim za preživljavanje porodice.“ Izveštaj navodi anketu u Bombaju koja otkriva da je od 8 000 fetusa abortiranih nakon testova za određivanje pola 7 999 bilo ženskog pola.
Teška borba
„U porodici je muškarac taj koji uglavnom odlučuje o broju dece kao i o tome koliko će porodica biti velika“, objašnjava u jednom intervjuu dr S. S. Sabnis (S. S. Sabnis), zdravstveni izvršni rukovodilac Bombajske gradske korporacije. Čak ako bi žena i želela da ima manje dece ili ako bi želela da ograniči svoju porodicu, ona je pod pritiskom svog muža koji se možda tome protivi. „Zato mi i šaljemo muško-ženske timove u svaki dom u sirotinjskim četvrtima u nadi da će muški zdravstveni radnik lakše razgovarati s ocem porodice i ohrabriti ga da ograniči svoju porodicu, pomažući mu da shvati da se može bolje brinuti za svoju decu ako ih ima manje.“ Ali kao što smo videli, prepreke su mnoge.
„Među siromašnijim ljudima, stopa smrtnosti dojenčadi je visoka zbog loših uslova života“, kaže dr Sabnis. „Zato i postoji želja da se ima mnogo dece, jer se zna da će neka od njih umreti.“ Ali malo se vodi briga o deci. Ona lutaju bez pratnje, proseći ili možda kopajući po smeću u potrazi za hranom. A roditelji? „Oni ne znaju gde su im deca“, žali se dr Sabnis.
Reklame u Indiji često prikazuju srećan, uspešan bračni par koji se raduje životu s dvoje dece, obično dečakom i devojčicom, o kojima se očigledno dobro brinu. U tom sloju društva — srednjoj klasi — pojam dvoje dece je uglavnom dobro prihvaćen. Ali on je jako daleko od svesti siromašnih, koji ovako rasuđuju: ’Ako su naši roditelji ili naši dedovi i bake imali po 10 ili 12 dece, zašto ih ne bismo i mi imali? Zašto bi trebalo da se ograničimo na dvoje?‘ Upravo ovde među indijskom osiromašenom većinom, rat za kontrolisanje stanovništva predstavlja tešku borbu. „Sada je stanovništvo mlado i u godinama za rađanje dece“, razmišlja dr Čopra. „Izgleda da gubimo bitku. Pred nama je ogroman posao.“