Naš svet se menja — kuda srlja?

NEKE promene imaju dubok i dugotrajan efekt na živote miliona ljudi, čak i na celo svetsko stanovništvo i buduće naraštaje. Nasilan zločin, zloupotreba droge, širenje side, zagađivanje vode i vazduha i proređivanje šuma, samo su neki od događaja koji utiču na sve nas. Kraj hladnog rata i širenje demokratije zapadnog stila s njenom tržišnom ekonomijom takođe menjaju živote i utiču na budućnost. Razmotrimo neke od tih faktora.

Kako je zločin promenio naše živote

Kakve su ulice u vašem susedstvu? Da li se osećate sigurni da uveče hodate sami? Pre samo 30 ili 40 godina, mnogi ljudi su čak mogli ostaviti svoje domove nezaključane. Ali, vremena su se promenila. Sada neka vrata imaju dve ili tri brave, a na prozorima su gvozdene rešetke.

Ljudi se danas boje da na ulici nose svoju najbolju odeću i nakit. Neki stanovnici  gradova su ubijeni zbog kožne jakne ili kaputa od lasice. Drugi su poginuli u unakrsnoj vatri između narko-bandi. Nedužni slučajni posmatrači, uključujući mnogu decu, ranjeni su ili ubijeni skoro svaki dan. Automobili se ne mogu sa sigurnošću ostaviti na putu bez neke domišljate spravice koja pokušava osujetiti lopove koji su poput parazita. U ovoj poremećenoj svetskoj klimi, ljudi su se promenili. Poštenje i besprekornost su gotovo zaboravljene vrednosti. Poverenje je nestalo.

Kriminal i nasilje su svetom rašireni fenomen. Sledeći novinski naslovi iz različitih izvora to prikazuju: „Policajci i lopovi, bande i poroci; Moskva vidi da ima sve to“; „Nova era dolazi u Koreju, prati je kriminal“; „Ulični kriminal pogađa svakodnevni život u Pragu“; „Japan se suprotstavlja podzemlju, podzemlje uzvraća udarac“; „Stisak hobotnice — ubijen glavni italijanski borac protiv mafije“. Kriminal je univerzalni problem.

Današnji kriminal je i nasilniji. Život je jeftin. U Rio de Žaneiru, Brazil, područje straćara na rubu grada, „Ujedinjene nacije službeno smatraju najnasilnijim mestom na svetu. Tamo je svake godine ubijeno više od 2 500 ljudi“ (World Press Review). U Kolumbiji, gospodari droge šalju svoje maloletne sikariose, ili plaćene ubice, na motociklima da srede račune s konkurentima i dužnicima pomoću svoje posebne vrste brze smrtne kazne. I često ćete zažaliti ako ste bili svedok zločina — bilo u Kolumbiji ili na bilo kom drugom mestu. Možda ćete vi biti sledeća žrtva.

Još jedna velika promena je to što sve više i više kriminalaca nosi smrtonosno automatsko oružje, a sve više i više običnih ljudi pribegava nošenju pištolja za samoodbranu. Ta eskalacija naoružanja automatski znači eskalaciju smrtnih slučajeva i teških ranjavanja, bilo od zločina ili slučajno. Sada je univerzalna istina da vatreno oružje u džepu ili u kući može svakoga pretvoriti u potencijalnog ubicu.

Kriminal i droga

Ko je, pre 50 godina, mogao zamisliti da će droga biti svetski problem? Sada je ona jedan od glavnih uzroka kriminala i nasilja. U svojoj knjizi Terrorism, Drugs and Crime in Europe After 1992, Ričard Klaterbek (Richard Clutterbuck) predviđa da bi se „dugoročno gledano, porast trgovine narkoticima mogao pokazati najvećom od svih pretnji ljudskoj civilizaciji... Profiti ne samo da gospodarima droge daju enormnu ekonomsku i političku vlast [Kolumbija je očigledan primer], nego i finansiraju zastrašujuću količinu kriminala po celom svetu“. On takođe navodi: „Jedan od najvećih pokretača terorizma i kriminalnog nasilja u svetu je trgovina kokainom sa poljâ koke u Kolumbiji do zavisnikâ u Evropi i SAD.“

Talas kriminalne aktivnosti i sve veća svetska zatvorska populacija pokazuju da postoje milioni ljudi sa kriminalnim namerama i sa malo želje da se promene. Previše njih videlo je da se  zločin isplati. Kao posledica toga, naš svet se promenio — na gore. Postao je opasniji.

Sida — katalizator promene?

Ono što je u početku izgledalo kao bolest koja pogađa uglavnom homoseksualnu populaciju postalo je pošast koja pogađa ljude svake rase i načina života. Sida više nema nikakve miljenike. U nekim zemljama Afrike desetkuje heteroseksualnu populaciju. Kao posledica toga, nekima seksualna sloboda iznenada izgleda staromodno, ne zbog nekakvih razloga moralnosti, nego zbog straha od zaraze. „Sigurni seks“ je sada parola, a upotreba prezervativa je glavna preventivna barijera koja se preporučuje. Apstinencija je zaštita koja je najmanje omiljena. Ali, kako će sida uticati na ljudsku porodicu u neposrednoj budućnosti?

Časopis Time nedavno je izvestio: „Do 2000. godine, sida bi mogla postati najveća epidemija ovog veka, nadmašujući bič groznice iz 1918. Ta katastrofa ubila je 20 miliona ljudi, ili 1% svetskog stanovništva — više nego dvostruko od broja vojnika koji su poginuli u prvom svetskom ratu.“ Kao što je rekao jedan stručnjak: „ova epidemija je istorijskog obima“.

Uprkos milionâ dolara i drugih valuta koji se slivaju u istraživanja o sidi, rešenja nema na vidiku. Nedavna konferencija o sidi u Amsterdamu, Holandija, okupila je 11 000 naučnika i drugih eksperata da bi proučili problem. „Atmosfera je bila sumorna, odražavajući deceniju frustracije, neuspeha i sve veće tragedije... Čovečanstvo možda nije ništa bliže pobedi nad sidom nego kad je potraga počela. Nema vakcine, nema leka, pa čak ni neosporno efikasnog lečenja“ (Time). Za one koji su trenutno XIV pozitivni i već je verovatno da će oboleti od side, izgledi su loši. I u slučaju side došlo je do promene na gore.

Promena u svetskoj politici

Promenjena politička klima u poslednje četiri godine iznenadila je mnoge vođe i možda nikoga ne toliko kao one u Sjedinjenim Američkim Državama. Iznenada su se našle bez odgovarajućeg suparnika na političkom polju. To se može uporediti s visoko motivisanom, nepobedivom košarkaškom ekipom koja odjednom otkrije da više niko ne želi igrati protiv nje. Taj nezgodan položaj sumirao je 1990. u jednom članku urednik časopisa Foreign Policy, Čarls Vilijam Mejns (Charles William Maynes): „Danas je zadatak američke vanjske politike ne da izvlači zemlju iz katastrofalnog rata nego da institucionalizuje neočekivani mir koji se iznenada pojavio između Sejdinjenih Američkih Država i [bivšeg] Sovjetskog Saveza.“

Razmnožavanje nuklearnog znanja predstavlja nove pretnje, dok rat konvencionalnim oružjem i dalje cveta — na veliku radost svetskih trgovaca oružjem. U svetu koji vapi za mirom, mnoge političke vođe pojačavaju svoje vojske i svoje naoružanje. A Ujedinjene nacije koje su skoro bankrotirale stalno su zaposlene pokušavajući staviti flastere na hronične čireve sveta.

Nepromenjivo prokletstvo nacionalizma

Kad se komunizam počeo raspadati, bivši američki predsednik Buš popularizovao je koncept ’novog svetskog poretka‘. Međutim, kao što su otkrile mnoge političke vođe, domišljate parole su jeftine; pozitivne promene daleko je teže postići. U svojoj knjizi After the Fall—The Pursuit of Democracy in Central Europe, Džefri Goldfarb (Jeffrey Goldfarb) kaže: „Bezgraničnu nadu o ’novom svetskom poretku‘ brzo je sledio zaključak da su najdrevniji problemi još uvek s nama, a ponekad i sa svom snagom. Euforiju oslobođenja... često je zasenio očaj zbog političke napetosti, nacionalističkog konflikta, religioznog fundamentalizma i ekonomskog sloma.“ Nema sumnje da je građanski rat u onome što je bila Jugoslavija očigledan dokaz razjedinjavajućeg uticaja politike, religije i nacionalizma.

 Goldfarb nastavlja: „Ksenofobija [strah od stranaca] i lična nesigurnost postali su životne činjenice Centralne Evrope. Demokratija ne stvara automatski ekonomska, politička i kulturna dobra, a tržišna ekonomija ne obećava samo bogatstvo, ona takođe stvara neizmerne probleme za one koji ne znaju kako da rade u njoj.“

Ali, sasvim je jasno da to nisu problemi samo Centralne Evrope i republika bivšeg Sovjetskog Saveza; ksenofobija i ekonomska nesigurnost rasprostranjene su po celom svetu. Ljudska porodica plaća cenu u obliku patnje i smrti. A neposredna budućnost ne daje nadu za promenu u tim duboko utvrđenim stavovima koji pokreću mržnju i nasilje. Zašto je to tako? Zato što obrazovanje koje većina prima — bilo od roditelja ili od nacionalistički orijentisanih školskih sistema — usađuje mržnju, netrpeljivost i predodžbe o superiornosti koja se temelji na nacionalno, etničkom i plemenskom poreklu, ili jeziku.

Nacionalizam, koga je nedeljnik Asiaweek nazvao „poslednji odvratan izam“, jedan je od nepromenjivih faktora koji nastavljaju izazivati mržnju i prolivanje krvi.

Možemo se setiti onoga što je jednom rekao Albert Ajnštajn: „Nacionalizam je dečija bolest. To su ospice čovečanstva.“ Skoro svi se, pre ili posle, zaraze njime, i on nastavlja da se širi. Još 1946, britanski istoričar Arnold Tojnbi napisao je: „Patriotizam... je u vrlo velikoj meri zamenio hrišćanstvo kao religiju Zapadnog sveta.“

Postoji li u sadašnjem kontekstu ikakva nada za promenu u ljudskom ponašanju? Neki kažu da do toga može doći samo radikalnom promenom u obrazovanju. Ekonomist John K. Galbraith (John K. Galbraith) napisao je: „Ljudi su zajednički nazivnik progresa. Zato... nikakvo poboljšanje nije moguće uz nepopravljene ljude, a napredak je siguran tamo gde su ljudi oslobođeni i obrazovani... Pobeda nad nepismenošću dolazi na prvo mesto.“ Kakva nada postoji da će svetski obrazovni sistemi ikada učiti ljubav i toleranciju umesto mržnje i sumnje? Kada će duboko ukorenjena plemenska ili etnička neprijateljstva biti zamenjena pouzdanjem i razumevanjem, priznavajući činjenicu da svi mi pripadamo jednoj ljudskoj porodici?

 Očigledno, potrebna je pozitivna promena. Sandra Postel (Sandra Postel) piše u State of the World 1992: „Ostatak ove dekade mora dovesti do još dubljih i širih transformacija ako se želimo držati realne nade za bolji svet.“ A kuda srljamo? Ričard Klaterbek navodi: „Svet, međutim, ostaje nestabilan i opasan. Nacionalistički i religiozni žar nastaviće se... 1990-te bi mogle biti najopasnija ili najprogresivnija dekada ovog veka“ (Terrorism, Drugs and Crime in Europe After 1992).

Naša okolina se menja

U poslednjih nekoliko decenija, čovečanstvo je postalo svesno činjenice da ljudske aktivnosti imaju opasan učinak na okolinu. Masovno iskrčivanje šuma ubija bezbrojne vrste životinja i biljaka. Pošto su šume deo plućnog sistema naše planete, uništavanje šuma znači i smanjivanje sposobnosti Zemlje da pretvara ugljen dioksid u kiseonik koji podržava život. Još jedna posledica je slabljenje površinskog sloja tla, što konačno dovodi do nastajanja pustinja.

O tom problemu čuju se neki upozoravajući glasovi, a jedan od njih je glas američkog političara Al Gorea. U svojoj knjizi Earth in the Balance—Ecology and the Human Spirit, on piše: „Prema sadašnjoj stopi iskrčivanja šuma, praktično sve tropske kišne šume nestaće negde u sledećem veku. Ako dozvolimo da se to uništenje dogodi, svet će izgubiti najbogatiju riznicu genetskih informacija na planeti i zajedno s njom moguće lekove za mnoge bolesti koje nas pogađaju. Zaista, stotine važnih lekova koji su sada u  opštoj upotrebi dobiveni su od biljaka i životinja iz tropskih šuma.“

Gore veruje da čovekov uticaj na okolinu predstavlja neposrednu pretnju opstanku. On navodi: „Dok se nastavljamo širiti u svaku moguću ekološku nišu, krhkost naše vlastite civilizacije postaje sve očiglednija... Unutar samo jedne generacije, u opasnosti smo da promenimo strukturu globalne atmosfere daleko dramatičnije nego što je to učinio bilo koji vulkan u istoriji, a posledice mogu trajati još vekovima iza nas.“

Nije ugrožena samo naša atmosfera, nego su, prema Goreu i drugima, u opasnosti i naše vitalne zalihe vode, naročito u zemljama u razvoju, „gde se posledice zagađivanja vode najsnažnije i najtragičnije osećaju u obliku visokih stopa smrtnosti od kolere, trbušnog tifusa, dizenterije i proliva“. Nakon toga Gore navodi činjenicu da „više od 1,7 milijardi ljudi nema adekvatnu opskrbu vodom sigurnom za piće. Više od 3 milijarde ljudi nema ispravne sanitarne uslove [toalet i kanalizacijske instalacije] i zato su u opasnosti da im je voda zagađena. U Indiji, na primer, sto i četrnaest naselja i gradova baca svoj ljudski izmet i drugi neobrađeni otpad direktno u Gang.“ A ta reka za milione ljudi predstavlja konopas za spasavanje što se tiče vode!

Gautam S. Kaji (Gautam S. Kaji), potpredsednik Svetske banke, upozorio je javnost u Bangkoku da „opskrba vodom u Istočnoj Aziji lako može biti krizno pitanje sledećeg veka... Uprkos dobro  poznatim koristima vode sigurne za piće u pogledu zdravlja i produktivnosti, istočnoazijske vlade sada se suočavaju s javnim sistemima koji ne uspevaju osigurati pitku vodu... To je zaboravljeno pitanje ekološki zdravog razvoja.“ Po celome svetu, jedan od temeljnih elemenata za život — čista voda — zanemaruje se i rasipa.

To su sve aspekti našeg sveta koji se menja, sveta koji se na mnogim mestima transformiše u opasnu nužničku jamu i koji preti budućem postojanju čovečanstva. Glavno pitanje glasi: Da li vlade i veliki biznis imaju volje i motivacije da preduzmu korake kako bi sprečile masivno osiromašenje Zemljinih prirodnih bogatstava?

Da li religija menja svet?

Na području religije nalazimo možda najveći neuspeh čovečanstva. Ako se stablo prosuđuje prema svojim plodovima, onda religija mora odgovoriti za svoj plod mržnje, netrpeljivosti i rata unutar svojih vlastitih redova. Izgleda da je kod većine ljudi religija kao i lepota — samo površinska. Ona je vanjski sjaj koji se brzo ljušti pod pritiskom rasizma, nacionalizma i ekonomske nesigurnosti.

Pošto je hrišćanstvo religija s načelom ’voli svog bližnjeg i voli svog neprijatelja‘, što se dogodilo s katolicima i pravoslavcima u bivšoj Jugoslaviji? Hoće li im njihovi sveštenici oprostiti sve njihovo ubijanje i mržnju? Da li su vekovi „hrišćanskog“ poučavanja doneli samo mržnju i ubistva u Severnoj Irskoj? A šta reći o nehrišćanskim religijama? Da li su one donele neki bolji plod? Mogu li hinduizam, sikhizam, budizam, islam i šintoizam pružiti dokaze da su bili međusobno tolerantni?

Umesto da služi kao pozitivan uticaj prema civilizovanju čovečanstva, religija je igrala vlastitu fanatičnu ulogu u raspirivanju plamenova besomučnog patriotizma i u blagosiljanju armija u dva svetska rata kao i u mnogim drugim sukobima. Ona nije bila progresivna snaga za promenu.

Dakle, šta se može očekivati od religije u bliskoj budućnosti? U stvari, šta možemo od budućnosti očekivati u našem sadašnjem svetskom sistemu — do kojih će promena doći? Naš treći članak razmotriće ta pitanja s jedinstvenog gledišta.

[Slika na 7. strani]

Porast nasilnog kriminala još je jedan simptom promene

[Slike na 8. strani]

Nacionalizam i religiozna mržnja nastavljaju izazivati prolivanje krvi

[Izvori]

Jana Schneider/Sipa

Malcom Linton/Sipa

[Slike na 9. strani]

Čovekovo zloupotrebljavanje svoje okoline menja osetljivu ravnotežu biosfere

[Izvori]

Laif/Sipa

Sipa

[Slika na 10. strani]

Papinski nuncije Basalo di Toregrosa pozdravlja Hitlera, 1933. Istorijski gledano, religija je bila uključena u politiku i nacionalizam

[Izvor]

Bundesarchiv Koblenz