Žrtve ili mučenici — u čemu je razlika?

TOKOM istorije, nečovečnost čovečanstva prema čoveku, ženi, i detetu prouzrokovala je beskrajnu patnju i rezultovala milionima žrtava. Bilo iz političkih, nacionalnih, rasnih, ili religioznih razloga, prolivala se i proliva se nevina krv. Mržnja preovladava nad ljubavlju i razumevanjem. Netrpeljivost guši toleranciju. I ubijanje se nastavlja.

U prošlim vekovima, ratovanje je postavljalo vojsku protiv vojske, a uključenost civila bila je relativno mala. U našem 20. veku, dolaskom vazdušnog bombardovanja, dalekometne artiljerije i projektila, civilni gubici su tako veliki da jedno istraživanje navodi: „Civili su sada u velikoj meri glavne žrtve u ratovima. U ovom veku mnogo je više nenaoružanih civila nego profesionalaca izgubilo život u ratovima.“ Nevini ljudi bili su topovsko meso za ratne mašine koje su pokrenule političke vođe. Samo u našem veku, broj žrtava rata se vinuo, s preko sto miliona  mrtvih i stotinâ miliona traumatizovanih ranjavanjem i gubitkom voljenih.

Pored žrtava savremenih sukoba, takođe postoje i mučenici. a U čemu je razlika? Milioni — Jevreji, Sloveni, Romi, homoseksualci, i drugi — umrli su kao žrtve u nacističkoj Nemačkoj samo zbog toga što su bili to. Oni nisu imali pribežište, nikakve alternative. Pod tim zlim sistemom, njihova smrt je bila neumoljiva. S druge strane, neki nisu morali da umru. Oni su imali izlaz, ali su ipak, zbog svojih principa, izabrali da ga ne iskoriste.

Jedan poznati primer bio je onaj o katoličkom svešteniku Maksimilijanu Kolbeu, koji je pomagao jevrejskim izbeglicama tokom Drugog svetskog rata. Bio je 1941. „odveden u [nacistički koncentracioni logor] Aušvic, gde je dobrovoljno ponudio svoj život na mesto osuđenog logoraša Fransišeka Gajovnižeka (Franciszek Gajowniczek). Izgladnevši ga, na kraju su mu dali injekciju fenola i kremirali ga“ (Encyclopædia Britannica). On je postao samopožrtvovani mučenik — izuzetak od opšteg pravila što se tiče protestantskih i katoličkih religija.

Tokom nacističkog perioda u Nemačkoj (1933-1945), Jehovini svedoci su pretrpeli užasno progonstvo jer su se usudili da ostanu neutralni i jer su odbijali da služe u Hitlerovom ratnom stremljenju. Hiljade su poslate u zastrašujuće koncentracione logore, gde su mnogi pogubljeni a drugi umrli od maltretiranja. Ipak, oni nisu morali da pate i umru. Oni su imali izbor. Ponuđen im je izlaz. Ako bi samo potpisali papir odričući se svoje vere, mogli bi otići slobodni. Velika većina izabrala je da ne potpiše i postali su ne samo žrtve nacističkog terora već takođe i mučenici. Prema tome, dok su svi mučenici žrtve, samo je mali broj žrtava mogao i izabrao da postanu mučenici. Bili su pobednici oči u oči sa smrću.

Nepristrasno svedočanstvo mnogih koji nisu Svedoci dokazuje ovu činjenicu. „Švajcarski pastor Brupaher (Bruppacher) primetio je 1939. da ’Dok ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima padaju na odlučujućim ispitima, ovi nepoznati svedoci Jehove, kao hrišćanski mučenici, održavaju konstantan otpor protiv siljenja savesti i paganskog idolopoklonstva... Oni pate i krvare zato što, kao Jehovini svedoci i kandidati za Kraljevstvo Hrista, odbijaju obožavanje Hitlera i kukastog krsta.‘“

Međutim, nisu samo u nacističkoj Nemačkoj Jehovini svedoci sačuvali svoj integritet suočeni sa smrću. Morali su da pokažu svoju hrabrost suočeni s komunizmom, fašizmom, i drugim vrstama političke tiranije, kao i religioznog suprotstavljanja. Čak i u takozvanim demokratskim zemljama Zapada, Svedoci se susreću s nasiljem. Naš sledeći članak detaljno će objasniti neke slučajeve što uključuju Svedoke koji su izvojevali pobedu suočeni sa smrću.

[Fusnota]

[Slika na 3. strani]

Posle Drugog svetskog rata, sudovi Istočne Nemačke nepravedno su osudili Jehovine svedoke kao američke špijune

[Izvor]

Neue Berliner Illustrierte