Uspon i pad svetske trgovine

3. deo: Pohlepna trgovina pokazuje svoje pravo lice

POČETKOM 16. veka, evropskom trgovinom na severu vladala je Hanzeatska liga, trgovačko udruženje severnonemačkih gradova; na zapadu Engleska i Holandija; na jugu Venecija.

Vekovima je Venecija monopolisala trgovinu začinima. Sporazumi koji su sklopljeni s Arapima, a kasnije i s Turcima, uspešno su zatvorili istočne trgovačke puteve od mogućih suparnika. Ko je želeo da slomi taj monopol, morao je da za Daleki istok pronađe nove putove. Započelo se s traganjem. Posledica jednog takvog traganja bilo je otkriće i pokoravanje Amerikâ.

Tokom 1490-ih papa je dao Portugaliji i Španiji papski blagoslov u pogledu osvajačkog pohoda na tadašnji nepoznati svet. Ali nije bilo samo religiozno verovanje to što je motivisalo te dve katoličke sile. Profesor Šepard Klaf komentariše: „Čim su njihova prava na novootkrivene delove sveta bila priznata, tražioci su pohotno nasrnuli kako bi iz svojih otkrića izvukli svaku moguću ekonomsku korist.“ On dodaje: „Postojala je gotovo neprirodna pohlepa u žurbi kojom su ti prvi doseljenici mislili da će se obogatiti. Ovde nalazimo još jedno zanimljivo objašnjenje kako za skrivene motive istraživanja tako i za preovladavajuće ideologije zapadnog sveta.“ Španske osvajače je u njihovom porobljavanju Novog sveta gonila i pohlepa za zlatom i revnost u obraćanju ljudi.

U međuvremenu, Holandija se razvijala u dominirajuću trgovačku silu, trend koji nije mogao sprečiti ni jedan drugi trgovački gigant. U stvari, tokom 17. veka bilo je očigledno da je još samo Engleska dovoljno snažna da se suprotstavi Holandiji. Ekonomska konkurencija se pojačala. Za 30 godina, do 1618, Englezi su udvostručili veličinu svoje flote; sredinom 17. veka, holandska trgovačka mornarica bila je četiri puta veća od združenih flota Italije, Portugalije i Španije.

Trgovački centar Evrope se tako iz Sredozemlja premestio na atlantsku obalu. Nazivajući to „trgovačkom revolucijom“ i „jednom od velikih lokacijskih promena u istoriji“, Klaf kaže da je promena vodila do „ekonomskog blagostanja koje je omogućilo političko i kulturno vođstvo Zapadne Evrope u kulturi Zapada“.

Imperije izgrađene ne samo na šećeru i začinima

Godine 1602. Holandija je ujedinila brojne trgovačke kompanije koje su vodili njihovi trgovci te je osnovala Holandsku istočnoindijsku kompaniju. Narednih decenija, osim postizanja određenog trgovačkog uspeha u Japanu i na Javi, ona je takođe proterala Portugalce iz danas poznate Zapadne Malezije, Šri Lanke i Molukia (Mirodijska ostrva). „Poput Portugalaca i Španaca“, kaže Klaf, „[i Holanđani] su želeli da zadrže korist od istočne trgovine isključivo za sebe“. A nije ni čudo! Trgovina je bila tako unosna da je Holandija u 17. veku imala najveći dohodak po glavi stanovnika u Zapadnoj Evropi. Amsterdam  je postao finansijski i trgovački centar Zapadnog sveta. (Vidi okvir, strana 25.)

Danska i Francuska formirale su slične kompanije. Ali prva, i u vremenskom sledu najuticajnija, bila je Engleska istočnoindijska kompanija, osnovana 1600. Ona je iz Indije istisnula Francuze i Portugalce. Kasnije su Englezi isto tako stekli trgovačku nadmoć u Kini.

U međuvremenu, na zapadnoj hemisferi, Holandijska zapadnoindijska kompanija trgovala je šećerom, duvanom i krznom. A Englezi su se, nakon osnivanja Kompanije Hadsonovog zaliva u Kanadi 1670, marljivo trudili da pronađu severozapadni prolaz na Pacifik dok su istovremeno trgovali sa zemljama oko Hadsonovog zaliva.

Novinar Piter Njumen (Peter Newman) kaže kako je borba između Kompanije Hadsonovog zaliva i jednog od njegovih rivala, Severozapadne kompanije, „bila jedno udruženo takmičenje za tržištima i krznom, ali brzo se pretvorila u borbu za vlast i teritoriju... Obe strane podmirile su svoje račune u krvi“. Prave žrtve bili su Indijanci, s kojima su trgovale obe kompanije. „U toj trgovini krznom alkohol je postao novac“, kaže on, dodajući kako je to „trgovanje alkoholom prouzrokovalo propast porodica i desetkovalo indijansku civilizaciju.“ a

Tako su nastale dve moćne i uticajne imperije, obe izgrađene ne samo na šećeru i začinima — nego i na krvi! Pohlepna trgovina pokazivala je svoje pravo lice. Kao što The Columbia History of the World kaže: „Holanđani i Englezi oplovili su svetska mora kao zastupnici trgovačkih koncerna... tim kompanijama profit je bio najistaknutiji motiv.“ (Naglašeno od nas.)

Profit na račun drugih

Od 16. do 18. veka, jedan ekonomski sistem poznat kao merkantilizam snažno je uticao na evropski način razmišljanja. The New Encyclopædia Britannica objašnjava: „[Merkantilizam] naglašava kako je sticanje bogatstva, naročito bogatstva u obliku zlata, bilo od najveće važnosti za nacionalnu politiku... Trgovačka politika koju je diktirala merkantilistička filozofija bila je dakle jednostavna: podsticati izvoz, ograničavati uvoz i uzimati sav višak od izvoza i to u zlatu.“

Vršenje te politike često je rezultiralo teškim nepravdama. Kolonije su se eksploatisale, budući da su se tone zlata oduzimale u korist matične zemlje. Jednostavno  rečeno, merkantilizam je odražavao egocentričan, pohlepan stav koji je svet trgovine podsticao od samog početka, duh koji je još uvek prisutan.

Merkantilizam je imao svoje kritičare, a jedan od najznačajnijih bio je Škot po imenu Adam Smit. Kao poznati socijalni filozof i politički ekonomista, Smit je godine 1776. objavio jednu studiju o ekonomici pod naslovom An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. (Istraživanje prirode i uzroka bogatstava nacija). Iako se suprostavljao merkantilizmu, Smit nije otvoreno govorio protiv sticanja profita dok ga podstiče vlastiti interes. Naprotiv, on je tvrdio da ljude vodi jedna „nevidljiva ruka“ koja ih podstiče da učestvuju u ekonomskom takmičenju u potrazi za pojedinačnim vlastitim interesom; ali da upravo taj vlastiti interes, tvrdio je, može biti koristan za društvo u celini.

Smit je zastupao teoriju laissez-faire (francuski: „prepuštanje“), mišljenje da bi trebalo da se vlade što je moguće manje mešaju u ekonomske poslove pojedinaca. Time je on jasno izrazio ideologiju klasičnog kapitalizma.

Kapitalizam, danas preovladavajući i, kako neki tvrde, najuspešniji ekonomski sistem, karakteriše privatno vlasništvo, sa slobodnom trgovinom između pojedinaca ili kompanija koje se međusobno takmiče zbog profita. Savremena istorija kapitalizma počinje u 16. veku u gradovima srednje i severne Italije, ali njeni koreni sežu mnogo dalje. Penzionisani univerzitetski profesor istorije Ilijas Bikermen (Elias J. Bickerman) objašnjava da „ekonomska upotreba naše reči ’kapital‘, od latinske reči caput, koja znači ’glava‘, potiče od jednog vavilonskog izraza koji takođe znači ’glava‘ i koji je imao isto ekonomsko značenje“.

Trgovina otkriva svoje pravo lice u potrazi za pojedinačnim ili nacionalnim vlastitim interesom. Na primer, ona nije prezala od potiskivanja istine. U The Collins Atlas of World History stoji: „Kartograf je takođe bio učesnik, a u slučaju potrebe i talac, u komercijalnim strategijama. Nalazi otkrivaju neprocenjive izvore bogatstva. Može li se tom crtaču karata dozvoliti da tu informaciju otkrije svetu? Zar je ne bi pre trebalo sakriti od mogućih konkurenata?... Holandska istočnoindijska kompanija nije u sedamnaestom veku objavila dokumente koji bi njenim konkurentima mogli pružiti informacije.“

Trgovina je učinila još mnogo gore stvari. Od 17. do 19. veka napravila je posao od prodaje u ropstvo, prema proceni, deset miliona Afrikanaca, od kojih su hiljade umrli prilikom prevoza do Amerikâ. U knjizi Roots (Koreni), od Aleksa Helija (Alex Haley), kao i njenoj televizijskoj dramatizaciji 1977, prikazana je verna slika te ružne tragedije.

Građevinski blokovi — kako će se koristiti?

Od početka ljudske istorije nesavršeni ljudi su se učili na pokušajima i greškama. Ne pod božanskim otkrivenjem, već neumornim istraživanjem ili možda slučajno, oni su otkrili temeljne naučne istine, koje su bile iskorišćene za nove izume. Godine 1750, kada je Velika Britanija počela da prelazi s agrarne na ekonomiju u kojoj je vladala industrija i upotreba mašina, neki od tih izuma — nalik građevinskim blokovima — bili su na raspolaganju za upotrebu u izgradnji novog sveta.

Vetrenjača, poznata u Iranu i Avganistanu već u šestom ili sedmom veku n. e.,  pripremila je put ka otkrivanju i razvoju drugih energetskih izvora. Ali, hoće li pohlepna trgovina biti spremna da se odrekne ogromnih profita kako bi garantovala da će ti izvori biti sigurni, bez zagađivanja i pouzdani? Ili će iskoristiti energetske krize — ili čak ih i sama stvoriti — radi ličnog dobitka?

Barut, izumljen u Kini u desetom veku, pokazao se kao koristan u rudarstvu i gradnji. Ali, da li će pohlepna trgovina imati moralne snage da ga ne koristi za oružje koje donosi bogatstvo trgovcima oružja na račun ljudskih života?

Liveno gvožđe, koje se verovatno već u šestom veku n. e. koristilo u Kini, bilo je preteča čelika, na kome je trebao da bude izgrađen savremeni svet. Ali da li će pohlepna trgovina dragovoljno ograničiti svoje dobiti da bi sprečila zagađenje, nesreće i prenatrpanost što će industrijsko doba doneti?

To će vreme pokazati. U svakom slučaju, ti i drugi graditeljski blokovi bili su određeni za unapređivanje jedne svetske revolucije koja će, opet, dovesti do nečega što svet nikada pre nije video. O tome čitajte u našem idućem broju: „Industrijska revolucija — do čega je dovela?“

[Fusnota]

[Okvir na 25. strani]

Bankarsko poslovanje

Pre n. e.: Drevni vavilonski i grčki hramovi čuvali su kovani novac ulagača; pošto nisu svi u isto vreme potraživali svoj novac, određena količina se mogla pozajmiti drugima.

Srednji vek: Moderno bankarstvo započeli su razvijati italijanski trgovci koji su se služili putujućim sveštenicima kao posrednicima za prenošenje kreditnih pisama iz jedne zemlje u drugu; u Engleskoj su zlatari počeli za kamatu da pozajmljuju novac koji im je bio predan na čuvanje.

1408: Ustanova koju neki smatraju pretečom savremenih banaka osnovana je u Đenovi, Italija, a potom su sledile slične u Veneciji (1587) i Amsterdamu (1609). Jedan istoričar navodi da su „efikasne usluge koje je pružala Amsterdamska banka doprinele tome da je Amsterdam postao finansijski centar sveta“.

1661: Stokholmska banka, ogranak Amsterdamske banke, započela je da izdaje banknote (obećanja banke za isplatu donosiocu), praksa koju su kasnije usavršili Englezi.

1670: Prva klirinška banka, otvorena u Londonu, bila je bankovna ustanova za izravnavanje međusobnih potraživanja i računa; pojava današnjeg čeka, takođe iste godine, omogućila je bankovnom korisniku da prenese potvrde o depozitu u druge banke ili deo svoje imovine na druge osobe.

1694: Osnivanje Engleske banke, koja je postala vodeća banka za izdavanje novčanica (kreator papirnog novca).

1944: Stvaranje Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ili Svetske banke, posebne ustanove tesno povezane s Ujedinjenim nacijama i konstituisane za pružanje finansijske pomoći zemljama-članicama za projekte obnove i razvoja.

1946: Međunarodni monetarni fond, osnovan radi „unapređivanja monetarne saradnje, stabilizacije valute, razvoja trgovine; pomaganja u usklađivanju platnih balansa“ (The Concise Columbia Encyclopedia).

1989: Dilorsov plan predlaže da Evropska zajednica prihvati zajedničku valutu i osnuje Evropsku centralnu banku u 1990-im.

1991: Otvaranje Evropske banke za obnovu i razvoj, ustanove koju je 1990. formiralo više od 40 zemalja kako bi pružile finansijsku pomoć u obnovi oslabljenih ekonomija Istočne Evrope.

[Slika na 23. strani]

Indijanci, često plaćeni u alkoholu, bili su žrtve trgovine s belim čovekom

[Izvor]

Harper’s Encyclopædia of United States History