Zadivljeni onim što su videli

PROŠLOG leta su u mnogim delovima Istočne Evrope, kao i u dalekom Kazahstanu i Sibiru, Jehovini svedoci bili posmatrani kao nikada pre. Lokalni stanovnici i posetioci kongresâ u tim mestima bili su impresionirani, da, čak i zadivljeni onim što su videli.

Delegatima u Zagrebu bilo je mnogo puta rečeno: „Mislili smo da nećete doći!“ Većina drugih turista otkazala je svoje aranžmane — ali ne i Jehovini svedoci. Londonski The Times je u vezi kongresa izvestio: „To je, u stvari, prvi koji su Jehovini svedoci organizovali u zemlji koja je u ratu sama sa sobom.“

Naročito su se čudili policajci. Jedan je u Zagrebu rekao: „Trebalo bi sredstvima javnog informisanja pokazati šta se događa na ovom stadionu, baš ovde, gde vidimo da Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci i drugi sede zajedno jedan pored drugoga u miru.“

U Budimpešti je jedan policajac bio zamoljen da uporedi okupljene Svedoke na ogromnom stadionu sa uobičajenim mnoštvom za vreme utakmice. On se nasmejao, podigao pogled i rekao: „Razlika je kao nebo i zemlja.“

„Kako to mislite?“

„Pa“, odgovorio je, „pogledajte samo. Niko ne puši, nigde nema otpadaka, a ljudi su uljudni. Čine ono za šta ih zamolite.“

U Kijevu, glavnom gradu Ukrajine, na stadionu Dinamo sastale su se 14 654 osobe, a neke od njih mogu se videti na naslovnoj strani ovog časopisa. Tamo je jedan Svedok zapitao jednog od policijskih zapovednika da li su njegovi ljudi za vreme kongresa morali naporno raditi.  „Ne, sledeći put poslaćemo vam samo dva policajca.“

„Zašto dva?“ upitao ga je.

„Kad jedan zaspi“, odgovorio je šaleći se, „drugi može paziti na njega.“

Divljenje javnosti

Pesti Hírlap, budimpeštanske novine, su izvestile: „Ovaj vikend je na Nepštadionu provelo više od 40 000 ljudi. Nije ostavljen nijedan komadić papira, nijedna mrvica hleba ili opušak cigarete.“ Fehérvár Hírlap, druge gradske novine, pisale su: „Onaj ko je između 26. i 28. jula slučajno zalutao na Nepštadion sigurno je bio prijatno iznenađen... Mogao je videti retko doživljen primer hrišćanskog ponašanja i načina života.“

Preko vikenda su Budimpeštu poplavile jake kiše; palo je više od 5 cm padavina. Ali, to nije zaustavilo Svedoke. „To je fantastično! To je neshvatljivo!“, slučajno se čuo jedan policajac. „Oni i dalje dolaze i dolaze... Ništa ih ne može zadržati.“ U ponedeljak je naslov jednog novinskog članka glasio „Molitva na kiši“ i citirane su sledeće reči delegata: „Kiša nas može samo oprati, ali ne i oterati!“

U Lavovu, gde se na Centralnom ukrajinskom stadionu sakupilo 17 531 osoba, jedan službenik policije je rekao jednom  od Svedoka: „Prilikom svakog drugog javnog događaja, uz prisustvo tako mnogo ljudi, nama su potrebne stotine policajaca. Na vašem kongresu imali smo ih deset, a ni oni nisu u stvari bili potrebni.“

Otkrivajući zatim koliko ga je impresionirao kongres, taj službenik je primetio: „Vi se odlikujete u poučavanju drugih o tome što je dobro, govorite o Bogu i ne učestvujete u nasilju. Mi smo raspravljali o tome zašto smo vas proganjali, pa smo zaključili da vas nismo slušali i da nismo ništa znali o vama.“

Nakon svoje posete kongresu u Usolje-Sibirskoju, Sibir, jedna reporterka sovjetskih novina Ленинский Путь je napisala: „Bilo je zadivljujuće posmatrati uljudnost, kao i sposobnost zapažanja i reagovanja na potrebe drugih, koju su Jehovine sluge pokazivali jedni drugima. Nikada neću zaboraviti reči izrečene na kongresu: ’Ne smete krasti! Ne smete lagati! Ne smete [prekomerno] piti! Budite marljivi! Pomažite svojim bližnjima!‘ Konačno, to su načela prema kojima bi ljudi uopšte trebalo da teže. Ali, mi često zaboravljamo na njih.

Takođe je bio impresivan bratski stav koji su pokazivali prema drugima, spremnost da pomognu. Jedna nam je žena pružila novine da ne bismo morali da sednemo na prašnjavu klupu. Kada je počela padati kiša, mlada žena koja je sedela do mene pružila mi je s osmehom svoj kišobran, a nedaleko je jedan čovek doslovce povukao jednog pokislog mladića pod svoj kišobran...

Sama atmosfera na kongresu je na neki način učinila čoveka boljim, malo kulturnijim, plemenitijim. Bilo je nemoguće ne odgovoriti s osmehom na ljubaznost koju su pokazivali neznanci... Napustili smo stadion osećajući se očišćenima, osećajući da smo došli u dodir s nečim divnim.“

Na kongres u Kijev došlo je preko 2 000 posetilaca iz Moskve i oko 4 500 sa Kavkaza. Na aerodromu je bio postavljen sto za informacije i bila je izložena biblijska literatura. Mnogi su postavljali pitanja na koja im je bilo ljubazno odgovoreno. Jedne večeri se jedan čovek približio i rekao: „Već vas dugo posmatram. Zadivljen sam ljubaznošću s kojom vi govorite drugima o Kraljevstvu. Dozvolite mi, molim vas, da vam dam ovo cveće kao poklon za vaše izvanredno delo.“

Za vreme krštenja na kongresu u Usolje-Sibirskoju, jedan je novinar bio impresioniran kada je video nekolicinu Rusa kako grle i čestitaju jednoj novokrštenoj osobi iz burjatskog naroda. Iako u Sibiru uglavnom nema nacionalnih predrasuda, retka su prava prijateljstva između Rusa i tih naroda. „Kako ste uspeli da nadvladate te nacionalne barijere?“ upitao je novinar.

„Primenjujući biblijsko načelo ’morate ljubiti svog bližnjeg kao samoga sebe‘“, dobio je odgovor.

Međunarodno bratstvo

Ono što je posebno bilo tako dirljivo na tri međunarodna kongresa je međusobno pokazivanje ljubavi delegata iz celog sveta. U Budimpešti su bili posetioci iz 35 zemalja, od kojih je većina bila iz Poljske i Nemačke, ali priličan broj delegata takođe je došao iz mnogih drugih zemalja, uključujući oko 500 iz Sovjetskog Saveza. U Pragu su bili delegati iz 39 zemalja, uključujući više od 26 000 iz Nemačke, skoro 13 000 iz Poljske, preko 900 iz Italije, 819 iz Holandije, 746 iz Švedske i 743 iz Japana. U Zagrebu su bili posetioci iz 15 zemalja, uprkos pretnji građanskog rata.

Na svakom od međunarodnih kongresa bila su na igralištu postavljena tri podijuma okrenuta prema različitim delovima stadiona. S tih podijuma se celi program iznosio simultano na tri jezika. U Budimpešti na mađarskom, poljskom i  nemačkom; u Pragu na češko-slovačkom, poljskom i nemačkom; a u Zagrebu na srpsko-hrvatskom, slovenačkom i italijanskom. Poučnu biblijsku dramu, koja se temeljila na doživljajima drevnog Ezre i njegovih drugova, mogli su da prate delegati različitih jezičnih grupa u svakom od ta tri sektora.

Većina glavnih predavanja na kongresima simultano su održali na engleskom različiti članovi Vodećeg tela Jehovinih svedoka. Svaki od njih govorio je s jednog od tri podijuma. Ta predavanja su se, naravno, prevodila u korist tri glavne jezične grupe, dok su se u Budimpešti i Pragu prevodila i na mnoge druge jezike.

Razni prevodioci za te jezične sektore stajali su na igralištu tačno ispred svoje jezične grupe. Zvučnici koji su bili usmereni prema tom jezičnom sektoru omogućavali su da svako čuje na svom jeziku a da ga ne ometaju prevodioci drugih jezika na drugim sektorima. Na primer, osim glavnih jezika, mađarskog, poljskog i nemačkog, u Budimpešti su se predavanja članova Vodećeg tela prevodila na danski, finski, francuski, grčki, italijanski, japanski, norveški, španski i švedski.

Na svakom od tih međunarodnih kongresa, pobuđujući zaključni govor održala su trojica članova Vodećeg tela. Njihov izazov bio je da ga završe koliko god je moguće u isto vreme. Nakon toga su se glasovi mnogih nacionalnosti sjedinili u pesmi a srca su konačno bila ujedinjena u usrdnoj zahvalnoj molitvi Jehovi Bogu što je blagoslovio te divne skupove uspehom.

Kada je bio izgovoren zaključni „Amin“, niko nije želeo otići. Niz hiljade lica slivale su se suze. Maramicama, maramama i kišobranima mahalo se na velikim stadionima u oproštajnom pozdravu dragim prijateljima koji su, uprkos dugogodišnjih zabrana i zatvaranja, sačuvali besprekornost prema Bogu. U Pragu su mnogi prijatelji ostali više od jednog sata, pevajući i radujući se zajedničkom druženju.

Divan uspeh tih kongresa nije došao bez napora. Jehovini svedoci su doslovce stotine hiljada sati uložili ne samo u vršenju priprema za prisustvovanje, već i u vođenju brige o stotinama detalja potrebnih da bi ti kongresi uspeli.

Pripremanje objekata

Gigantskom stadionu Strahof u Pragu, koji se godinama nije koristio za velike skupove, bila je krajnje potrebna popravka. Bilo je upotrebljivo samo oko 55 000 sedišta, ni približno dovoljno za broj posetilaca koji se očekivao da će doći na najveći kongres u Istočnoj Evropi tog leta. Zato je nađena i popravljena jedna pokvarena stolarska mašina, uz pomoć koje se napravilo više od 18 kilometara klupa za sedenje još približno 30 000 ljudi.

Pravljenje i postavljanje klupa bilo je, naravno, samo deo posla. Bilo je potrebno i farbanje, čišćenje, odstranjivanje korova kao i generalne popravke. Stadion je konačno bio ukrašen sa 8 300 saksija sa 33 200 cvetova i 1 357 zimzelenih stabala. Povremeno je na raspolaganju bilo hiljadu radnika. Dobrovoljci iz 260 skupština Jehovinih svedoka ukupno su utrošili preko 66 000 sati.

Sličan posao obavljen je i za pripremu stadiona u Budimpešti, Zagrebu i ostalim gradovima. Oko 4 000 dobrovoljaca utrošilo je preko 40 000 sati radeći na kongresnom terenu u Lavovu. Njihov rad se računao kao plaćanje najamnine za objekat. Sve klupe na stadionu bile su popravljene i ofarbane i svi toaleti bili su očišćeni i dovedeni u red. Sagrađena je takođe jedna 33 metra duga ciglena zgrada sa dodatnim toaletima. Slično je bilo i na stadionu Čimik u Usolje-Sibirskoju, gde je za potrebe kongresa postavljeno još 52 toaleta.

 Glavni inženjer stadiona u Lavovu je rekao: „Nikada u svom životu nisam video tako neobične ljude. Radite kao jedna velika porodica. To ne mogu razumeti, ali vrlo je prijatno raditi s vama.“ Uprava stadiona je sastavila izjavu u kojoj se zahvaljuje Svedocima „za njihovu predanost poslu koji su napravili i na njihovim divnim osobinama i osećanju odgovornosti.“ Na kraju izjave je stajalo: „Želimo vam uspešan kongres u Lavovu.“

U Kijevu je bilo potrebno popraviti pod u prostoriji gde je trebalo da bude smeštena kafeterija. Posao je bio završen za dva dana. Dva radnika stadiona došla su da vide „čudo“, govoreći jedan drugome: „Oni su za dva dana obavili posao za koji bi našim ljudima trebalo pola godine.“ Predsednik kluba za sportove na vodi rekao je nadgledniku kongresa: „Vi ste tako preuredili stadion da ga mi ne možemo više prepoznati.“

Osoblje stadiona u Kijevu je sa cenjenjem pisalo: „Od srca nas je dirnula organizacija kongresa Jehovinih svedoka... Kao što se potoci u proleće spajaju formirajući nabujalu reku, tako reka Jehovinih svedoka od malog do velikog teče zajedno na njihovu svečanost. To zaslužuje divljenje. Mi to prvi put gledamo. Zahvaljujemo vam se što ste nas svojim primerom nečemu naučili.“

Briga za delegate

Jedan od najvećih zadataka bio je pripremanje smeštaja za hiljade posetilaca. Lokalni Svedoci primili su delegate u svoje domove. Na kongresu u Pragu, češki Svedoci smestili su u svoje domove 6 280 delegata iz Poljske. U Budimpešti je u privatnim domovima odselo 2 203 delegata. A 278 Svedoka u Kijevu smestili su oko 750 do 800 posetilaca.

Osim toga, u Budimpešti i Pragu su mnoge škole i sportske dvorane služile kao prenoćišta. Preko 40 škola u Budimpešti korišćeno je za smeštaj 7 930 osoba. U Pragu je 12 530 spavalo u školama i sportskim dvoranama. Hiljade vazdušnih dušeka je nabavljeno za korišćenje u tim objektima. Preko 29 000 posetilaca kongresa u Pragu odselo je u studentskim domovima i omladinskim prenoćištima, a još hiljade njih bilo je smešteno u hotelima.

Na nekim kongresima učinjene su pripreme da bi delegati mogli spavati u vozovima s kojima su doputovali. Oko dve hiljade Svedoka iz Zakarpatske oblasti koristilo je u Kijevu vagone vozova za spavanje. Isti slučaj bio je i s onima koji su došli u Kijev sa Kavkaza. Isto tako su spavali i litvanski Svedoci koji su doputovali na kongres u Talin, Estonija.

Čak i nakon što su delegati doputovali, pažljivi domaćini su na mnoge načine brinuli o njima. Na primer, u Pragu su učinjene pripreme za uvođenje u saobraćaj 40 autobusa da bi se pojačala linija koju obično pokriva samo jedan autobus. Osim toga, pošto je sve unapred bilo plaćeno, delegati su se svaki dan mogli besplatno voziti sredstvima javnog prevoza na kongres i natrag, pokazujući samo svoje kongresne  značke. U Sovjetskom Savezu, 11 autobusa su na putu za kongres u Usolje-Sibirskoje iz obližnjeg Angarska ljubazno pratila dva automobila saobraćajne policije, jedan ispred a jedan iza!

Napori da bi se prisustvovalo

Naročito su ih preduzeli delegati nekih kongresa u Sovjetskom Savezu, koji su morali prevaliti velike udaljenosti, što je bilo povezano s velikim ličnim troškovima. Neki su, da bi platili svoje putovanje, štedeli celu godinu. Jedna delegacija je došla iz luke Vladivostok na Tihom okeanu, putujući do Usolje-Sibirskoja više od 3 200 kilometara. Dvanaest drugih delegata bili su s ostrva Sahalina na Tihom okeanu, severno od Japana. Jedan od njih bio je 20-godišnji mladić koga su pratila još trojica mladića s kojima vodi biblijske studije.

Jedan vozač autobusa iz Sajanogorska, koji je u Usolju trebalo da se krsti, uporno je tražio od svog poslodavca nekoliko dana godišnjeg odmora da bi prisustvovao kongresu, ali šef nije hteo da ga pusti. Zato je otputovao u grad Abakan i nabavio kopiju sovjetskog dokumenta od 27. marta prošle godine, kojim su Jehovini svedoci službeno priznati kao religiozna organizacija. Iako je poslodavac video taj dokument, još uvek mu nije dozvolio da otputuje. Rano ujutro na dan putovanja, nakon usrdne molitve, taj čovek je ponovo tražio dozvolu i konačno ju je dobio.

Krštenje i nove publikacije

Krštenje je bilo jedno uzbudljivo obeležje na svim tim kongresima u Istočnoj Evropi. Simboličnim činom uronjavanja u vodu, 18 293 osobe koje su prisustvovale tim kongresima su javno potvrdile svoj stav pred svedocima da su se bezrezervno predali Jehovi Bogu da bi mu služili. Jedan mladi kandidat za krštenje u Pragu, kome je nedavno pre toga bio ponuđen privlačan posao, napomenuo je: „Osećao sam da treba da izaberem između trinitarijanskog božanstva koje se sastojalo od američkog dolara, nemačke marke i austrijskog šilinga s jedne strane, i Jehove s druge strane. Odlučio sam se za Jehovu i odbio ponudu.“

Krštenje u Talinu obavljeno je u bazenu na otvorenom prostoru u blizini Baltičkog mora odakle se pruža pogled na jedno staro utvrđenje koje se nekad koristilo kao zatvor. Tu su početkom 1950-tih bili zatvoreni mnogi Svedoci iz Estonije, pre nego što su bili poslani u radne logore u Rusiju. Kakvo oduševljenje, naročito za te starije osobe, da vide 447 novih vernika kako simbolizuju svoje predanje Jehovi na javnoj svečanosti!

Još jedno uzbudljivo obeležje kongresâ bilo je objavljivanje novih publikacija. Litvanska braća su u Talinu doslovno skočila sa svojih sedišta i plakala kada im je rečeno da je brošura „Gle! Sve novo tvorim“ sada dostupna i na njihovom jeziku. Isto tako je vrhunac programa na kongresima u Rumuniji bilo izdanje knjige na rumunskom Otkrivenje — Blizu je veličanstveni vrhunac!, a za Čehe i Slovake u Pragu bilo je primanje New World Translation of the Holy Scriptures na njihovim jezicima.

Ipak, na većini kongresa, izdanje koje je donelo silnu radost bila je nova knjiga Najveći čovek koji je ikada živeo. Već je deset miliona primeraka štampano na 59 jezika.

Ispravno koristiti slobodu

Danas je u Istočnoj Evropi, uključujući Sovjetski Savez, dobrodošla biblijska literatura. Kamioni natovareni s Kulom stražarom i Probudite se! napuštaju ogromnu štampariju Jehovinih svedoka u Zelters/Taunusu, Nemačka, i slivaju se preko granica u istočnoevropske zemlje. Kakva razlika od vremena kada su Svedoci, uz rizik zatvora, morali da krijumčare literaturu u te zemlje!

 Tu divnu promenu ilustruje sledeći razgovor koji se vodio između carinika i jedne od Jehovinih svedokinja negde u vreme kongresa u Talinu:

„Šta imate u toj maloj kutiji?“

„Časopise.“

„Kakve časopise? Jesu li to Božji časopisi?“

„O, da, jesu.“

„Časopisi Jehove Boga?“

„Da!“

„Jaa, to je dobro. Možete ići dalje.“

Nakon kongresa u Budimpešti, Arpad Gons, predsednik Mađarske, pozvao je u posetu jednog Svedoka koji je s njim delio zatvorsku ćeliju za vreme komunističkog tlačenja. Gospodin Gons je s njim proveo jedan sat i nakon toga ga je zamolio da prenese Jehovinim svedocima njegove najbolje želje. Ljubitelji božanske slobode u drugim zemljama su zaista zahvalni da sadašnje vodeće ličnosti, kao što je Gospodin Gons, dozvoljavaju sada slobodu obožavanja u Istočnoj Evropi.

Opis jednog prizora u St. Petersburgu (bivši Lenjingrad), koji se u septembru pojavio u The New York Timesu, pokazuje da Jehovin narod ispravno koristi svoju slobodu: „Lagane note Geršvinovog ’Letnjeg doba‘ razležu se nad rekom Nevom... Note plove pored punačkih ljudi koji se sunčaju, prohodale dece koja trče za psima, prodavača planova grada starog  St. Petersburga i Jehovinih svedoka koji traže obraćenike.“

Da, Svedoci revno koriste svoju slobodu kako bi propovedali dobru vest! Želite li da saznate nešto više o njihovoj poruci? U sovjetskim novinama Восточно–Сибирская Правда je objašnjeno: „Detaljne informacije o njihovim aktivnostima mogu se dobiti na mestima biblijskog obrazovanja Jehovinih svedoka u svakom gradu.“ Bez obzira gde živite, ne oklevajte da se raspitate.

[Tabela na 13. strani]

KONGRESI U ISTOČNOJ EVROPI I SOVJETSKOM SAVEZU

Zemlja Najveći broj prisutnih Krštenih

Češko-Slovačka (Prag) 74 587 2 337

Mađarska (Budimpešta) 40 601 1 134

Poljska (12 gradova) 131 554 4 250

Rumunija (8 gradova) 34 808 2 260

Sovjetski Savez (7 gradova) 74 252 7 820

Jugoslavija (Zagreb) 14 684 492

Ukupno 30 kongresa: 370 486 18 293

[Slike na stranama 8, 9]

Desno: Prevođenje za različite jezične grupe u Pragu

Dole: stadion Strahof u Pragu ispunjen s preko 74 000 delegata

 [Slike na 10. strani]

Gore: Kongres u Talinu, Estonija

Kongres u Budimpešti, gde je 40 000 delegata, na kiši ili na suncu, uživalo u programu

 [Slike na 15. strani]

Gore: Neki od toaleta izgrađenih za potrebe kongresa u Usolje-Sibirskoju, Sibir

Farbanje stadiona i pravljenje klupa za dodatna sedišta u Pragu

[Slike na 16. strani]

Biblijska drama i krštenje u Zagrebu

[Slike na 17. strani]

Gore: Svečano otvaranje prve Kraljevske dvorane koju su izgradili Svedoci u Mađarskoj, jun 1991.

U sredini: Više od 20 000 ljudi spavalo je u školama i sportskim dvoranama u Budimpešti i Pragu

Dole: Raspačavanje knjige „Najveći čovek koji je ikada živeo“ u Usolje-Sibirskoju, Sibir