San o evropskom jedinstvu

„NA PRAGU sna.“ Takav su naslov novine The European dale članku koji obrađuje „vrtoglavi korak evropske integracije“. Kako je nastao taj san? Da li su opravdana visoka očekivanja koja pobuđuje?

Ubrzo nakon završetka drugog svetskog rata, Vinston Čerčil je predložio formiranje „Sjedinjenih Evropskih Država“. Stvari su se od tada prividno kretale u tom pravcu. Danas je 1992. radosno pozdravljena kao prekretnica u ostvarenju tog sna. Ali, zašto 1992?

Jednostavno rečeno, do kraja ove godine, 12 članica EZ (Evropske zajednice) nameravaju da dostignu potpuno ekonomsko ujedinjenje. To će značiti kraj svim carinskim preprekama, te će građanima unutar Zajednice omogućiti nesmetani prelazak iz jedne zemlje u drugu, posedovanje istih mogućnosti za zaposlenje i prava kao lokalni građani. Na kraju će biti prihvaćena zajednička valuta, građanima će biti dostupni evropski pasoši i vozačke dozvole, te će biti uspostavljena evropska centralna banka. Biće potrebno voditi zajedničku politiku s obzirom na probleme zaštite okoline i upotrebu nuklearne energije. Biće usklađeni saobraćajni i drugi zakoni.

Tako će EZ postati po veličini treće domaće tržište na svetu. Cela jedna petina celokupne svetske trgovine — i uvoza i izvoza — uključivaće neku državu članicu EZ. Zato će njihove ekonomske politike logično uticati na celu svetsku ekonomiju, uključujući ekonomije zemalja u razvoju.

Nedavno sprovedena anketa pokazuje da skoro 70 posto svih Evropljana odobrava planirane promene. U stvari, mnogi građani EZ žele ići još dalje. Oko tri četvrtine njih podupiru udruživanje naučnog istraživanja i prihvatanje jednakog socijalnog osiguranja. Mnogo više od polovine odobrava čak i zajedničku spoljnu politiku.

Dakle, opšta klima se menja od čisto ekonomskog ujedinjenja ka mogućnosti političkog jedinstva. Sada su neočekivani i nepredviđeni događaji dali tom cilju sveži podstrek.

„Teraju nas prilike“

Berlinski zid je pao 9. novembra 1989. Zamisao o ponovnom ujedinjenju Nemačke, često razmatrana ali smatrana nerealnom, ponovo je postala predmet žestoke rasprave. Činilo se da je ponovno ujedinjenje sada neizbežno, ali jedva da se neko usuđivao da predskaže koliko brzo će se to dogoditi. Kada je nemački kancelar Helmut Kol bio optužen da prebrzo nameće planove o ujedinjenju, on je zapazio: „Ja nisam onaj koji pokušava da ubrza stvari. Teraju nas prilike.“ Na dan 3. oktobra 1990 — manje od 11 meseci nakon pada Zida — Nemci su slavili. Nemačka je bila ponovo ujedinjena.

Svet se radovao što se hladni rat završio, što je dokazano ujedinjenom Nemačkom. U međuvremenu, još jedan neočekivani događaj već je punio novinske naslove. Kako će invazija Iraka na Kuvajt uticati na planove za 1992? Novinar Džon Pamer (John Palmer) je primetio: „Kriza u Zalivu pre ubrzava nego usporava političku i ekonomsku integraciju  Evropske zajednice — i možda će ubrzati dan kada će EZ sprovoditi zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku.“

Međutim, za vreme te krize i strašnih ratnih dana koji su usledili, Evropska zajednica nije bila u stanju da postigne zajedničku politiku. To je The European navelo da konstatuje u uvodniku: „Slabost Zajednice u trenutku velike međunarodne krize pokazala je koliko je za Evropu neophodno da ustanovi zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku koja joj omogućuje da deluje s kohezijom i oslanjajući se na vlastite snage.“ Završavajući u pozitivnom tonu, on je rekao: „Kriza u Zalivu može Evropi pružiti priliku da učini poboljšanja u svojoj žalosnoj aktivnosti i da preduzme značajan korak ka pokazivanju da političko jedinstvo može biti stvarnost.“

Očekivanja postaju sve veća

Sada se sve više i više nacija želi pridružiti EZ. Austrija, Kipar, Malta i Turska obratili su se molbom za članstvo. Drugi verovatni kandidati su Finska, Island, Norveška, Švedska i Švajcarska. Čak su i zemlje bivšeg istočnog bloka pokazale zanimanje, uključujući Češko-Slovačku, Mađarsku i Poljsku. Međutim, molbe tih zemalja neće biti razmotrene pre kraja 1992, kada potpuno ekonomsko ujedinjenje 12 članica EZ treba postati stvarnost.

Mora se priznati da je bilo postignuto dosta napretka ka evropskom jedinstvu — i to brzinom koja je nekad smatrana neverovatnom i u obimu koji je veći nego što su se ljudi usuđivali i da sanjaju. „Predviđamo novi evropski poredak u kome granice više neće biti prepreke koje dele, u kome nacije mogu živeti bez međusobnog straha i u kome su ljudi slobodni da izaberu svoje vlastite društvene i političke sisteme.“ To je pisao Hans-Ditrih Genšer, nemački ministar spoljnih poslova, na pragu 1990-ih. On je dodao: „Ta vizija više nije san. Ona je na dohvatu ruke.“

Ali, može li se takvo jedinstvo realno očekivati? Ako može, da li bi to pružilo nadu da je evropsko jedinstvo samo uvodni korak ka nečem većem — svetskom jedinstvu?

Niko neće poreći da je svetu potrebno jedinstvo, jer bi jedinstvo bilo velika pomoć u rešavanju nekih najozbiljnijih problema čovečanstva. Zamislite šta bi se moglo postići kada bi se vreme i energija koji se rasipaju na neslaganje mogli usmeriti na ujedinjene napore da se reše zajednički problemi za zajedničko dobro!

Integracijom svojih ekonomskih i monetarnih sistema, čini se da rastući  broj nacija sada ispituje međusobnu spremnost na saradnju. Na primer, u težnji za zajedničkim azijskim ekonomskim tržištem, godine 1989. su Australija, Brunej, Filipini, Indonezija, Japan, Kanada, Malezija, Novi Zeland, Južna Koreja, Singapur, Sjedinjene Američke Države i Tajland formirale ekonomsko uređenje nazvano Azijsko-pacifička ekonomska saradnja.

Dakle, scenario je sledeći: novoujedinjena Nemačka, uzidana u uskoro ujedinjenu Evropu, što vodi do ne tako dalekog ujedinjenog sveta. Ideja zvuči dobro, ali da li je realno verovati da može biti ostvarena?

Ponovno sjedinjenje Nemačke — teško!

Iako je Nemačka ujedinjena politički i ekonomski već više od godinu dana, zemlja se bori sa problemima. Još uvek postoje velike razlike između pet novih država (bivše Istočne Nemačke) i ostatka zemlje. Euforija ponovnog ujedinjenja popustila je pred spoznanjem da jedinstvo ne nastupa tek tako. Svi su, kako političari tako i građani, na ovaj ili onaj način bili prisiljeni da plate neku cenu.

Početkom prošle godine, The European je govorio o „emocionalnoj krizi“ koja postoji u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Zbog krutih privrednih realnosti ponovnog ujedinjenja i rušenja komunističkih društvenih struktura, tamošnji lekari izveštavaju značajan porast duševnih bolesti i poremećaja povezanih sa stresom.

Dr Gizela Ele (Gisela Ehle), psihijatar, kaže da je „osećanje bespomoćnosti poput epidemije“ i da su „svi s kojima razgovarate deprimirani“. U stvari, ljudi doživljavaju sve one velike promene za koje se zna da prouzrokuju depresiju: „nezaposlenost, bračne probleme, neizvesnost u vezi budućnosti, finansijske poteškoće, krizu identiteta, često nagli gubitak statusa u društvu i opšti nedostatak svrhe života“ (The European).

Ujedinjenje Evrope — lakše?

Ako se ponovno ujedinjenje Nemaca, naroda sa zajedničkom istorijskom pozadinom koji govore isti jezik, pokazuje kao teško, šta je sa stvaranjem „Evrope bez granica“ koje je tražio rimski papa? Postići u 1992. jedinstvo za kojim teži EZ — ujedinjavanje 12 ekonomija na različitom stepenu razvoja i snage, 12 zemalja sa različitom stopom nezaposlenosti i inflacije — biće prilično teško.

Očito je da će 1992. stvoriti gubitnike kao i pobednike. Na proširenom tržištu EZ od oko 320 miliona očekivanih potrošača, neki poslovi će bolje konkurisati nego drugi. Međutim, neki poslovni ljudi kažu da će to negativno uticati na dve od svake tri kompanije EZ. Nadalje, iako će putnici možda pozdraviti ukidanje carinskih kontrola, za približno 80 000 carinskih službenika širom Evrope biće potreban novi posao.

Pol Vilkinson (Paul Wilkinson), profesor međunarodnih studija, podseća nas da je, iako smo već u 1992, „ovo još uvek Evropa odvojenih suverenih entiteta“, od kojih svaki ima „svoje vlastite tradicije sprovođenja zakona“ i „svoj vlastiti zakonski sistem“. On upozorava: „Saradnja će se razvijati sporo i bolno.“

Osim problema u vezi jezika, različitih društvenih pozadina i konfliktnih poslovnih metoda, verovatno najveći  problem koji se mora savladati je preovladavanje nacionalnih predrasuda koje sporo umiru. Kao što je bivši nemački kancelar Vili Brant jednom primetio: „Zidovi u mislima često stoje duže od onih koji su izgrađeni od betona.“

Ipak, raspoloženje je optimistično, očekivanja visoka. „Niko ne misli da će 1992. biti laka“, piše jedan poslovni novinar, „ali čini se da su izgledi svetli.“

Koliko je realno?

Čak ako se postigne i ekonomsko i političko jedinstvo, hoće li time biti položen temelj za ostvarenje pravog mira i trajne sigurnosti? Pa, zapazimo: Iako se Sjedinjene Američke Države sastoje od 50 država sa zasebnim zakonima i vladama koje su ekonomski ujedinjene pod nacionalnom vladom, zemlja još uvek ima milione nezaposlenih; njenoj ekonomskoj stabilnosti još uvek prete periodične recesije i depresije, kao i ponavljajući naleti inflacije. A mera političkog jedinstva nije zaštitila zemlju od podnošenja strašnog zagađenja, zločina, zloupotrebe droge, siromaštva i rasne diskriminacije.

O nemiru u svojoj zemlji, sovjetski istoričar Jurij Afanasev je rekao: „Najveći problem u našoj kući nastao je iz najmanje očekivanog izvora: naše porodice bogate nacionalnostima... Verovali smo da je naše carstvo zaštićeno od takvih problema; konačno, zar nismo uživali imunitet od toga u našem ’večnom bratstvu naroda‘?“

Očito je da ekonomsko i političko jedinstvo nisu dovoljni da stvore istinsko jedinstvo. Da bi se stvorilo „večno bratstvo naroda“ potrebno je još nešto. Šta?

Dobro utemeljena očekivanja

Tamo gde postoji pravo jedinstvo, rat je nepoznat. Ali, neosporan dokaz da su ljudi beznadno razjedinjeni je činjenica da su milenijumima u ratovima ubijali jedni druge. Da li će to besmisleno uništavanje ljudskog života ikada prestati?

Da, prestaće. Božja objavljena namera je da ostvari miroljubivi svet. Kako? Kroz potpuno razoružanje. Biblijski psalmista je pod nadahnućem pisao: „Hodite i vidite dela Gospodnja, čudesa što učini na zemlji! Do kraja zemlje ratove prekide“ (Psalam 46:9, 10).

Đavo se ljutito suprotstavlja tom božanskom smeru delovanja za postizanje svetskog jedinstva. Od prvog svetskog rata primenjuju se sledeće reči iz Biblije: „Teško zemlji i moru! Jer đavo siđe k  vama pun srdnje velike, znajući da je kratko vreme njegovo“ (Otkrivenje 12:12).

Svetsko jedinstvo, i s njim pravi mir i sigurnost, temelji se na ujedinjenom obožavanju Boga koji „ratove prekide“; ono se ne temelji na podeljenom obožavanju njegovog protivnika, koji je opisan da je „pun srdnje velike, znajući da je kratko vreme njegovo“. Ako naša očekivanja u vezi svetskog jedinstva treba da se ostvare, ona moraju biti temeljena na prihvatanju činjenice da je Božje Kraljevstvo stvarnost, da je to doslovna vlada koja vlada na nebesima. Ta svetska vlada koju je opunomoćio sam Jehova Bog je jedino sredstvo kojim će biti postignuto svetsko jedinstvo.

Božje Kraljevstvo već formira jezgro ujedinjenog zemaljskog društva koje će zameniti razjedinjeni, ratujući svet koji sada poznajemo. Biblijsko proročanstvo kaže: „U završnom delu danâ... mnogi će narodi [iz svih nacija] zasigurno ići i reći: ’Dođite, uziđimo na goru Jehovinu, u kuću Boga Jakovljeva; i on će nas poučiti svojim putevima i hodićemo njegovim stazama‘... I oni će morati da prekuju svoje mačeve u plugove i svoja koplja u srpove. Neće više nacija dizati mač protiv nacije, niti će se više učiti ratu“ (Isaija 2:2-4, NW).

Ovo biblijsko proročanstvo ne opisuje novi svetski poredak po ljudskom planu, iako su ove divne reči upisane na zid trga Ujedinjenih nacija u Njujorku. Umesto toga, to proročanstvo s obzirom na mir i jedinstvo među mnogim narodima danas se ispunjava među Jehovinim svedocima, koji dolaze iz više od 200 nacija sveta. Među njima se može videti nepogrešivi dokaz da se novo svetsko društvo u stvari već formira.

Jehovini svedoci su spremni da se pouče iz Božje reči. Oni primenjuju ono što uče, uključujući pobudu da žive u miru ostavljajući oružje ratovanja. Zato se oni raduju međunarodnom jedinstvu koje nije doživela nijedna druga organizacija na Zemlji, bilo religiozna, ekonomska ili politička. To je nesumnjivo pokazano kongresima Jehovinih svedoka prošlog leta, kada se samo u Istočnoj Evropi u miru i jedinstvu okupilo više od 370 000 osoba!

Istina, niko od nas ne može biti siguran do koje će mere biti ostvarena ekonomska ili politička očekivanja za 1992. Ali, možemo biti sigurni u vezi nekih drugih očekivanja. Na primer, 1992. godina će, upravo prema planu, biti svedok nastavka božanskog odbrojavanja koje vodi do izvršenja Božje presude nad Sataninim svetom (Isaija 55:11; Abakuk 2:3). Dakle, 1992. će verne hrišćane za godinu dana približiti životu u Božjem obećanom novom svetu, u kome će prebivati pravednost.

Jehovini svedoci pozivaju ljubitelje svetskog jedinstva da pobliže istraže ta na Bibliji temeljena očekivanja za budućnost. To su uzvišena očekivanja koja neće biti neispunjena!

[Okvir na 24. strani]

Na putu ka evropskom jedinstvu

1948: Belgija, Holandija i Luksemburg (Beneluks) stvaraju carinsku uniju, polažući temelj za ekonomsko jedinstvo 1960. i ukidanje graničnih kontrola 1970.

1951: U Parizu je potpisan ugovor Nemačko-francuske zajednice za ugljen i čelik

1957: Rimskim ugovorom osnovana je EZ (Evropska zajednica) sa BELGIJOM, FRANCUSKOM, ITALIJOM, LUKSEMBURGOM, HOLANDIJOM i SAVEZNOM REPUBLIKOM NEMAČKOM kao potpisnicima povelje

1959: Austrija, Britanija, Danska, Norveška, Portugalija, Švajcarska i Švedska formiraju Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu

1973: BRITANIJA, DANSKA i IRSKA pridružuju se EZ

1979: Ustanovljen je Evropski monetarni sistem; održani su prvi neposredni izbori za Evropski parlament

1981: GRČKA je prihvaćena u članstvo EZ

1986: PORTUGALIJA i ŠPANIJA pridružuju se EZ

Napomena: 12 država članica EZ navedene su velikim slovima.

[Slika na 26. strani]

Kad prestanu carinske kontrole, za 80 000 ljudi biće potreban novi posao