Podrška koja vredi

„MORALA sam da se borim sa strahom od smrti i periodima depresije“, priča Virdžinija, Jehovin svedok iz Argentine. Ona se u svojoj borbi protiv raka dojke podvrgla radikalnoj mastektomiji i uklanjanju oba jajnika. a

Zaista, strah od smrti kao posledica raka dojke jeste univerzalan. Ovaj strah, zajedno sa zebnjom od invalidnosti i jednim gubitkom intimno povezanim sa ženstvenošću i sposobnošću dojenja, može emocionalno napraviti pustoš u životu žene. Osećanja izolovanosti koja je obuzimaju mogu brzo prouzrokovati da se sunovrati u dubine očaja. Kako može biti pošteđena takvog emocionalnog razbijanja?

Potreba za podrškom

„Potrebna joj je podrška!“ odgovara Džoun, iz Sjedinjenih Američkih Država. Njena vlastita majka i baka bile su žrtve raka dojke, a sada se ona suočava s tom istom borbom koju su one imale. To je vreme kad lojalni članovi porodice i prijatelji mogu pružiti utešnu podršku i pomoć. Džounin muž, Teri, postao je za nju snažan pozitivni zastupnik. Teri objašnjava: „Moja pozicija, kako sam je ja video, bila je da budem stabilišući uticaj. Bilo je potrebno da Džouni pomognem da donese odluke u vezi s načinom lečenja  koji bi joj dao pouzdanje i snagu da se bori i da se ne predaje. Njen strah od operisanja raka bio je nešto s čim smo se morali uhvatiti u koštac, i pokušao sam da osiguram da se u našim diskusijama s doktorima govori o njenim pitanjima i strahovima.“ Teri je dodao: „To je nešto što možemo učiniti za naše porodice i za suhrišćane koji nemaju podršku porodice. Mi možemo biti njihove oči, uši i glas s medicinskim osobljem.“

Naročita pažnja treba da se posveti onima koje su neudate ili udovice. Dajana, iz Australije, kaže nam: „Moj muž je umro pre pet godina nakon što je operisao rak, ali su mi moja deca pomogla da popunim prazninu. Bila su ljubazna ali ne i emotivna. Dala su mi snagu. Sve je bilo brzo i mirno zbrinuto.“

Rak dojke vrši emocionalni uticaj na celu porodicu. Zato njima svima treba briga puna ljubavi i podrška drugih (naročito njihove duhovne braće i duhovnih sestara, ukoliko su Jehovini svedoci).

Rebeka, iz Sjedinjenih Američkih Država, čija se majka borila s rakom dojke, objašnjava: „Skupština je tvoja proširena porodica, i njihovi postupci imaju ogroman uticaj na tvoje emocije. Iako se mnogi lično nisu slagali s nekonvencionalnim načinom lečenja koji je moja mama izabrala, oni su nam emocionalno pružali podršku telefonskim pozivima i posetama. Neki bi čak došli i pomogli nam u pripremanju specijalne hrane za nju. Starešine su se pobrinule za telefonsko povezivanje sa sistemom za ozvučenje Dvorane Kraljevstva, tako da nikada nismo propuštali sastanke. Skupština je čak poslala jednu razglednicu zajedno s poklonom u novcu.“

Džoun priznaje: „Do ovog dana, kad razmišljam o ljubavi koju su moja duhovna braća i duhovne sestre pokazali, sva se naježim! Sedam nedelja, pet dana u nedelji moje sestre pune ljubavi izmenjivale su se vozeći me do bolnice i nazad radi lečenja. A to je bio kružni put od 150 kilometara! Kako samo zahvaljujem Jehovi za taj bogati blagoslov hrišćanskog bratstva!“

Još jedan način na koji svi mi možemo biti ohrabrujući i puni podrške jeste kroz naše izgrađujuće komentare. Treba paziti da ne bismo nehotice prouzrokovali jad zadržavajući se na negativnim stvarima. Džun iz Južne Afrike objašnjava: „Čovek ne može očekivati da neka osoba koja nije imala rak kaže baš ono što treba. U mom slučaju smatrala sam da je bolje za druge da ne pominjem slučajeve raka ukoliko nisu pozitivni“. Noriko iz Japana se slaže: „Kad mi ljudi pričaju o nekom ko se oporavlja i ko ne doživljava ponovni povratak, onda i ja imam nadu da ću možda i ja proći kao oni.“

Zadržite na umu da će neke žene više voleti da ne razgovaraju o svom zdravlju sve vreme. Ipak drugima je, radi njihovog sopstvenog dobra, potrebno da govore o svom iskustvu s rakom dojke, naročito onima s kojima su bliske. Kako da čovek zna šta bi bilo najkorisnije da se uradi? Helen, iz Sjedinjenih Američkih Država, predlaže: „Pitajte osobu da li želi da razgovara o tome, i dopustite joj da ona priča.“ Da, „budite spremni da slušate“, kaže Ingelise iz Danske. „Jednostavno budite joj tu tako da nije ostavljena sama sa svojim tužnim mislima.“

Raditi na pozitivnoj perspektivi

Terapija raka dojke može pacijenta ostaviti iscrpljenog i umornog nedeljama, mesecima ili godinama. Jedno od najvećih iskušenja za ženu s rakom dojke može biti suočavanje s činjenicom da ona više ne može učiniti toliko toga kao pre. Usaglašavanje s njenim telom značiće utvrđivanje ličnog tempa rada i odmaranja u toku dana.

Kad nastupi depresija, potrebno je preduzeti brze korake kako bi se zadržao pozitivan stav. Noriko priča svoje iskustvo: „Rezultati hormonskog načina lečenja ostavili su me depresivnom. U ovom stanju nisam mogla da radim stvari koje  sam želela, i počela sam da se osećam beskorisnom za Jehovu i hrišćansku skupštinu. Kako je moje razmišljanje postajalo sve negativnije, dozivala bih u um konačne patnje onih iz moje familije koji su umrli od raka. Obuzeo bi me strah dok sam se pitala, ’Mogu li istrpeti to kao oni?‘“

Noriko nastavlja: „U to vreme učinila sam napor da doteram svoje razmišljanje koristeći publikacije Jehovinih svedoka da bih sebe naterala da razmišljam o tome kako Jehova gleda na naše postojanje. Saznala sam da se božanska odanost pokazuje, ne količinom posla koji je urađen, već motivom s kojim je urađen. Kako sam želela da Jehova pronađe zadovoljstvo u stanju mog srca i mog razmišljanja, odlučila sam da treba da mu služim s radošću i da budem cele duše čak i ako mogu učiniti samo malo u hrišćanskoj službi.“

Dugoročna nesigurnost za mnoge žene koje se bore s rakom dojke može imati tendenciju da nagrize pozitivnu perspektivu. Dajana objašnjava da je ispunjavanje njenog srca i uma svim prekrasnim stvarima koje joj Jehova Bog pruža, ono što joj najviše pomaže: „Moja porodica, prijatelji, divna muzika, posmatranje moćnog mora i divnih zalazaka sunca.“ Ona naročito ohrabruje: „Govorite drugima o Božjem Kraljevstvu. I negujte stvarnu čežnju za uslovima koji će preovladavati na zemlji pod tim Kraljevstvom, kad više neće biti nikakve bolesti!“ (Matej 6:9, 10).

Virdžinija takođe stiče snagu da se bori sa svojom depresijom time što meditira o svrsi svog života: „Zaista želim da živim zato što treba da obavim jedan tako dragocen posao.“ Što se tiče vremena kad dođu kritični trenuci i navre strah, ona kaže: „Svoje puno pouzdanje polažem u Jehovu, znajući da me on nikada neće napustiti. I razmišljam o biblijskom stihu iz Psalma 116:9, koji me uverava da ću ’[hoditi] pred licem Gospodnjim po zemlji živih.‘“

Sve ove žene svoju nadu su usmerile na Boga Biblije, Jehovu. Biblijska knjiga 2. Korinćanima, u 1. poglavlju, stihovima 3 i 4, Jehovu naziva ’Bogom svake utehe, koji nas teši u svakoj nevolji našoj‘. Da li Jehova ispruža svoju ruku kako bi podupro one kojima je potrebna uteha?

Mijeko iz Japana odgovara: „Uverena sam da time što ostajem u njegovoj službi, primam Jehovinu snažnu utehu i pomoć.“ Jošiko nam takođe kaže: „Iako ljudi mogu ne razumeti moje patnje, Jehova zna sve, i ja sam uverena da mi on pomaže u skladu s mojim potrebama.“

Džoun kaže: „Molitva ima moć da te podigne iz očaja i vrati te na noge. Kad razmišljam o veličanstvenim izlečenjima koja je Isus izveo kad je bio na zemlji i o potpunom izlečenju koje će ostvariti u novom svetu, kako me te reči teše!“ (Matej 4:23, 24; 11:5; 15:30, 31).

Možete li zamisliti svet bez raka dojke, u stvari, bez uopšte ikakvih bolesti? To je obećanje koje je dao Bog svake utehe, Jehova. Isaija 33:24 govori o vremenu kada nijedna osoba na zemlji nikada neće reći da je bolesna. Ta nada će se uskoro obistiniti kad Božje Kraljevstvo u rukama njegovog Sina, Hrista Isusa, prenese svoju punu vlast na zemlju, utirući sve uzroke bolesti, žalost i smrt! Zašto o toj veličanstvenoj nadi ne biste pročitali u Otkrivenju 21:3 do 5? Prikupite hrabrosti da se suočite s budućnošću uz podršku koja daje istinsku utehu.

[Fusnota]