Hrabrost da staviš Boga na prvo mesto
Hrabrost da staviš Boga na prvo mesto
POSTOJAO je neki hladan prizvuk u zvonjavi našeg telefona u tri sata ujutro. Bio je to tatin poslovni saradnik koji je upravo prisustvovao sastanku Američke legije. Bio je izbezumljen. „Voli,“ vikao je na mog tatu, „ako ne nazoveš Philadelphia Inquirer bez oklevanja i na vreme za jutarnje izdanje i ne kažeš da ćeš pozdraviti zastavu, rulja će danas napasti tvoju bakalnicu i tvoju porodicu, a ja neću biti odgovoran za ono što se dešava!“ Tata i mama već su okusili divljanje rulje. Sada potpuno budni, počeli su da se mole.
U zoru su probudili nas šestoro dece. Tata je rekao mom bratu Bilu da mlađu decu odvede do kuće našeg dede i bake. Zatim smo, kao i obično, Bil i ja pomagali oko posla u kući i oko prodavnice. Tata je otišao do šefa policije Majnerzvila i obavestio ga o pretnji. Vrlo brzo jedna kola pensilvanijske državne policije dovezla su se i parkirala ispred naše radnje i ostala tamo ceo dan. Mi smo nastavili s našim dužnostima u prodavnici i usluživali mušterije, ali naše oči bile su prikovane za trotoar. Srca su nam lupala kad god bi se grupa ljudi zaustavila. Ali rulja nije nikad došla. Možda su se smirili na svetlosti dana — i uz prizor policijskih kola!
Nalazimo istinu
Ali šta je dovelo do ovakve napete situacije. To ima veze s našom religijom. Vidite, 1931. godine, kada sam imala sedam godina, baka i deda došli su da ostanu neko vreme s nama. Oni su bili Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati.
Deda nije svedočio tati, ali kad bi baka i deda izašli, tata bi otišao u njihovu sobu da vidi o čemu je govorila sva ta njihova literatura. On ju je gutao! Još uvek mogu da čujem njegov likujući glas : „Vidi šta kaže Biblija!“ Istina je za njega bila pravo zadovoljstvo. I mama je takođe čitala literaturu, i do 1932. napustila je metodističku crkvu, i mi smo imali kućni biblijski studij. Bila sam upravo isto tako presrećna kao što su oni bili da čujem o čudesnoj rajskoj Zemlji koja treba da dođe. Istinu sam od početka učinila svojom ličnom svojinom.
Pred kraj 1932. mama me je upitala da li sam spremna da krenem u propovedanje od
vrata do vrata. U tim danima, bili mladi ili stari, išli smo na vrata sami. I upotrebljavali smo karticu sa svedočanstvom. Jednostavno bih rekla: „Dobro jutro, imam jednu važnu poruku. Molim vas hoćete li da pročitate ovo?“ U početku, ako bi domaćin bio čak i neznatno neprijemljiv, kad bi završio s čitanjem nisam učinila ništa više od toga da kažem „U redu, doviđenja“.Ubrzo, došlo je progonstvo. U proleće 1935. svedočili smo u gradu Nju Filadelfija. Sećam se kako sam stajala na jednom pragu i razgovarala s nekim čovekom kad je došla policija da mene i ostale odvede. Domaćin je izgledao zaprepašćen time da će oni uhapsiti tu 11-godišnju devojčicu. Odveli su nas u dvospratni vatrogasni dom. Napolju je vrvela urlajuća svetina od oko hiljadu njih. Očigledno su crkve te nedelje završile službu ranije kako bi svakoga ohrabrile da učestvuje. Kako su nas vodili kroz svetinu, jedna devojka me je udarila pesnicom u ruku. Ali bezbedno smo stigli unutra, a naoružana straža zadržavala je rulju da ne provali vrata.
Nas 44 strpali su u vatrogasni dom, i morali smo da sedimo na stepenicama. Naše raspoloženje bilo je daleko od smrknutog; radovali smo se što smo sreli neke Svedoke iz skupštine Šenandoh koji su nam pomagali da obradimo grad. Tamo sam srela Elenor Valajtis i postale smo prisne prijateljice. Posle nekoliko časova, policija nas je pustila.
Pitanje pozdravljanja zastave stupa napred
Na značajnom kongresu Jehovinih svedoka 1935. u Vašingtonu, neko je upitao brata Raterforda, predsednika Društva Kule stražare, o tome da li bi trebalo da školska deca pozdravljaju zastavu. On je odgovorio da je neverstvo prema Bogu pripisivati spasenje pozdravljanjem zemaljskog simbola; rekao je da on to ne bi uradio. To je impresioniralo Bila i mene. Razgovarali smo o tome s našim roditeljima i potražili Izlazak 20:4-6, 1. Jovanovu 5:21 i Mateja 22:21. Mama i tata nas nikad nisu prisiljavali ili činili da se osećamo krivima. Kad je škola u septembru počela, bili smo veoma svesni toga šta treba da radimo. Ali svaki put kada su naši učitelji pogledali u našem pravcu, mi smo bojažljivo podigli ruke i micali usnama. Jedan od mojih problema bio je taj što sam se plašila da će me moje svetske drugarice ostaviti ako bih zauzela stav.
Ali kad su nas posetili neki pioniri, rekla sam im šta radimo. Nikad neću zaboraviti ono što je jedna sestra rekla: „Lilijan, Jehova mrzi licemera“. Onda, 6. oktobra, brat Raterford je organizovao radio emisiju s naslovom „Pozdravljanje zastave“ koja je emitovana u čitavoj zemlji. On je objasnio da mi poštujemo zastavu ali da je učestvovanje u ritualima pred likom ili simbolom u stvari idolopoklonstvo. Naš odnos s Jehovom bi nam to strogo zabranio.
Bil je 22. oktobra, sa samo deset godina, došao kući sav razdragan. „Prestao sam da pozdravljam zastavu!“ rekao je trijumfalno. „Učiteljica je pokušala da mi podigne ruku, ali ja sam je zadržao u džepu.“
Sledećeg jutra, sa srcem koje je lupalo, otišla sam do moje učiteljice pre časa kako ne bih izgubila snagu. „Gospođice Šofstal“, promucala sam, „ja više ne mogu da pozdravljam zastavu. Biblija kaže u 20. poglavlju Izlaska da ne možemo imati bilo kakve druge bogove ispred Jehove Boga.“ Na moje iznenađenje ona me samo zagrlila i rekla kako sam ja draga devojčica. I, kad je došlo vreme za ceremoniju pozdravljanja zastave, nisam se pridružila pozdravu. a Uskoro je svako zurio u mene. Ali ja sam se osećala ushićenom. Jehova je bio taj koji mi je dao hrabrosti da ne pozdravim!
Devojke koje sam volela bile su preplašene. Jedna ili dve su došle da me pitaju zašto, i sledio je dobar razgovor. Ali većina dece počela je da me ignoriše. Kad sam svakog jutra dolazila u školu, nekolicina dečaka bi vikala, „Evo ide Jehova!“ i zasuli bi me šljunkom. Cela škola me je posmatrala dve nedelje. Onda su oni odlučili da deluju. Školsko veće se 6. novembra sastalo s tatom i mamom i roditeljima još jednog dečaka Svedoka. Direktor, profesor Čarls Raudabuš, insistirao je na tome da se naš stav svodi na neposlušnost; ostali u veću uskoro su mu se prilagodili. Isterali su nas.
Počinje kućno školovanje
Dopustili su nam da zadržimo naše udžbenike, pa smo odmah na našem potkrovlju otvorili kućnu školu, koju je nadgledala mlada devojka što je pomagala majci u kući. Ali uskoro je stiglo pismo koje je govorilo da ćemo ukoliko nemamo kvalifikovanog učitelja, biti poslati u popravni dom.
Pol i Verna Džouns, koji su imali farmu na udaljenosti od 50 kilometara, nazvali su nas u roku od nekoliko dana. „Saznali smo da su vaša deca isterana“, rekao je Pol tati. Oni su srušili zid između njihove dnevne sobe i kuhinje da bi napravili učionicu. Pozvali su nas da dođemo. Mlada učiteljica iz Alentauna koja je bila zainteresovana za istinu željno je prihvatila ovaj posao, iako je to ipak značilo zarađivanje daleko manje novca od onog što su nudile javne škole. Slične škole za Svedoke počele su da niču širom zemlje.
Džounsovi su imali četvoro svoje dece; ipak oni su primili najmanje još deset drugih. Spavali smo po troje u jednom krevetu a okretali smo se na znak i uz uzajamnu saglasnost! Još jedna obližnja porodica Svedoka primila je skoro isto toliko, i uskoro je broj prisutnih u školi porastao na preko 40. Bilo je mnogo šala i kikotanja, ali bilo je i kućnih poslova. Ustajali smo u 6 sati. Dečaci su pomagali napolju, a devojke su imale dužnosti u kuhinji. Naši roditelji su dolazili u petak posle škole da bi nas odveli kući za vikend. Jednog dana došla su deca Valajtisa zajedno s mojom prijateljicom Elenorom.
Problemi sa školovanjem i dalje su nadolazili. Dragi brat Džouns je umro, pa je tata pretvorio naš kamionet u školski autobus da bi nas vozio 50 kilometara do škole. Tada su neki od nas prispeli do godina za srednju školu i bio nam je potreban učitelj koji bi bio kvalifikovan za tu starosnu grupu. Za svaku prepreku, izgledalo je da je Jehova obezbedio neko rešenje.
Odlazak na sud
U međuvremenu Društvo je želelo da problem zlostavljanja u povezanosti s pitanjem pozdravljanja zastave iznese pred sudovima. One stotine nas što smo zauzeli stav sada su postale hiljade. Jedna porodica za drugom bile su izabirane, ali državni sudovi su odbijali da prihvate njihove slučajeve za pretres. Došlo se i do naše porodice, i advokat Društva s advokatom Unije američkih građanskih sloboda podneli su molbu u Federalnom okružnom sudu u Filadelfiji maja 1937. Datum za pretres bio je određen za februar 1938.
Trebalo je da Bil i ja zauzmemo stav. Još uvek se mogu setiti hladnog nervoznog osećanja koje sam imala očekujući to! Advokat Društva nas je uvek iznova informisao o mogućim pitanjima. U sudnici, Bil je prvi zauzeo stav. Pitali su ga zašto ne bi pozdravio zastavu, i on je odgovorio citirajući Izlazak 20:4-6. Onda je došao red na mene. Isto pitanje. Kad sam odgovorila, „1. Jovanova 5:21“, suparnički advokat je uzviknuo: „Prigovor!“ Smatrao je da je jedan citat dovoljan! Zatim je profesor Raudabuš zauzeo stanovište, tvrdeći da smo indoktrinirani i da širimo „nepoštovanje prema... zastavi i državi“. Ali sudija Albert Maris odlučio je u našu korist.
’Čak i ne pokušavajte da se vratite u školu!‘ bila je poruka školskog veća. ’Žalićemo se višem sudu za taj slučaj.‘ Tako je i bilo, natrag u Filadelfiju, ovog puta na Apelacioni sud SAD. U novembru 1939. sud od tri čoveka odlučio je u našu korist. Školsko veće bilo je razjareno. Slučaj je prosleđen Vrhovnom sudu SAD!
Vrhovni sud
Bili smo uzbuđeni kad smo čuli da će sam brat Raterford braniti naš slučaj! Grupa nas susrela ga je na železničkoj stanici Union u Vašingtonu, te noći pred suđenje. Kakav trenutak! Bio je april 1940. i još uvek malo sveže. Idućeg dana sudnica je bila potpuno ispunjena Jehovinim svedocima. Konačno je došao naš red, i brat Raterford je ustao da govori. Nikad neću zaboraviti kako je uporedio nas decu Svedoka s vernim prorokom Danijelom, Danijelovom trojicom jevrejskih drugova, i drugim biblijskim ličnostima. Bilo je uzbudljivo, i publika je slušala s napregnutom pažnjom.
Stvarno nismo nikad pomislili da bi odluka suda mogla biti bilo šta drugo od pozitivne. Na kraju krajeva, dobili smo prethodne dve parnice. Ali ujutro 3. juna 1940, mama i ja smo radile u kuhinji uz radio koji je svirao u pozadini. Iznenada su počele vesti. Sudije su odlučile protiv nas — i to ne za malo, već sa 8 prema 1! Mama i ja smo samo stajale, sleđene u neverovanju. Onda smo strčali dole da kažemo tati i Bilu.
Ova odluka je pokrenula skoro nezamisliv talas terora. Širom zemlje, otvorena je sezona na Jehovine svedoke. Ljudi su mislili da vrše svoju patriotsku dužnost napadajući nas. U roku od nekoliko dana Dvorana Kraljevstva u Kenebunku, u Majniju, bila je spaljena. U Ilinoisu svetina je napala 60 Svedoka dok su propovedali, prevrćući njihova kola i uništavajući njihovu literaturu. U području Šenandoh, u Pensilvaniji, rudnik uglja, fabrike odeće i škole, svi su održali ceremonije s pozdravljanjem zastave u brzom sledu. Tako su deca Svedoka isterana iz škole, a njihovi roditelji su izgubili svoja zaposlenja sve u roku od jednog dana.
Suočavanje s progonstvom
Bilo je to u ovo vreme kad je moja porodica primila onu pretnju od divljanja rulje što sam opisala na početku. Ubrzo nakon što to nije uspelo, crkva Majnerzvila je objavila bojkot naše prodavnice. Posao je drastično opao. To je bilo sve što smo imali za naše izdržavanje, i do sada bilo nas je šestoro dece u porodici. Tata je morao da pozajmi novac da bi izgurali. Ali s vremenom bojkot je popustio; ljudi su počeli da se vraćaju. Neki su čak s negodovanjem govorili da je to bilo „malo previše“ od njihovog sveštenika da im govori gde da kupuju namirnice. Ipak, dosta porodica Svedoka izgubilo je poslove i domove tokom tih godina.
Jedne noći vozila sam našu porodicu kući sa nekih biblijskih studija. Baš kad su mama i tata uskočili u kola, jedna grupa tinejdžera je izašla iz skrovišta i opkolila kola. Počeli su da ispuštaju vazduh iz guma. Iznenada sam videla prolaz ispred nas. Zgazila sam na gas, i mi smo odmaglili! „Lilijan, nemoj nikad više to da uradiš“, savetovao me je tata. „Mogla si da povrediš nekoga.“ Ipak, stigli smo kući zdravi i čitavi.
Tokom sveg ovog fanatičnog nasilja, štampa je veoma pohvalno pisala o nama. Najmanje 171 vodeće novine osudile su odluku iz 1940. o pozdravljanju zastave. Samo ju je šačica odobrila. U svojoj novinskoj rubrici „Moj dan,“ Elinor Ruzvelt, predsednikova žena, branila je naš slučaj. Ipak, izgledalo je da nema nikakvog popuštanja na vidiku.
Konačno promena
Ipak, do 1942, neke sudije Vrhovnog suda osećale su da su doneli pogrešnu odluku u našem slučaju. Tako je Društvo iznelo
slučaj Barneta, Stala, i Maklureve, uključujući i jednu grupu dece Svedoka koja su bila isterana iz škole u Zapadnoj Virdžiniji. Okružni sud SAD Zapadne Virdžinije jednoglasno je odlučio u korist Jehovinih svedoka! Sada, na žalbu Državnog veća obrazovanja, predmet je upućen Vrhovnom sudu SAD. Naša porodica je bila tamo, u Vašingtonu, kada je advokat Društva, Hejden K. Kovington, snažno iznosio argumente pred Vrhovnim sudom. Na Dan zastave, 14. juna 1943. doneta je odluka. Bilo je šest prema tri u korist Jehovinih svedoka!Posle ovoga stvari su počele da se smiruju po celoj zemlji. Naravno, bilo je i nekih nepopustljivih koji su još uvek nalazili načine da otežaju život našim mlađim sestrama kad su se vratile u školu, ali Bil i ja sada smo već uveliko prošli školsko doba. Proteklo je osam godina od kada smo zauzeli naš stav.
Karijera u Jehovinoj službi
Ali to je bio samo početak naših karijera u Jehovinoj službi. Bil je postao pionir u 16. godini. Elenor Valajtis (sada Miler) i ja postale smo partneri u pionirenju i služile smo u Bronksu, u Njujorku. Posle jedne godine, bila sam uzbuđena počevši da služim u bruklinskom betelu, svetskoj centrali Društva Kula stražara. Tamo sam takođe sklopila prijateljstva koja traju čitav život.
U leto 1951. bila sam na kongresima u Evropi kad sam srela Ervina Klouza. Na jednom skupu u Nemačkoj, on i neka druga nemačka braća divno su pevali za naš užitak. Oduševljeno sam mu rekla kako ima izvanredan glas. Ljubazno je klimnuo glavom, a ja sam nastavila da pričam. Nije razumeo ni reč od onoga što sam govorila! Mesecima kasnije videla sam Ervina u Bruklinu, u Njujorku, pošto se bio upisao u biblijsku školu Kule stražare, Gilead, da bi se osposobio za misionarsko delo. Ponovo sam mu dugo pričala, izražavajući mu dobrodošlicu u Bruklin, i ponovo, on se ljubazno osmehivao. Još uvek je nalazio da mu je malo teško da me razume! Ipak, konačno smo se razumeli. Nije prošlo mnogo i mi smo bili vereni.
Postala sam misionarka i priključila se Ervinu na njegovom poslu u Austriji. Ervinovo zdravlje se pogoršalo zbog brutalnog tretmana od ruku nacista, jer je bio Jehovin svedok. Dok sam ja bila isterana iz škole, on je bio u zatvorima i koncentracionim logorima. b Vratili smo se u Sjedinjene Američke Države pred kraj 1954.
Od tada imali smo radost da služimo tamo gde je veća potreba i da podižemo dva dobra deteta prema Jehovinim putevima. Kako su naša deca odlazila u školu, videla sam da se stvari nisu u potpunosti promenile. Džudit i Stiven
su oboje bili napadnuti zbog svojih uverenja, i Ervin i ja smo osećali da su nam srca puna dok su i oni pokazivali hrabrost da zauzmu svoj stav za ono što je ispravno. I uvek sam utvrđivala da su do kraja školske godine njihovi učitelji shvatali kako Svedoci nisu neka gomila fanatika, i sklapali smo veoma srdačne odnose.Gledajući unazad sve te godine, sada mogu jasno videti da Jehova blagosilja našu porodicu. Sada imamo 52 člana porodice što služe Jehovi. Tu je i osmoro onih koji su primili svoju nebesku nagradu ili očekuju zemaljsko uskrsenje, uključujući i moje drage roditelje, koji su ostavili tako divno nasledstvo stavljanja Jehove na prvo mesto u životu. U poslednjim godinama dosta smo razmišljali o tom primeru. Nakon što je proživeo tako aktivan i produktivan život, Ervin se bori s neuromuskularnim oboljenjem koje ga ozbiljno ograničava.
Uprkos takvim iskušenjima, mi gledamo napred u budućnost s pravom radošću i pouzdanjem. Nijednom nije nijedan od nas zažalio zbog odluke da isključivo obožavamo Jehovu Boga. — Ispričala Lilijan Gobitas Klouz.
[Fusnote]
a Uopšteno, Jehovini svedoci su spremni da pokažu poštovanje prema zakletvama i himnama na načine koji ne ukazuju na učestvovanje u delima religioznog obožavanja.
b Vidite Probudite se! od 8. marta 1993, „Nacisti nas nisu mogli zaustaviti!“
[Okvir na 19. strani]
Zašto Jehovini svedoci ne pozdravljaju zastavu?
POSTOJI jedno načelo obožavanja koje Jehovini svedoci naglašavaju više nego što to druge religiozne grupe čine: isključivost. Isus je to načelo naveo u Luki 4:8: „Klanjaj se [Jehovi], Bogu svome, i njemu jedinome služi.“ Tako Svedoci izabiraju da se klone upravljanja obožavanja bilo kome ili bilo čemu u svemiru, osim Jehovi. Učestvovanje u pozdravljanju zastave bilo koje nacije za njih predstavlja akt obožavanja koji bi upao u njihovo isključivo obožavanje Jehove i narušio ga.
I Izraelci i rani hrišćani uvek su iznova bili upozoravani na obožavanje bilo kog predmeta koji bi čovek napravio. Takvo postupanje bilo je osuđeno kao idolopoklonstvo (Izlazak 20:4-6; Matej 22:21; 1. Jovanova 5:21). Može li se zastava zaista smatrati idolom? Samo nekolicina bi ozbiljno tvrdila da je ona samo obično parče tkanine. Ona se u velikoj meri tretira kao sveti simbol, a i više od toga. Katolički istoričar Karlton Hejz (Carlton Hayes) objašnjava to ovako: „Glavni simbol vernosti nacionalizma i centralni predmet obožavanja jeste zastava“.
To ne znači da Jehovini svedoci ne poštuju zastavu ili one koji je pozdravljaju. Uopšteno, oni će s poštovanjem stajati u takvim ceremonijama sve dok se od njih ne zahteva da učestvuju. Njihovo verovanje je da čovek pokazuje ispravno poštovanje prema zastavi time što sluša zakone zemlje koju ona predstavlja.
Većina ljudi će se složiti da pozdravljanje zastave ne garantuje i poštovanje prema njoj. Da je to istina ilustrovano je jednim slučajem u Kanadi. Jedan učitelj i direktor naredili su maloj devojčici koja pozdravlja zastavu da pljune na nju; ona je to učinila. Zatim su mladoj devojčici, Svedokinji, naredili da uradi to isto, ali ona je to uporno odbijala. Za Jehovine svedoke, poštovati zastavu jeste stvar načela koga se čvrsto drže. Međutim, njihovo obožavanje pripada samo Jehovi.
[Slika na 18. strani]
Ervin i Lilijan u Beču, u Austriji, 1954.
[Slika na 19. strani]
Lilijan danas
[Izvor]
Dennis Marsico