Radon — opasnost u vašem domu?

INŽENJER koji je radio u nuklearnoj centrali u Limeriku u istočnom delu Sjedinjenih Američkih Država ustanovio je kako je bez ulaska u područje centrale pokrenuo alarm koji registruje zračenje. Kada je postalo očigledno da nije ozračen unutar nuklearne centrale, ispitana je njegova kuća, i otkriveno je da je ona izvor kontaminacije.

Jedan 68-godišnji misionar koji se oporavljao od operacije dvostrukog baj-pasa na srcu teško je savladavao anemiju, iako je dobijao sredstva za jačanje krvi. Jedno od pitanja koje je postavio lekar bilo je: „Da li ste ikada bili izloženi zračenju?“

„Jesam“, odgovorio je on. „U svojim ranim 20-im, radio sam dve godine kao tehničar u centrali gde sam bio izložen radonu.“

„U tome je vaš problem“, zaključio je lekar.

I inženjer u nuklearnoj centrali i čovek koji je patio od anemije bili su izloženi nevidljivoj opasnosti, radonu.

’Radon. Šta je to? Da li može opasnost biti i u mom domu?‘ možda pitate.

Šta je to?

Radon, gas bez boje i mirisa, jedan je od šest hemijskih elemenata poznatih kao plemeniti, ili inertni gasovi. Međutim, radon se razlikuje od ostalih pet plemenitih gasova po tome što je radioaktivan. Proizvod je raspadanja radioaktivnog elementa radijuma.

Radioaktivni elementi emituju izvesne zrake, ili čestice, a u procesu raspadanja ti elementi pretvaraju se u druge materije. Tako radioaktivni metal uran konačno postaje radijum. Kada atom metala radijuma emituje zračenje, on se menja u atom radona. Radon se, opet, raspada u radioaktivne proizvode koji su poznati kao njegove kćeri.

Stopa kojom se radioaktivna materija raspada nazvana je vreme njenog poluraspada. Vreme poluraspada radona je nešto manje od četiri dana, što znači da će se u roku od oko četiri dana polovina početnog radona raspasti na druge materije. S druge strane, vreme poluraspada radijuma je 1 660 godina, a urana 4 500 000 000 godina! Dakle, u svom prirodnom stanju, uran je mnogo prisutniji od radijuma zbog toga što ima mnogo duže vreme poluraspada.

Izvor problema

U svakoj rudi urana uvek će biti izvesna količina radijuma, kao i male količine radona. Taj radioaktivni gas, koji može pronaći svoj put u nečiji dom, je izvor problema.

Količina urana koji se nalazi u stenama i zemljištu veoma će varirati od mesta do mesta. To znači da na određenim područjima značajne količine radona mogu polako izbijati iz tla. Ako radon dospe u otvoreni prostor, brzo će nestati. Ali ako se dogodi da je plin ispod kuće, on tu može biti zarobljen i može postepeno  prodirati u podrum kuće kroz pukotine u podu ili zidovima ili kroz kanalizacione cevi.

Radon se nalazi i u podzemnoj vodi, tako da svoj put do doma može pronaći i kroz vodovod. Opasnost nije toliko velika od pijenja vode koliko od udisanja gasa koji se oslobađa iz vode za vreme umivanja, tuširanja ili kuvanja.

Iskustvo inženjera iz nuklearne centrale u Limeriku spomenuto u uvodu pokazuje potencijalnu opasnost. Otkrilo se da je temelj njegove kuće postavljen na mestu gde izbija na površinu stena koja sadrži uran. Radioaktivnost koja je izmerena u dnevnoj sobi iznosila je 3 200 pikokirija, dok EPA (Agencija za zaštitu okoline) preporučuje da se preduzmu mere za smanjenje nivoa radona u domovima u kojima iznosi više od 4 pikokirija po litri vazduha. a

Prema jednoj proceni, porodica je u godini u kojoj je živela u kući primila istu količinu zračenja kao kad bi se 260 000 puta rendgenski snimala! Dakle, njihove šanse da dobiju rak pluća veoma su se povećale. Porodica je mudro postupila odselivši se dok stanje nije popravljeno. „Ne pušim i nisam ni okusila alkohol dok sam bila trudna“, žalila se žena. „Ali onda rodim decu da bi živela u radioaktivnom oblaku.“

Visoki stepen zračenja pronađen je i na raznim mestima u Danskoj, Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj i Velikoj Britaniji. Mnogi rudari u rudnicima urana koji su bili izloženi radonu umrli su od raka pluća. U stvari, pisac za The New York Times tvrdi: „Niko ne dovodi u sumnju sposobnost [radona] da dovede do raka pluća, bolesti koja je ubila pola miliona rudara u rudnicima urana, koji su svakog radnog dana udisali velike količine proizvoda raspadanja radona.“

Kolika je opasnost?

Pošto se radon koji se udahne u pluća većinom izdahne pre nego što se raspadne, on kao takav ne predstavlja neki značajniji problem za zdravlje. Međutim, „kćeri“ — radioaktivni proizvodi u koje se radon raspada — mogu biti opasni. Ti proizvodi hemijski su aktivni i prianjaju uz male čestice prašine koje mogu ostati u plućima. Tako plućno tkivo može biti pogođeno zračenjem. Kao što je objavio dr Antoni Nero (Antony Nero), ml., stariji naučnik na Lawrence Berkeley Laboratory Univerziteta u Kaliforniji: „Zato što [radioaktivni proizvodi na koje se radon raspada] imaju kratko vreme poluraspada, kada se jednom nakupe u plućima, veoma je verovatno da će se [tu] raspasti.“

Opasnost izloženosti radonu u domovima istražuje se tek u poslednjim godinama, a niko sa sigurnošću ne zna koliki je sigurnosni stepen izloženosti. Početkom ove godina EPA je smanjila procenu opasnosti. „Ranije smo procenjivali da godišnje od raka zbog radona umre 21 000 osoba, a ta brojka sada možda iznosi 16 000“, kaže dr Ričard Dž. Gimon (Richard J. Guimond), službenik EPA. Međutim, on tvrdi: „Radon je još uvek jedan od najvećih zdravstvenih rizika s kojim se ljudi suočavaju.“ Ipak, niko sa sigurnošću ne može ukazati na neki slučaj raka zbog izloženosti radonu u domu.

U stvari, neki veruju da je zabrinutost zbog radona jako preuveličana. Vilijam Mils (William Mills), raniji predsednik EPA, kaže da je broj smrtnih slučajeva od raka pripisanih radonu preuveličan, jer bi za mnoge od tih smrtnih slučajeva trebalo okriviti pušenje. „Moje gledište je“, kaže on, „da je stvarni rizik od radona između nule i nekog broja blizu nule.“ Sličnog mišljenja je i Rodžer Iton (Roger Eaton), vođa grupe za radon u okviru kanadskog vladinog odeljenja za zdravlje i socijalnu zaštitu. „Naše iskustvo je“, kaže on, „da je rak pluća retka bolest kada u to nije uključeno pušenje.“

 Pušenje očigledno značajno povećava opasnost od radona za one koji su mu izloženi. Časopis Science kaže da izloženost radonu kod pušača povećava rizik raka pluća bar deset puta. Nije poznato zašto radon više pogađa pušače od nepušača, ali neki stručnjaci smatraju da su pluća koja su oštećena pušenjem možda sklona da zarobe radioaktivne proizvode raspadanja radona.

Neka područja su poznata po pojačanom zračenju radona. U Klintonu, Nju Džerzi, u Sjedinjenim Američkim Državama, ustanovilo se da su svi domovi koji su ispitani u jednoj zajednici imali visoki stepen zračenja radona. Pet domova je imalo tako mnogo zračenja da je procenjeno da bi stanari, kada bi celi život živeli u njima, imali isti rizik od raka pluća kao kad bi pušili 20 kutija cigareta dnevno!

Dr Nero objašnjava: „Mnogi ljudi u tim područjima žive u domovima sa nivoom radona višim od 20 pikokirija, nivoom većim od profesionalne granice za rudare.“ Nero procenjuje: „Postoji oko 100 000 takvih domaćinstava, a takvim ljudima je zaista potrebna pomoć.“

EPA je upozorila da osam miliona američkih domova ima nivo radona koji verovatno premašuje savezni pokazatelj od četiri pikokirija po litri vazduha. Ipak, neki stručnjaci veruju da je procena rizičnih domova od strane EPA preuveličana. Oni takođe dovode u sumnju stepen opasnosti koju predstavlja nizak nivo radona. Dr Bernard L. Kohen (Bernard L. Cohen), profesor fizike i uticaja zračenja na zdravlje na Univerzitetu Pitsburg, rekao je: „Moje tumačenje podataka je da je izloženost malom nivou u suštini bezopasna; nema nikakvog učinka kod veoma malog nivoa kakav je pronađen u većini domova.“

Šta je s vašim domom?

Opasnost kojoj vas radon izlaže u velikoj meri zavisi od koncentracije urana u zemljištu gde živite. Još jedan važan  faktor je vrsta zemljišta ispod vašeg doma; propusnije zemljište omogućava ulazak većih količina radona čak i kada je sadržaj radijuma u zemljištu mali.

Još jedan faktor rizika je način na koji je sagrađen vaš dom. Na primer, mnogi današnji domovi izgrađeni su skoro hermetički kako bi sačuvali energiju. Tako radon koji dopire u njih ne može lako da izađe. Kao što je jedan službenik EPA objasnio: „Što više nastojite da zatvorite kuću, nivo zagađenosti postaje viši.“ Zato su starije kuće po nacrtu verovatno sigurnije od potencijalne opasnosti od radona.

U Sjedinjenim Američkim Državama je po povećanoj koncentraciji urana poznato područje koje se proteže od istočne Pensilvanije preko severnog Nju Džerzija i u Njujorku. Još jedno područje je dolina Red Rivera između Minesote i Severne Dakote. Ako živite u takvom području poznatom po povećanoj koncentraciji, bilo bi mudro da ispitate vazduh u svom domu kako biste odredili nivo radona.

Međutim, bez obzira na mesto vašeg doma, rezultati ispitivanja su nepredvidivi. Jedna kuća u Pensilvaniji je imala nivo radona od 2 694 pikokirija, ali je na sledećim vratima očitano samo 3,6! I ponovo, visoki unutrašnji nivoi radona mogu se pojaviti u područjima koja nisu poznata po visokoj koncentraciji urana. Zbog takve nepredvidivosti, upravnik EPA kaže: „Sve što tražimo od ljudi je da potroše 10 do 20 dolara da otkriju da li imaju taj problem.“

Ako odlučite da ispitate svoj dom, postoje različiti načini da to učinite. Možda možete da dobijete informacije od lokalnih agencija za kontrolu okoline. „Pokazatelj za prosečnu izloženost je u prostorijama u kojima živite“, primećuje dr Nero. „Ali većina merenja EPA“, kaže on, „izvršena su sa detektorima smeštenim u podrumima.“ On takođe naglašava: „Kontrolisanje bi trebalo trajati mesecima, a idealno je godinu dana.“

Bilo bi mudro biti pažljiv kod izbora firme za ispitivanje, pošto su neke na boljem glasu od drugih. Detektori za radon mogu se i kupiti. Ali, izveštaji ukazuju na veliku raznolikost u tačnosti od modela do modela.

Ako nakon ispitivanja ustanovite da vaš dom ima visoki nivo zračenja, problem se može rešiti. Možda će biti dovoljno da se zatvore pukotine u zidovima podruma i u podu i da se upotrebe ventilatori da se poboljša ventilacija. U Klintonu, Nju Džerzi, zajednici spomenutoj ranije u kojoj su svi domovi imali visoki nivo zračenja, prvih deset domova koji su radili na tome smanjili su svoj nivo na sigurnosne granice u roku od šest meseci. Posao ispravljanja problema retko košta više od 1 500 dolara — a uopšte mnogo manje.

U veoma neobičnim slučajevima, kao što je slučaj inženjera iz nuklearne centrale, možda je neophodno da se obavi opsežan posao. Trebalo je ukloniti betonski pod u podrumu i mnogo zemlje ispod njega. Temelji kuće pokriveni su specijalnom plastičnom radonskom zaštitom, a sve pukotine u betonu bile su popunjene silikonom. Na kraju je instaliran specijalni sistem ventilacije. Napor da se smanji radon na siguran nivo pokazao se uspešnim, iako su troškovi iznosili 32 600 dolara.

Srećom, čini se da dokazi ukazuju da pretnja radona u domovima nije tako velika kao što se bojalo. Ali, ako ste u sumnji u vezi svog doma, možda ćete želeti da ga ispitate da biste mirno spavali.

[Fusnota]

[Slike na 17. strani]

Kako radon može ući u kuću

Pare iz bunarske vode

Pukotine u podu i zidovima

Otvorene kanalizacione cevi

Granit

Bunarska voda

Pukotine u podu

Porozni blokovi