Sukob kultura

PRE nekih pet stotina godina, u malom gradu u srcu Kastilje, španski diplomati su se prepirali sa svojim portugalskim istovetnicima, da bi 7. juna 1494. ostavili po strani svoje razlike i potpisali jedan službeni ugovor — Tordesiljanski ugovor. Danas, kao posledica tog sporazuma, stotine miliona ljudi u zapadnoj hemisferi govori španski ili portugalski.

Taj ugovor je potvrdio papske bule od prethodne godine po kojima je neotkriveni svet bio podeljen između dve iberske države. Linija sever-jug bila je povučena „370 morskih milja zapadno od Zelenortskih ostrva“. Španija je mogla kolonizirati i evanđelizirati zemlje otkrivene zapadno od te linije (Severnu i Južnu Ameriku, izuzev Brazila), a Portugalija sve zemlje istočno (Brazil, Afriku i Aziju).

Naoružani papskim blagoslovom, Španija i Portugalija su se — zajedno s ostalim evropskim državama koje su im bile za petama — obavezale da će kontrolisati promet na morima a zatim zavladati svetom. Pedeset godina nakon potpisivanja ugovora uspostavljeni su morski putevi preko okeana, povezani su glavni kontinenti i počele su se stvarati prostrane kolonijalne imperije. (Vidi okvir, strana 8.)

Posledice ove eksplozije otkrića bile su ogromne. Iz temelja su se izmenili trgovački i poljoprivredni sistemi, a rasne i religiozne podele sveta takođe su preoblikovane. Međutim, događaje je pokrenulo zlato.

Vetrovi trgovine

Kolumbo je imao pravo. Tamo je bilo zlata, premda ga je lično našao vrlo malo. Uskoro su galije u Španiju počele da prevoze ogromne količine opljačkanog američkog zlata i srebra. Bogatstvo je, međutim, iščezavalo. Taj priliv ogromnih količina plemenitih metala prouzrokovao je pogubnu inflaciju, dok je višak jeftinog novca poremetio špansku industriju. S druge strane, zlato u polugama iz Amerikâ podmazalo je točkove rastuće međunarodne ekonomije. Bio je dostupan novac za kupovanje egzotične robe koja se brodovima prevozila po celom svetu.

Do kraja 17. veka, u Manili se moglo naći peruansko srebro, u Meksiko Sitiju kineska svila, u Lisabonu afričko zlato, a u Londonu severnoamerička krzna. Kad su luksuzni predmeti jednom utrli put, glavni proizvodi kao na primer šećer, čaj, kafa i pamuk počeli su pristizati preko Atlantika i Indijskog okeana u sve većim količinama. Počele su se menjati i navike u ishrani.

Nove poljoprivredne kulture i nove kuhinje

Švajcarska čokoloda, irski krompir i italijanska pica duguju zahvalnost ratarima Inka i Asteka. Čokolada, krompir i paradajz samo su deo novih proizvoda koji su preneseni u Evropu. Često je novim začinima, voću i povrću trebalo vremena da postanu popularni, iako su Kolumbo i njegovi ljudi od početka bili oduševljeni ananasom i slatkim krompirom. (Vidi okvir, strana 9.)

 Neke kulture s Istoka, kao na primer pamuk i šećerna trska, postale su popularne kulture u Novom svetu, dok je južnoamerički krompir konačno postao glavni izvor ishrane za mnoga evropska domaćinstva. Ova razmena poljoprivrednih kultura nije samo pružila raznolikost internacionalnoj kuhinji; dovela je i do temeljnog poboljšanja u ishrani, što je doprinelo ogromnom porastu svetskog stanovništva u 19. i 20. veku. Ipak, poljoprivredna revolucija imala je i svoju tamniju stranu.

Rasizam i prisilni rad

Nove tržišne kulture, kao što su pamuk, šećer i duvan, mogle bi koloniste učiniti bogatim kad bi imali dovoljno jeftine radne snage na svojim posedima. A očiti izvor radne snage bilo je domorodačko stanovništvo.

Evropski kolonisti uglavnom na urođenike nisu gledali ništa bolje nego na životinje koje imaju dar govora, predrasuda koja je korišćena da bi se opravdalo njihovo stvarno ropstvo. Premda je u jednoj papskoj buli od 1537. zaključeno da su „Indijanci“ zaista „pravi ljudi obdareni dušom“, to je slabo pomoglo u sprečavanju eksploatacije. Kao što jedan nedavni vatikanski dokument ističe, „rasna diskriminacija počela je s otkrićem Amerike“.

Brutalno postupanje, zajedno sa širenjem „evropskih bolesti“, desetkovalo je stanovništvo. Prema nekim procenama, ono se unutar stotinu godina smanjilo skoro 90 posto. Na Karibima su urođenici bili skoro istrebljeni. Kad se lokalni narod više nije mogao prisiliti na rad, zemljoposednici su drugde tražili snažne, zdrave zemljoradnike. Portugalci, koji su se dobro udomaćili u Africi, ponudili su zlosrećno rešenje: trgovinu robljem.

Još jednom su rasna predrasuda i pohlepa prouzrokovale mnogo patnji. Do kraja 19. veka, konvoji brodova za prevoz roblja (uglavnom britanski, francuski, holandski  i portugalski) verovatno su prevezli više od 15 miliona afričkih robova u obe Amerike!

Zato ne iznenađuje što je, zbog sveg tog rasnog prizvuka, otkriće Amerike od strane Evropljana stvorilo kod mnogih američkih urođenika duboku ogorčenost. Jedan severnoamerički Indijanac je izjavio: „Kolumbo nije otkrio Indijance. Mi smo otkrili njega.“ Jednako tako, Mapuče Indijanci iz Čilea protestuju kako to ’nije bilo pravo otkriće ili prava evanđelizacija, već pre invazija na njihovu pradedovsku teritoriju‘. Kao što ukazuje ova izjava, religija nije bila bez krivice.

Reliogiozna kolonizacija

Religiozna kolonizacija Novog sveta išla je ruku pod ruku s političkom. a Čim je neko područje bilo osvojeno, domorodačko stanovništvo je bilo prisiljeno da postanu katolici. Katolički sveštenik i istoričar Umberto Bronks (Humberto Bronx) objašnjava: „U početku su krštavali bez usmene pouke, praktično silom... Paganski hramovi bili su pretvoreni u hrišćanske crkve ili manastire; idoli su bili zamenjeni krstovima.“ Nije čudo što je svojevoljno „obraćenje“ dovelo do čudne mešavine katoličkog i tradicionalnog obožavanja koje se održalo sve do danas.

Nakon osvajanja i „obraćenja“, strogo se nametala poslušnost prema crkvi i njenim zastupnicima. Naročito je to bio slučaj u Meksiku i Peruu, gde je bila uvedena inkvizicija. Neki iskreni crkveni ljudi protestovali su protiv nehrišćanskih metoda. Dominikanski monah Pedro de Kordoba, očevidac kolonizacije ostrva Hispaniole, žalio se: „Sa tako dobrim, poslušnim i krotkim ljudima mislim da se mogla osnovati tako dobra crkva kao pracrkva, da su samo propovednici došli k njima bez sile i nasilja tih bednih hrišćana.“

Drukčiji, ali ne tako novi

Neki na otkriće, kolonizaciju i obraćenje Amerike gledaju kao na „susret dveju kultura“. Drugi gledaju na to kao na „eksploataciju“, dok nekolicina direktno to osuđuje kao „nasilje“. Ali bez obzira na zaključke, bio je to nesumnjivo početak jedne nove ere, ere privrednog rasta i tehnološkog razvoja, premda na račun ljudskih prava.

Italijanski moreplovac Amerigo Vespuči je bio taj koji je 1505. izmislio izraz „Novi svet“ da opiše novi kontinent. Bez sumnje, mnogi su aspekti bili novi, ali temeljni problemi Starog sveta bili su udomaćeni i u Novom. Uzaludni pokušaji toliko mnogo španskih konkvistadora da pronađu legendarni El Dorado, mesto zlata i izobilja, otkrivaju kako ljudske težnje nisu bile zadovoljene otkrićem jednog novog kontinenta. Hoće li ikada biti zadovoljene?

[Fusnota]

[Okvir na 8. strani]

Kolumbo, preteča doba otkrića

UNUTAR 50 godina nakon Kolumbova otkrića Amerike došlo je do prepravljanja karte sveta. Španski, portugalski, italijanski, francuski, holandski i engleski pomorci su, tražeći nove puteve za Istok, otkrili nove okeane i nove kontinente. Do 1542. ostali su neotkriveni samo kontinenti Australija i Antarktik.

Južna Amerika Najpre Kolumbo a uskoro zatim Oheda, Vespuči i Koeljo unose na kartu obalu Srednje i Južne Amerike (1498-1501).

Severna Amerika Kabot je otkrio Njufaundlend 1497, a Verasano je 1524. istražio istočnu obalu Severne Amerike.

Plovidba oko sveta Prvo su je izvršili Magelan i Elkano, koji su nakon epske plovidbe preko ogromnog Tihog okeana otvorili Filipine (1519-1522).

Morski put za Indiju preko Rta dobre nade Nakon što je oplovio južni vrh Afrike, Vasko da Gama je 1498. stigao u Indiju.

Daleki istok Portugalski pomorci su 1509. stigli u Indoneziju, 1514. u Kinu i 1542. u Japan.

 [Okvir/Slika na 9. strani]

Biljke koje su izmenile svetski jelovnik

OTKRIĆE Amerike je iz temelja preinačilo navike ishrane sveta. Došlo je do brze razmene poljoprivrednih kultura između Starog i Novog sveta. Mnoge biljke koje su Inke i Asteci gajili nalaze se danas među najvažnijim prehrambenim kulturama sveta.

Krompir. Kad su Španci stigli u Peru, krompir je bio osnova ekonomije Inka. Krompir je takođe uspevao na severnoj hemisferi, i za dva veka postao je osnovna hrana u mnogim evropskim zemljama. Neki istoričari čak pripisuju ovom skromnom, ali hranjivom gomolju brzi rast stanovništva koji je pratio evropsku industrijsku revoluciju.

Slatki krompir. Kolumbo je na slatki krompir naišao prilikom svoje prve plovidbe. Opisao ga je da izgleda kao „velika šargarepa“ s „ukusom koji je svojstven samo kestenu“. Danas je slatki krompir osnovna hrana miliona ljudi velikog dela Zemlje.

Kukuruz. Za Asteke je gajenje kukuruza bilo toliko važno da su ga smatrali simbolom života. Danas je kukuruz na drugom mestu iza pšenice po zasejanim površinama u svetu.

Paradajz. I Asteci i Maje gajili su sitomatl (kasnije nazvan tomatl). U 16. veku je paradajz uspevao u Španiji i Italiji, gde su gazpačo, pasta i pica postali specijaliteti kuhinje. Drugi Evropljani se, međutim, nisu uverili u njihove vrednosti sve do 19. veka.

Čokolada. Čokolada je bila omiljeno piće astečkog vladara Montesume II. U vreme kad je Kortes došao u Meksiko, zrna kakaoa, iz kojih se dobijala čokolada, bila su toliko na ceni da su se koristila kao novac. Kad su u 19. veku dodali šećer i mleko za poboljšanje ukusa, postala je čokolada međunarodni bestseler, i kao piće i kao zalogaj u čvrstom obliku.

[Slika]

Dolazak Kolumba na Bahame 1492.

[Izvor]

Ljubaznošću Musea Naval, Madrid (Španija), i uz ljubaznu dozvolu Don Manuela Gonzáleza Lópeza

[Slika na 7. strani]

Kopija Tordesiljanskog ugovora.

[Izvor]

Ljubaznošću Archivo General de Indias, Sevilja, Španija

[Slika na 10. strani]

Meksičke žrtve katoličke inkvizicije

Zidna slika pod naslovom „Meksiko kroz vekove“, originalni rad Dijega Rivere.

[Izvor]

National Palace, Meksiko Siti, Federalna oblast, Meksiko