Taravera — novozelandska vulkanska katastrofa

Od dopisnika Probudite se! s Novog Zelanda

 MOŽETE li zamisliti kako izgleda kad vas u rane jutarnje sate probudi huka planine koja se razdvaja? Kako biste se osećali kad biste pogledali kroz prozor i na udaljenosti od oko 30 kilometara videli visoke plamenove i neprekidan pljusak usijanog kamenja koje leti kroz vazduh? A zatim počinjete da osećate kako tlo pod vašim krevetom počinje da se trese? Zastrašujuće, kažete? Pa, to je ono što se dogodilo u Rotorui, smeštenoj u centralnoj regiji Severnog Ostrva Novog Zelanda, 10. juna 1886. u 2 sata ujutro, kad je došlo do erupcije planine Taravera. Zatim je selo Te Vajroa postalo novozelandski Pompeji, pokopano pod svojim Vezuvom.

Za one koji su živeli u tom području i preživeli, bilo je to strašno iskustvo. Jedan očevidac je rekao: „Videli smo prizor koji nijedan čovek koji ga je video nikada ne može zaboraviti... Planina je imala tri kratera, a vatreni jezici snažno su se dizali 300 metara u visinu.“ Jedan drugi je, nakon što je izašao da vidi taj spektakl, rekao: „Vetar se pojačao i jedva smo došli do kuće kad je počela, kako smo mislili, jaka kiša. Prozori su se razbili, i ustanovili smo da je ono što smo smatrali kišom bila šljaka i kamenje... Stajali smo između zemljotresa i vatre očekujući smrt.“

Eksplozija planinskog lanca dugog 19 kilometara stvorila je lanac od devet dubokih kratera. Para pomešana sa letećim pepelom padala je poput kiše. Sela oko jezera, zajedno sa svojim maorskim stanovnicima i drugima koji su tamo živeli, možda njih 155, bila su zatrpana, mnoga pod blatom dubokim nekoliko metara!

Oko 16 000 kvadratnih kilometara šume i obradive zemlje bilo je pokriveno blatom, a vulkanske krhotine prštale su čak i po palubama brodova na udaljenosti od 160 kilometara od obale. Nenadmašno svetsko čudo, Ružičaste i Bele terase, „čuda prirodne arhitekture u sjajnoj zemlji kremenjači“, uništene su a s njima i svete kosti maorskih predaka (Wild New Zealand, izdao Reader’s Digest). Bila je to katastrofa monumentalnih razmera za mirno južnopacifičko ostrvo.

 Seoski život Maora

U drevnom selu Te Vajroa, 14 kilometara od planine Taravere, život je pre erupcije bio miran i uspešan. Pošto je smešteno u šumi na obali hladnog jezera Taravere, nedostajala mu je termalna aktivnost sela koja su bila bliže Rotorui. Čak i za hladnih dana, selo Ohinemutu imalo je područja sa toplim pašnjacima. Međutim, Te Vajroa je, za svoje vreme, bilo jedinstveno i na druge načine. Imalo je izgrađene puteve. Kuće u blokovima površine 0,2 hektara imale su privatne vlasnike i nisu bile sve zajedno na plemenskoj zemlji zajedničkog vlasništva, već su bile odeljene ogradom.

Pogodno smešteni blizu jezera Taravera, dva hotela u Te Vajroi pružala su odmor i dobrodošlicu umornim evropskim turistima 1880-ih. Tu su se mogli odmoriti od putovanjâ konjskim kočijama i neravnih, vremenskim prilikama oštećenih šumskih staza. Sledećeg dana, u svojoj najboljoj nedeljnoj odeći, kao što je bio običaj, otputovali bi do Ružičastih i Belih terasa. Te su terase, u to vreme na glasu kao svetsko čudo, opisane kao „veliki beli bazeni koji postepeno menjaju veličinu... prema vrhu i ispunjeni su vodom najljupkije plave boje koja je okružena blistavo sjajnom belinom... i Ružičaste terase sve svetlo ružičaste, s istom ljupkom plavom vodom u velikim plitkim bazenima“. Mala maorska deca bućkala su se u vodi u vrućim mineralnim jezercima razbacanim po njenim stepenicama, a odrasli su se kupali kako bi okrepili svoja umorna tela.

Ispod terasa, u blatnjavim zelenim vodama jezera Rotomahana, žuborili su vrući izvori. Neki su se s površine vode izdizali poput vodoskokâ i bili su tako vrući da je  domaći maorski kuvar mogao na njima skuvati svoje kumerase (domaće krompire) ili kouru (potočnog raka). Turisti su s užitkom probali te delikatese za vreme piknikâ pokraj jezera sa svojim maorskim vodičima, kao što su Kat i Sofija, koje su ih prevozile do terasa u čamcima napravljenim od izdubljenih debala.

Upozorenje o katastrofi

Erupcija sva tri vrha planine Taravera bila je potpuno neočekivana. Maorska imena Vahanga, Ruavahija i Taravera sva ukazuju na vatru, ali na planini nije bilo vulkanskih kratera i stoga nikakvih nagoveštaja opasnosti. U stvari, vekovima se svetište Taravera (po čemu je nazvana cela planina) smatralo sigurnim grobljem za maorske pretke i bilo je tapu, ili sveto. Zato je verovatno da su imena ukazivala na crvenkastu karakteristiku tla. Pojavljivale su se neke neobične ali manje aktivnosti, kao onda kad je Sofija deset dana ranije šetala prema maloj uvali gde su ostali čamci, da bi ih pronašla nasukane na suvom dnu uvale. Dok je tamo stajala, iznenadan nalet vode, poput talasa, podigao je čamce i zatim ih bacio natrag na suho dno uvale. Jedina prava upozorenja, kad se osvrne na to vreme, bili su neobično česti zemljotresi i visoka termalna aktivnost na jezeru Rotomahana. Iako su ta upozorenja kod nekih prouzrokovala određenu bojazan, ona nisu davala nagoveštaj opustošenja koje je usledilo.

Emocionalna poseta

Danas, sto godina kasnije, turisti koji stižu na mesto iskopane Te Vajroe, koja se sada zove Zakopano selo, u početku imaju malo saosećanja za ono što je donela ta stravična noć.

Ni mi ga nismo imali, dok smo sledili vijugave staze među ostacima maorskih wharea (kućica), koji se iskopavaju od 1930-ih. a Golubovi paunaši kružili su nam oko glava jer su naši koraci uznemirili njihove omiljene insekte. Bilo je teško poverovati u nasilje i stravu koja je padala na ljude koji su nekada tamo živeli.

Zastali smo na ulazu u slabo osvetljen fori i sišli na pređašnji nivo tla. Razmišljali smo o blatom ispunjenim dečjim cipelama i starom dečjem krevetu iz 19. veka koje smo videli ranije na izložbenom mestu. Jesu li pripadali devojčici koja je živela u ovoj kućici? Da li se igrala na blatnom podu na kojem mi sada stojimo?

Na drugim izložbenim mestima bili smo fascinirani dok smo posmatrali bocu vina iskopanu 1949. i tri ćupa ukiseljenih oraha otkrivenih 1963, sa neoštećenim sredstvom za zatvaranje. Kakav bi ukus mogli imati sto godina staro vino i orasi?, pitali smo se. Nije nas privlačilo da probamo! Ali, srca su nam se rastužila kad smo na eksponatu čitali izveštaje iz starih novina o preživelima. Gđu. Hazard, majku četvoro dece, spasioci su pronašli živu samo da bi videla da je troje njene dece, po jedno sa svake njene strane i jedno još uvek na njenim rukama, umrlo od gušenja blatom i pepelom. I sama pritešnjena svom težinom blata i gredâ s krova, bila je nemoćna da odgovori na njihove povike za pomoć.

Posledice

Današnjih 50 000 stanovnika Rotorue ne brine mnogo to što žive u senci tako nasilne planine. Niti to brine više od 800 000 turista svake godine koji žele doživeti mnoge jedinstvene aktivnosti i mesta koje ova termalna regija nudi. Duboko iz zemljišta, neki novozelanđani kroz cevi provode termalnu paru i mineralnu vodu za zagrevanje svojih unutrašnjih i spoljašnjih bazena. Ipak, negde u sebi oni znaju da je pregrejana voda koju vide kako se penje kroz pukotine u zemljištu i sakuplja u ključajuće blato jednom, pre mnogo godina, bila dokaz skrivene energije koja je raznela planinu zvanu Taravera i pokopala selo Te Vajroa.

[Fusnota]

[Slika na stranama 16, 17]

Planina Taravera i njen 6 kilometara dugačak rased, s jezerom Taravera u daljini

[Slike na 18. strani]

Tipičan maorski fori, ili koliba, koji je bio zakopan vulkanskim pepelom

Unutrašnjost iskopanog maorskog forija pokazuje ognjište i posuđe

Ostaci peći za hleb uništene 1886.

[Izvor]

Gornje fotografije: Objavljene uz dozvolu The Buried Village