Biciklizam — njegovi usponi i padovi

NAPINJUĆI se, teško dišući, okrećući pedale, a ipak ne osećajući stvarno umor, bio sam siguran da je to sve vredelo. Nakon uspona od 25 kilometara, na vrhu Velikog Sen Bernar prolaza, između Švajcarske i Italije, bio sam na čelu. Moj trener mi je dao signal iz svojih kola da prednjačim nekoliko minuta. Već sam mogao da se zamislim kako pobeđujem u etapi i čak oblačim pobednički žuti dres.

 Ispred motocikala i kola, sjurio sam se drugom stranom nerazumnom brzinom. Na pola puta do dole, ušao sam prebrzo u jednu krivinu. Zadnji točak je skliznuo ispod mene, i ja sam odleteo s puta. Etapu sam završio bolno, ali to je bilo i zbogom žutom dresu i slavi. Nisam pobedio u Tur de l’Aveniru 1966.

Kako je rasla moja strast

Rođen sam u Bretanji na kraju Drugog svetskog rata. U zapadnoj Francuskoj biciklizam je veoma popularan, i to područje daje mnoge šampione. Kao dečak imao sam običaj da gledam lokalne trke i nikad nisam propustio da gledam Tur de Frans na televiziji. Gledajući kako se takmičari teško uspinju uz planinske prevoje koji oduzimaju dah i zuje niz najstrmije nagibe, mislio sam da izgledaju kao bogovi.

Sa svojih 17 godina, odlučio sam da pokušam. Uz pomoć trgovca biciklama, kupio sam svoj prvi polovni trkački bicikl. Imao sam potpun program: treniranje svake nedelje ujutro i pre i posle posla tokom sedmice. Samo dva meseca kasnije, moje srce je tuklo, dok sam stajao na startu moje prve trke. Pobedio bih da me grupa nije sustigla samo 10 metara ispred linije cilja! Do kraja te godine, stigao sam među prvih 15 u skoro svim mojim trkama.

Moja sezona 1962. bila je kratkog veka. Nakon tri meseca takmičenja i nekoliko pobeda, pozvan sam na 18 meseci vojne službe u Alžiru. Po mom povratku u Francusku, proveo sam 1965. u ponovnom prilagođavanju na vožnju bicikla. Ali sledeće sezone, bio sam čvrsto odlučan da još jednom iskusim radost dobijanja pobedničkog buketa.

Od marta 1966. nadalje, jedna pobeda sledila je drugu. Svaki put kad sam stigao na cilj prvi ili drugi u nekoj trci, dobijao sam poene koji bi me konačno pomerili napred u višu kategoriju, gde bi konkurencija bila jača. Međutim, tada sam radio s mojim ocem hoblujući podove. Posao je bio jako zamoran i sprečavao me je u tome da posvetim onoliko vremena vožnji bicikla koliko bih ja to želeo. Tako, kad sam dostigao broj poena koji su se zahtevali da ostanem u mojoj kategoriji, zadovoljavao sam se s premijama koje sam zaradio tokom preostalih trka, ali bih sebi dozvolio da budem pobeđen kako ne bih prešao u višu kategoriju.

Brz napredak

S obzirom na moje rezultate, tri tima su mi ponudila ugovore o trkama. Odbio sam da ne bih napustio mog oca. Međutim, najuporniji trener ubedio je mog oca da mi dozvoli jednu nedelju odsustva kako bih se takmičio u teškoj trci na Pirinejima duž francusko-španske granice.  Plasirao sam se dosta dobro, pa smo produžili u Španiju, gde sam pobedio u amaterskoj trci Tur Katalonije. Nekoliko dana kasnije, takmičio sam se u Turu Balearskih ostrva, pobedio u prvoj etapi, i obukao pobednički dres, da bih ga zadnjeg dana izgubio u kvalifikacijama jer je moj tim ispao.

Zatim je došao Rut de Frans (Route de France) u području Nice. Istakao sam se u mnogim etapama i osvojio trofej najboljeg brdskog specijaliste. Zbog tako dobrih rezultata, bio sam izabran za jednog od deset takmičara u vrhu i bio pozvan da predstavljam Francusku u Tur de l’Aveniru, amaterskoj verziji Tur de Fransa.

Tokom ta dva meseca, jedine vesti koje je moja porodica dobila stizale su sa sportskih strana novina. Razmišljajući o mom ocu i činjenici da mi je dao samo nedelju dana odmora, odbio sam ponudu i vratio se kući. Ali moj trener i sportski novinar ubedili su mog oca da sam ja jedna od francuskih nada biciklističkih trka i on me je pustio. Mislio sam da sanjam! Samo nekoliko meseci ranije, bio sam amater treće ili četvrte kategorije, a sad sam ovde izabran za najvažniju amatersku biciklističku trku na svetu! Kao što sam pomenuo na početku, pad je uništio moje šanse u tom Turu 1966.

U 1967, pobedio sam na oko deset trka, takmičio se u trci Pariz-Nica, i stigao četvrti u Tur di Morbijanu (Tour du Morbihan), u Bretanji. U 1968, s 24 godine, potpisao sam svoj prvi profesionalni ugovor, pridružujući se timu holandskog takmičara Jana Jansena (Jan Janssen). Takmičili smo se u Tur de Fransu, i Jan je te godine pobedio.  U međuvremenu, posle kvalifikacija u Renu, Bretanja, sreo sam Danijelu, koja je tamo došla da okusi svoju prvu biciklističku trku. To nije trebalo da bude njena zadnja trka, jer smo se sledeće godine venčali.

Kako sam voleo te dane — timski duh, skitalački život, gledajući nove gradove i predele svakog dana! Nisam zarađivao puno novca, ali to nije bilo važno jer je užitak trkanja bio tako zadovoljavajući. Dobro sam prolazio na različitim kvalifikacijama i nadao sam se da ću pobediti u nekoj od velikih trka. Međutim, počeo sam da shvatam da ogroman ponor razdvaja biciklistu amatera od profesionalca.

Veliki šampioni... i drugi

Tokom sezone 1969, priključio sam se timu s poznatim francuskim biciklistom Remonom Pulidorom (Raymond Poulidor). Vozio sam na velikim jednodnevnim klasikama — Pariz-Rube i Fleš Valon, u Belgiji. Išao sam u korak s najboljim biciklistima na planinskim prevojima, stižući prilično dobro u nekoliko etapa. Ipak, više od bilo čega, uživao sam u pobeđivanju na lokalnim trkama u Bretanji pred gomilama gledalaca koje sam voleo.

Ali nasuprot mojim nadama, kao i mnogi drugi, nisam bio blagoslovljen s fizičkim sposobnostima velikog šampiona. U napornoj etapi Tura Španije, morao sam da ispadnem zbog snega i kiše. Tamo sam shvatio da veliki šampioni imaju upravo toga malo više, toga nečega specijalnog što im omogućava da izdrže i najžešću vrućinu i ledenu hladnoću. Na primer, nisam bio u istoj klasi s Edijem Merksom (Eddy Merckx), belgijskim šampionom koji je dominirao vožnjom bicikala u to vreme. On je daleko nadmašio sve nas. U stvari, ja sam mu praktično video samo leđa tokom trka u kojima je on učestvovao.

Solidarnost među takmičarima

Solidarnost je postojala čak i među konkurentskim timovima. To sam lično doživeo tokom jedne od najtežih etapa Tur de Fransa, 1969. Prethodne noći, mi smo stigli u naš hotel iscrpljeni nakon serije napornih planinskih etapa. Idućeg jutra budilnik je zvonio u sedam. Kao i obično, očekivao nas je obilan doručak tri sata pre trke.

Na startu, bilo nas je oko 150, svako je prepričavao svoje uspone i padove u proteklih nekoliko dana, pazeći ipak da ne otkrije strategiju tima za predstojeću trku. Trebalo je da to bude iscrpljujući dan. Ova etapa je vodila od Šamonija, u podnožju Mon Blana, do Brijansona, s 220 kilometara alpskih puteva i tri glavna prevoja što treba proći.

Odmah od starta, tempo je bio veoma brz. Na mom putu uz prevoj Madlen visok 1 984 metara, znao sam da to neće biti dobar dan za mene. Padala je kiša, i kako smo sticali visinu, kiša se pretvorila u sneg. Na vrhu, nas šestorica iz različitih timova već smo bili nekoliko minuta iza vodećih. Smrznuti, otpočeli smo spuštanje, a naši prsti su bili tako kruti da smo jedva mogli da kočimo a da ne spustimo stopala na tlo. Tamo dole, jedan službenik nam je dao signal iz kola da će nas naš kasni dolazak bez sumnje eliminisati. Bio sam potpuno obeshrabren pri pomisli da se moj Tur de Frans završava na mestu koje najviše volim, na planinama.

Iako su naši napori izgledali kao osuđeni na propast, najiskusniji biciklista među nama ohrabrio nas je da ne odustanemo. Oživeo nas je, postavio grupu u formaciju, i predložio da se smenjujemo u vožnji na čelu. Navalili smo. Kad smo stigli do stanice za opskrbu hranom, bila je zatvorena, ali nama nije smetalo da podelimo ono malo hrane što nam je preostalo.

Kad smo bili ponovo dole u dolini, toplo vreme dalo nam je obnovljenu snagu. Sati su otkucavali, a tamo pred nama ležale su dve druge velike prepreke tog dana — Telegraf i Galibije prevoji, visoki  respektivno 1 670 i 2 645 metara. Na usponu, čekalo nas je čudesno iznenađenje. Na zavoju puta, kroz gledaoce, mogli smo spaziti višebojnu masu. Da, sustigli smo druge. Obišli smo neke koji su odustali i druge koji su izgledali kao prikovani za zemlju. Opazio sam jednu od belgijskih mladih nada kako pešači, iscrpljeno gurajući svoj bicikl. Sustigao sam vođu mog tima i završio etapu prilično dobro.

Sve ovo naučilo me je važnoj lekciji koju nikad nisam zaboravio: Dok god se ne pređe linija cilja, trka nije ni izgubljena niti dobijena. Osim toga, neću nikad zaboraviti duh uzajamne podrške koji je postojao, čak i među konkurentskim timovima.

Prvi kontakti s Biblijom

Godine 1972, imao sam svoj prvi kontakt s porukom Biblije. Biciklista po imenu Gi, koji je nedavno napustio profesionalno trkanje, svratio je u posetu i govorio o svojoj novoj veri. Rekao sam da nisam zainteresovan i da svako veruje da je njegova lična religija najbolja. Gi mi je pokazao nekoliko stihova iz Biblije i odgovorio na moje primedbe govoreći da pošto mnoge religije kažu da njihova verovanja dolaze iz Biblije, trebalo bi da bude lako da se njihova verovanja ispitaju u svetlu istine Božje Reči.

Čuo sam za Bibliju, ali pošto sam bio neaktivan katolik, mislio sam da ona nema nikakve veze s mojom religijom. Ipak, osećao sam da je naš razgovor došao u pravo vreme jer je trebalo da jedan od rođaka moje žene, katolički misionar, dođe u posetu, i mogli bismo da sve to raspravimo s njim.

Rođak moje žene je potvrdio da je Biblija stvarno Reč Božja. Ipak, rekao nam je da budemo oprezni jer su, po njemu, Jehovini svedoci fini ljudi, ali zavode druge. Kad sam video Gija ponovo, pitao sam ga o tome. On je objasnio da se, nasuprot onome čemu sam ja poučavan u crkvi, doktrina o besmrtnosti ljudske duše ne nalazi u Bibliji (Ezekjel 18:4). Takođe je pitao zašto rođak nije koristio Božje ime, Jehova (Psalam 83:19 [83:18, DK]).

Bio sam zapanjen saznavši da Bog ima ime. Kad smo pokazali ove stihove rođaku moje žene, on je rekao da se Biblija ne treba uzimati tako doslovno. Naši razgovori s Gijem nisu dalje napredovali, i on se vratio u Pariz, gde je radio.

Godinu dana kasnije Gi se vratio u Bretanju i posetio nas. Obnovio je naš razgovor pokazujući nam da je Biblija isto tako i proročanska knjiga. To nas je ohrabrilo da je pomnije ispitamo. Naš razgovor je počeo da postaje sve redovniji. Ipak, Gi je morao da bude vrlo strpljiv sa mnom, pošto se moj način života okretao oko vožnje bicikala i svega onoga što je išlo uz to — prijatelja, navijača, i tako dalje. Isto tako, pošto sam iz Bretanje, regije koja je duboko privržena religioznim tradicijama, naša rodbina se protivila našem novom interesu za Bibliju.

Godine 1974. moja trkačka karijera se iznenada završila jednom saobraćajnom nesrećom. To nas je podstaklo da razmislimo šta je istinski važno u našim životima. Moja žena i ja odlučili smo da se preselimo iz našeg rodnog mesta i od uticaja naših porodica. Tada smo počeli redovno da posećujemo Dvoranu Kraljevstva skupštine Dinan. Oboje smo napredovali u istini, i bili smo kršteni 1976.

Od tada imao sam priliku da govorim o Bibliji nekolicini biciklista moje generacije. Isto tako, kad idem od kuće do kuće, mnogi ljudi me prepoznaju i vole da razgovaraju o mojoj karijeri u biciklizmu. Međutim, neki nisu tako oduševljeni kad govorim o poruci Kraljevstva.

Danas, kad osetim potrebu za dobrim treningom, odem u vožnju biciklima s mojom porodicom. Tokom tih trenutaka, ja priznajem istinitost Pavlovih reči kad je rekao: ’Telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna za sve, imajući obećanje sadašnjega i budućega života‘ (1. Timoteju 4:8) — Ispričao Žan Vidman (Jean Vidament).

[Mapa/Slika na stranama 24, 25]

Tur de Frans

Najpopularnija biciklistička trka na putu u svetu, Tur de Frans otpočela je 1903. Ona obuhvata od 4 000 do 4 800 kilometara i traje oko tri nedelje, završavajući se sada u Parizu. Oko 200 profesionalnih takmičara učestvuju u ovoj trci, koja prolazi kroz francuski pejzaž s nekoliko kratkih ulazaka u susedne zemlje. Gomile gledalaca duž rute bodre trkače

Svakog dana biciklista s najkraćim ukupnim vremenom oblači žuti dres. Pobednik je sveukupni vođa zadnjeg dana.

Neke od najkraćih etapa su kvalifikacije, u kojima se pojedinci ili timovi trude da završe trku što brže mogu. U timskim kvalifikacijama, određeni broj biciklista koji pripadaju istom timu mora da završi etapu kao grupa, svi u isto vreme.

[Mapa]

Tur de Frans biciklistička trka

Francuska

RUBE (start)

PARIZ

[Okvir na 25. strani]

Godina 1968, s 24 godine, Žan Vidman se takmičio u Tur de Fransu

[Izvor slike na 23. strani]

Mike Lichter/International Stock