Odrastanje u afričkom gradu

Stope porasta stanovništva u supsaharskim afričkim zemljama su među najvećima na svetu. Tamo svaka žena prosečno rodi više od šestoro dece. Siromaštvo, pogoršavajuća sredina i nestašica prirodnih bogatstava samo još doprinose teškoći. Sledi izveštaj iz prve ruke o tome kakav je život u tom delu sveta.

ODRASTAO sam ovde, u većem zapadnoafričkom gradu. Bilo nas je sedmoro dece u porodici, ali je dvoje rano umrlo. Naš dom je bio iznajmljena spavaća soba i soba za primanje gostiju. Majka i otac su spavali u spavaćoj sobi, a mi deca na prostiračima na podu u sobi za primanje, dečaci na jednoj strani sobe a devojčice na drugoj.

Kao većina ljudi u našem susedstvu, nismo imali mnogo novca i nismo uvek imali sve ono što nam je bilo potrebno. Ponekad čak ni hrane nije bilo dovoljno. Ujutro često nismo ništa imali za jelo osim podgrejanog pirinča koji je preostao od prethodnog dana. Ponekad čak ni toga nije bilo dovoljno. Za razliku od nekih koji razmišljaju da bi muž, kao onaj koji zarađuje, trebalo da dobije najveću porciju, zatim žena, a deca ono što ostane, naši roditelji bi odlazili bez ičega i ostavljali nama deci da podelimo ono malo hrane koliko je bilo. Ja sam cenio njihovu žrtvu.

Odlazak u školu

Neki ljudi u Africi veruju da bi trebalo da samo dečaci idu u školu. Oni misle da devojčicama to nije potrebno, pošto se one udaju i njihovi muževi vode o njima brigu. Moji roditelji nisu zastupali to gledište. Svo petoro smo išli u školu. Ali bio je to finansijski pritisak za moje roditelje. Stvari kao što su olovke i papiri nisu predstavljale veliki problem, ali udžbenici su bili skupi, a isto tako i obavezne školske uniforme.

Kada sam počeo da idem u školu, nisam imao cipele. Roditelji nisu mogli da mi ih kupe sve do moje druge godine srednje škole, kada mi je bilo 14 godina. Ne, to ne znači da uopšte nisam imao cipele. Jedini par koji sam imao bio je za crkvu, i nije mi bilo dozvoljeno da ih nosim u školu ili bilo gde drugde. Morao sam da hodam bos. Ponekad je otac bio u mogućnosti da kupi mesečnu kartu za autobus, ali kada nije mogao, morali smo pešačiti u školu i natrag. Bilo je to oko tri kilometra u jednom smeru.

Dan pranja i donošenje vode

Rublje smo prali u reci. Sećam se kako sam odlazio tamo s majkom, koja je nosila vedro, komad sapuna i rublje. Na reci bi napunila vedro vodom, stavila u njega rublje i trljala ga sapunom. Zatim bi rubljem udarala po glatkim stenama i ispirala ga u reci. Nakon toga ga je rasprostrla po drugim stenama da se osuši jer je bilo preteško da se mokro nosi kući. Tada sam bio mlad, zato su me odredili da čuvam rublje dok se suši da ga neko ne ukrade. Majka je radila većinu posla.

Malo ljudi je imalo uvedenu vodu u svojim kućama, tako da je jedan od mojih  svakodnevnih poslova bio da donosim vodu iz vana iz slavine zvane uspravna cev. Problem je nastao za vreme suše kada su, da bi se uštedela voda, mnoge uspravne cevi bile zatvorene. Jednom prilikom smo ceo dan bili bez pitke vode. Bez ijedne jedine kapi! Ponekad sam kilometrima morao da hodam u potrazi za samo jednim punim vedrom vode. Noseći vodu na glavi na tako velike udaljenosti, otpala mi je kosa na mestu gde je stajalo vedro. Sa deset godina imao sam ćelavu zakrpu na glavi! Srećan sam što mogu reći da mi je kosa ponovno izrasla.

Deca kao sigurnost

Kada se osvrnem unazad, rekao bih da smo živeli prosečnim životom, možda čak natprosečnim za naš deo Afrike. Poznajem mnogo drugih porodica čiji je životni standard bio daleko niži od našeg. Mnogi moji školski prijatelji morali su prodavati na pijaci pre i posle škole kako bi pribavili novac za svoje porodice. Drugi nisu mogli sebi dozvoliti ništa za jelo ujutro pre škole, pa bi od kuće odlazili gladni i u školi bili ceo dan bez hrane. Često se setim kako bi jedno od te dece prišlo i moljakalo me dok bih jeo svoj hleb u školi. Tada bih ja odlomio komad i dao ga njemu.

Uprkos takvim nevoljama i poteškoćama, većina ljudi još uvek želi da ima veliku porodicu. „Jedno dete nije dete“, kažu ovde mnogi. „Dvoje dece je jedno, četvoro dece dvoje.“ To je zato što je stopa smrtnosti dojenčadi među najvećima na svetu. Roditelji znaju da iako će neka od njihove dece umreti, neka od njih će ipak živeti, odrasti, zaposliti se i donositi kući novac. Tada će oni biti u mogućnosti da se brinu o svojim ostarelim roditeljima. U zemljama bez blagodati socijalnog osiguranja, to znači mnogo. (Ispričao Donald Vinsent.)