Beskrvnim lečenjem spašen s ivice smrti

Ispričao član osoblja svetske centrale Jehovinih svedoka

IZGLEDALO je ironično. U februaru 1991. otišao sam u Buenos Aires, Argentina, da bih pomogao u vođenju seminara o upotrebi alternativa za transfuzije krvi. A sada sam bio na ivici smrti, s jakim unutrašnjim krvarenjem.

Problem je počeo nedelju dana ranije, dok sam bio u Meksiku. Osetio sam određenu bol u trbuhu ali mislio sam da nije ozbiljno. Lokalni doktor je rekao da Amerikanci često imaju želučane probleme dok posećuju to područje. Prepisao je lek za ublažavanje bolova.

Kad sam sledeći dan leteo prema Buenos Airesu, bol se povećala. Osećao sam vrućinu u trbuhu, a dva dana kasnije to je postalo poput rasplamtele vatre. Data mi je injekcija protiv bolova. To mi je omogućilo da završim svoja predavanja na seminaru. Nakon toga odveden sam iz podružnice Jehovinih svedoka, gde smo moja žena i ja boravili, u lokalnu bolnicu. Tamo mi je dijagnosticiran čir koji je očigledno nedavno prestao da krvari.

Dijagnoza je bila prilično zbunjujuća, pošto nikada nisam imao čir, pa čak ni njegove simptome. U svakom slučaju, nadali smo se da ću se oporaviti mirovanjem u krevetu, antacidima i blagom ishranom. Nažalost, nakon što smo se vratili u ambulantu podružnice krvarenje je ponovo počelo.

Stolica mi je bila crna, puna krvi, a ja sam bio bled kao mrtvac. Konačno sam se onesvestio i slučajno iščupao cev za infuziju iz ruke. Moja žena je otrčala hodnikom pozivajući medicinsku sestru.

Hirurški zahvat ili ne?

Ubrzo su pokraj mog kreveta bila dva lekara. Pomoću prevodioca informisali su me da mi je hemoglobin pao na 6,8 grama po decilitru (normalno je oko 15). Rekli su da su se preko telefona konsultovali sa specijalistom u beskrvnoj hirurgiji. On je preporučio hitnu operaciju. Pitao sam za alternative hirurškom zahvatu.

Stupilo se u vezu sa gastroenterologom. Rekao je da je moguće spustiti mi gastroskop kroz grlo do perforacije koja se nalazi na dvanaestopalačnom crevu, prvom delu tankog creva. Kad se jednom dođe na mesto krvarenja, na ranu se može staviti hemijski hemostat kako bi se pokušalo zaustaviti krvarenje.

„Kakve su šanse za uspeh?“, pitao sam.

„Oko 50 posto“, odgovorio je. Međutim, hirurg je rekao da bi, u slučaju da primena hemostata ne uspe, odlaganje i gubitak krvi verovatno onemogućili hirurški zahvat. Izgledalo je da nemam izbora nego da budem operisan.

To je bio emocionalan trenutak. Moja žena i ja smo se zagrlili. Pre nego što sam iz ambulante otišao u bolnicu napravljen je testament i ja sam ga potpisao. Naši prijatelji su smatrali da verovatno neću preživeti operaciju.

 Operacija

U operacionoj sali stavili su me na nešto što je izgledalo kao veliki stakleni sto. Svetlo je prodiralo odozdo i blještalo odozgo. Bio sam sve napetiji, što je moralo biti vidljivo, jer mi je pristupio jedan od hirurga. „Ne brinite se. Sve će biti u redu“, rekao je. Njegova srdačna briga me utešila. Anesteziju sam dobio inhalacijom, i gotovo u sekundi iz zbunjenosti sam prešao u neosetljivost, u nesvesnost.

Probudio sam se kad su me prenosili s kolica na običan bolnički krevet. Uhvatila me panika kad sam osetio vrlo žestoku bol od incizije i od cevčica u nosu i grlu. Moja žena me je tešila zajedno s prijateljicom. Moja intenzivna žeđ smanjila se kad su mi usne navlažili vodom. Bio sam srećan što sam živ.

Iako mi je bilo zajamčeno da je operacija uspela, moja krvna slika se i dalje pogoršavala. Šta nije bilo u redu? Ispitivanje moje stolice otkrilo je da još uvek krvarim. Hirurzi su bili sigurni da to nije iz onog mesta koje su upravo zatvorili — odakle onda?

Lekari su smatrali da sam sigurno pojeo neku otrovnu supstancu koja je prouzrokovala perforaciju, možda u debelom crevu. Rekli su da sam preslab da ponovo podnesem hirurški zahvat.

Pritisak da prihvatim krv

Kako je moja krvna slika bila sve lošija, pritisak da prihvatim transfuziju krvi se pojačavao. Medicinska sestra koja me je negovala rekla je da, kad bi ona bila lekar, jednostavno bi mi dala krv bez da me pita. Oko tri sata ujutro, lekar je došao do mene i rekao: „Morate uzeti krv ako želite živeti.“

Objasnio sam mu da sam Jehovin svedok i da i zbog religioznih i zbog medicinskih razloga ne želim prihvatiti transfuziju krvi (Levitik 17:10-14; Dela apostola 15:28, 29). Bio je vidljivo uznemiren, a njegov sam stav pripisao tome što ne razume i ne poštuje moje čvrsto stanovište.

Zbog sve većeg pritiska, kao i drugih okolnosti u bolnici, zatražio sam da budem otpušten. Ubrzo sam vozilom hitne pomoći vraćen u ambulantu u podružnici.

Uspešan tretman koji spasava život

Zamolio sam tamošnjeg doktora, jednog od Jehovinih svedoka, da mi potvrdi da mi je dao EPO (eritropoietin), sintetički hormon koji stimuliše koštanu srž kako bi brže stvarala crvena krvna zrnca. Rekao je da jeste. Naravno, telu su još uvek potrebni osnovni građevinski blokovi kako bi stvorilo zdrava crvena krvna zrnca. Ti građevinski blokovi su folna kiselina, vitamin B i naročito gvožđe. Gvožđani dekstran (Imferon) primenjen intravenozno, najbrži je način da se osigura potrebno gvožđe, i to sam zatražio. a

Međutim, Imferon se ne može nabaviti u Argentini. Teško ga je pronaći čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, pošto je većina zaliha otpremljena na Srednji istok zbog rata u Persijskom zalivu. Ipak, određena količina je konačno pronađena i odmah je data jednom od Jehovinih svedoka koji je putovao u Argentinu.

Do tog vremena, moj hemoglobin je imao vrednost od samo 4. Znajući da uzimanje opsežnih uzoraka za analizu krvi može dovesti do anemije, rekao sam medicinskom tehničaru koji je došao u  podružnicu da mu više neću dozvoliti da mi uzme krv. On je prigovorio: „Moramo je uzeti ako želimo znati šta se događa.“

„Znate šta se događa“, odgovorio sam. „Ja krvarim, a koja je najdragocenija supstanca u mom telu?“

„Krv“, priznao je.

„I ja sam odlučio da za sada više ne dajem ništa svoje krvi“, odgovorio sam. Ne zna se koliko se moja krvna slika još pogoršala.

Te sam se noći gorljivo molio Jehovi, tražeći njegovo vođstvo i izražavajući svoju nadu da ću se probuditi sledeći dan. Probudio sam se, ali sam osetio da me moja životna snaga napušta. Smrt je izgledala neizbežnom. Normalno je moj hemoglobin iznosio oko 17,2 grama na decilitar, što je krajnja gornja prihvatljiva granica, što znači da sam izgubio više od 75 posto svoje krvi. Moralo se još nešto uraditi.

To sam jutro zatražio razgovor u vezi s mojim tretmanom s lekarima koji su se brinuli za mene. Nije mi bio dat vitamin K, važan za koagulaciju krvi, ali sada su se odmah složili da počnu da mi ga daju. Zatim sam pitao: „Da li bi neki od lekova koje dajete mogao prouzrokovati ili pospešiti krvarenje?“

„Ne“, odgovorili su.

„Jeste li sigurni?“, bio sam odlučan.

Rano sledećeg jutra, jedan od hirurga došao je k meni i rekao da su daljnjim istraživanjem utvrdili da bi jedan lek mogao vrlo lako doprinositi krvarenju. Njegova upotreba odmah je obustavljena. Spremnost lekara da me pažljivo saslušaju kao pacijenta i da analiziraju moj tretman povećala je moje poštovanje prema njima.

Na moj zahtev, pored kreveta mi je donesena medicinska literatura i žena i ja smo je počeli pretraživati. Jedan članak govorio je o jednom hemijskom hematostatiku, medicinskom proizvodu koji zaustavlja krvarenje. Tek što smo pronašli članak, došao je dr. Malsero Kalderon Blanko (Marcelo Calderón Blanco), takođe Svedok, i izrazio želju da upotrebi sličan proizvod! Preparat mi je dat na isti način na koji se daje klistir. Otprilike u isto vreme, iz Sjedinjenih Američkih Država došao je Imferon i dat mi je intravenozno.

Sada smo mogli samo čekati. Još istog dana počeo sam da se osećam bolje. Tri dana kasnije dozvolio sam im da uzmu krv za analizu. Iznenađujuće, hemoglobin mi se povećao na 6! Međutim, dok su ga proveravali pet dana ranije, iznosio je 4 i padao je! Lekari su bili skeptični. Izdali su nalog za još jedan test. On je potvrdio prvi. EPO i Imferon su delovali!

Tehničar na klinici koji mi je testirao krv nazvao je i rekao da je lekar sigurno primenio transfuziju krvi. „Ničija krvna slika ne može se tako brzo popraviti bez transfuzije krvi“, insistirao je. Lekar mu je zajemčio da krv nije bila data. „Koji se postupak sledio koji tako brzo podiže nivo krvi?“, želeo je znati. Obavešten je o upotrebi EPO-a i Imferona.

Dr Amilkar Fernandes Jerena (Amilcar Fernández Llerena), jedan od mojih lekara koji nije Svedok, posetio me isti dan kad su došli rezultati analize krvi. Nakon što me pregledao, rekao je u čudu: „Dajem vam novo ime — Lazar.“ (Uporedi Jovan 11:38-44.) Morao sam napregnuti svu svoju snagu da zadržim suze.

Dr. Jerena je rekao: „Možete zahvaliti svom Bogu, Jehovi, što ste živi.“ Pitao sam ga kako to misli. „Da pušite, zloupotrebljavate drogu ili se opijate“, odgovorio je, „ne biste preživeli operaciju. Ali, pošto je vaše telo čisto i snažno zbog slušanja Božjeg zakona, preživeli ste.“

Informacije koje sam koristio u svom slučaju uglavnom su bile ono što smo učili Odbore za kontaktiranje s bolnicama na seminarima u Severnoj Americi, Evropi i Latinskoj Americi. Naglasak programa je na uspešnim alternativama koje se mogu  koristiti u beskrvnom medicinskom tretmanu. Nasreću, informacije o tim alternativama dostupne su lekarima kroz Odbore za kontaktiranje s bolnicama, kojih je sada u celom svetu više od 800.

Nadam se da će moje iskustvo pomoći drugim Svedocima koji traže beskrvno lečenje. Bolnica gde sam bio operisan kasnije je kontaktirala s argentinskom podružnicom Jehovinih svedoka i rekla je da sada shvataju da imamo uspešan režim za lečenje pacijenata beskrvnim proizvodima i da bi bili srećni da sarađuju s nama u budućnosti.

[Fusnota]

[Slika na 21. strani]

Odlazak iz bolnice nakon operacije