Veče u operi

Od dopisnika Probudite se! iz Italije

TIPIČAN neskladan zvuk orkestra koji se zagrejava iznenada prestaje, i svetla se prigušuju. Dirigent, dočekan kratkim aplauzom, odlazi do pulta, pozdravljajući publiku naklonom. Zatim, u najpotpunijoj tišini, on podiže ruke i jednim zapovedničkim pokretom vodi orkestar u početne note uvertire. Jeste li ikada doživeli takav uzbudljiv momenat, početak neke opere? Da li biste to voleli? Šta je u stvari opera, i koje je njeno poreklo?

Opera je pozorišno izvođenje drame (opera serija) ili komedije (opera bufa) stavljene u muziku i podeljene na jedan ili više delova, ili činova; ličnosti izvode svoje delove u pesmi. Opera je sastavljena iz različitih elemenata: dramskog teksta, ili libreta, (delo pisca ili pesnika); muzike koju je napisao neki kompozitor; pevanja; igranja; dekoracije; i kostimâ. Mjuzikli su slični operama ali su stilski mnogo lakši. Možda si gledao filmove, kao što je Priča sa zapadne strane ili Oklahoma, u kojima glumci ponekad ne govore već pevaju.

Postoji veoma široka raznovrsnost opera: opere Volfganga Amadeusa Mocarta i Đoakina Rosinija opisuju se kao briljantne; Đuzepea Verdija kao energične i pokretačke; Ričarda Vagnera kao kompleksne, lagane i stroge; Žorža Bizea kao koloristične i žive; Đakomoa Pučinija kao sentimentalne.

Poreklo muzike i pesme se manje-više poklapa s početkom ljudske istorije (Postanje 4:21; 31:27). Tokom čitavog ljudskog postojanja prave se brojni muzički instrumenti, a otprilike u 11. veku, usvojen je jedan sistem zapisivanja muzike. Referentna dela kažu da opera vuče poreklo iz Firence, u Italiji, s kraja 16. veka. Brojne italijanske reči koriste se u mnogim drugim jezicima kako bi se opisali aspekti ovog oblika kompozicije (opera, libreto, sopran, tenor), što svedoči o poreklu opere. Kako se opera širila po različitim delovima Evrope, ona je pretrpela mnoge promene. Danas se operske kuće nalaze po čitavom svetu.

Da bismo više saznali, hajde da prislušnemo razgovor između Antonela,  koji živi u Milanu, i njegovog prijatelja Maksa, koji je tu u poseti iz Švajcarske. Antonelo i Maks provode neobično i uzbudljivo veče u Skali, u Milanu, jednoj od najpoznatijih operskih kuća.

U operi

Maks: Pročitao sam u vodiču koji si mi dao da je Skala svečano otvorena 1778., i da je, nakon što je bila gadno oštećena bombardovanjem u Drugom svetskom ratu, ponovo izgrađena i ponovo svečano otvorena 1946. Knjiga takođe kaže da ona može primiti publiku brojniju od 2 000 osoba.

Antonelo: Tako je. Kao što možeš videti, ona je izgrađena u klasičnom potkovičastom obliku koji je prihvatila većina operskih kuća 17. i 19. veka. Tu su šest spratova loža svuda ukrug; prostor za orkestar je tamo ispred bine. Skala nije ni najstarija niti najveća operska kuća na svetu. Njena slava proizlazi iz činjenice da su prva izvođenja nekolicine opera ovde prikazana, i da su mnogi slavni dirigenti i pevači ovde nastupali. Među njima bio je slavni dirigent Arturo Toskanini, koji je mogao dirigovati bez partiture. Kažu da je Skalina akustika savršena, što je osnovno za opersku kuću, gde se ni muzika niti glasovi ne pojačavaju mikrofonima i zvučnicima.

Maks: Možeš li mi reći nešto o operskim pevačima?

Antonelo: Postoji šest tipova glasa. Tri muška — bas, bariton i tenor — i tri odgovarajuća ženska glasa — kontraalt, meco-sopran i sopran. Bas i kontraalt su najdublji, dok su tenor i sopran najviši u svakoj grupi. Bariton i meco-sopran su međuglasovi.

Da bi postala dobar operski pevač, osoba mora najpre biti obdarena dobrim glasom a zatim mora učiti mnoge godine u posebnim školama. Bez takvog školovanja, koje studenta poučava kako da u potpunosti upotrebi kvalitete svog glasa, niko ne može postati operski pevač. Uskoro ćeš videti soliste. Primetićeš da iako ponekad igraju uloge zaljubljenog idealizovanog mladića i devojke, svi oni, uz malo izuzetaka, jesu zreli, prilično robustni ljudi. Znaš li zašto?

Maks: Ne, baš sam radoznao da čujem razlog.

Antonelo: Zato što vrhunac svojih karijera dostižu u svojoj zrelosti i što moraju imati jaku telesnu građu da bi pevali operu. Nije šala dostizati uvek iznova snažne visoke tonove u dugom periodu. Kaže se da je slavni sopran Marija Kalas, koja je tokom 50-ih često pevala ovde u Skali, počela da propada nakon što se podvrgla strogoj dijeti kako bi smršala. Zato, Maks, umesto da ti spoljašnji izgled solista odvraća pažnju, treba da ceniš njihove glasove. Evo! Dirigent izlazi. Uzmi pozorišni dvogled kako bi mogao bolje da vidiš pevače i čitavo izvođenje. Ipak, samo još jedan savet: Da bi izvukao najbolje iz opere, koncentriši se na muziku i pesmu kao što smo to učinili i za prvi čin.

Šta se dešava iza pozornice?

Maks: Kakav dugi aplauz! Pevači stvarno imaju divne glasove. A koliko traje pauza?

 Antonelo: Oko 20 minuta. A znaš li šta se dešava iza zavese za vreme pauze?

Maks: Ne mogu da pretpostavim.

Antonelo: Frenetična aktivnost! Upravljani od strane reditelja specijalizovani pozorišni radnici, mašinisti, električari, stolari i drugi radnici razmontiravaju binsku dekoraciju savršeno sinhronizovano i postavljaju novu scenu. Danas su operske kuće opremljene savremenom tehnikom za brzo menjanje scene, ponekad čak i dok je izvođenje u toku. Da bi se podigli ili spustili delovi bine koriste se hidraulične platforme, mehanički liftovi i druga mašinerija. Sve operske kuće opremljene su za specijalne trikove ili scenska iznenađenja — oprema koja proizvodi paru za simulaciju oblaka ili magle, dimne efekte, zvuk kiše ili vetra, ili čak praska groma. Sistem reflektora različitih snaga može stvarati scenske efekte i snopove obojene svetlosti koji nikada ne propuštaju da zadive.

Maks: Sedeći ov- de, mi gledamo i slušamo operu. Ali šta se dešava iza pozornice u toku izvođenja?

Antonelo: To je jedna interesantna stvar, Maks. Dok udobno uživamo u izvođenju, mala armija ljudi radi iza pozornice i u kulisama. Zamisli šta bi se desilo kad se pevač, hor, ili igrači ne bi pomerili u pravom trenutku. Iza pozornice, pomoćnik ili pomoćnici reditelja prate orkestar s partiturom i daju znak pevačima da u pravom trenutku izađu na binu. Horovođa to isto radi s horom.

 U sredini bine postoji sufler, sakriven od publike u onoj kutiji. On (ili ona) prati dirigentove pokrete preko zatvorenog sistema televizije, i iz libreta izgovara stihove, držeći se neznatno ispred solista, za slučaj da pevač zaboravi neki stih.

Konačno, direktor nadgleda promene na sceni i grupne ulaske velikog broja glumaca na pozornicu i takođe drži na oku električare kako bi snopovi obojene svetlosti bili usmereni na odgovarajuće sektore bine u pravom trenutku. Prave se planovi da se Skala nalik drugim operskim kućama opremi s dve bine koje rotiraju ili se podižu kako bi se olakšala scenska priprema i omogućio rad na više od jedne predstave istovremeno.

Maks: Svi ti ljudi i sav taj posao da bi se izvela opera! Zapanjen sam!

Antonelo: O, da! Velike operske kuće imaju stalni orkestar, hor i igračke trupe — na stotine umetnika. Zatim postoje mnoštva drugih ako računaš sve zanatlije, krojače, obućare, stolare, šminkere, električare, jednog scenografa ili više njih da bi napravili i oslikali scenu. Osim ovih, potreban je i personal za obezbeđenje, administraciju i druge službe.

Opere zasnovane na Bibliji

Maks: Jesu li neke opere izvedene iz Biblije?

Antonelo: Da, mnoge. Opera crpe iz širokog polja tema — istorije drevnih naroda, mitologije, srednjovekovnih legendi, dela Vilijama Šekspira i drugih pisaca. Nabuko (Nabucco), skraćeno od „Navuhodonosor“, italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija, govori o Jevrejima koji su proterani kao robovi iz Jerusalima u Vavilon. Đoakino Rosini, još jedan italijanski kompozitor, stavio je Mojsija (Mosè) u muziku a francuski muzičar Šarl-Kamij Sen-Sans komponovao je Samsona i Dalilu (Samson et Dalila). Zapleti ovih drama ne prianjaju strogo uz Bibliju, ali je interesantno znati da ove tri opere sadrže Božje ime, Jehova.

Maks: Stvarno? Ja znam da se ono spominje u delima Hendla i Baha, ali nisam znao da se takođe nalazi i u lirskoj operi.

Antonelo: Na kraju Nabuka, hor peva o ’velikom Jehovi‘, a prvosveštenik Zaharija pominje Božje ime. U Rosinijevoj operi, Mojsije priziva ’Iehovu’, dok u Samsonu i Dalili, ’Iehova’ ili ’Jehova‘ spominje se nekoliko puta.

Maks: Vrlo interesantno.

Antonelo: Zatim postoje i nekoliko drugih opera zasnovanih na Bibliji. Među njima su Saloma (Salome) od Riharda Štrausa; Mojsije i Aron (Moses und Aron) od Arnolda Šenberga; Devora i Jailja (Debora e Jaele) od Ildebrandoa Picetija. Ali gle! Poslednji čin treba da počne.

Fascinantno veče

Antonelo: Jesi li uživao u operi?

Maks: Da, naročito, zahvaljujući tvom predlogu, zato što sam već bio pročitao libreto i tako mogao da pratim radnju. Inače bi moglo biti teško pratiti.

Antonelo: U stvari, nemoguće je razumeti sve reči koje solisti i hor pevaju, pošto ponekad muzika nadjačava glasove, i katkad je u visokim tonovima teško razabrati reči. Sada u mnogim operskim kućama pružaju prevedene podnaslove ili naslove kako bi publika mogla bolje pratiti radnju.

Maks: Bilo je to odlično izvođenje, Antonelo. Dobra muzika i pevanje zaista nas navodi da cenimo Stvoritelja, koji je čoveku dao dar glasa i sposobnost da komponuje, izvodi i razume muziku. Hvala ti što si mi pružio takvo prijatno i uzbudljivo veče.

[Slika na 16. strani]

Skalin auditorijum

[Izvor]

Lelli & Masotti/Teatro alla Scala

[Slika na 17. strani]

Skala, Milano, Italija

[Izvor]

Lelli & Masotti/Teatro alla Scala

[Slike na 18. strani]

Gore: Scena iz opere „Samson i Dalila“

[Izvor]

Vini Kloc (Winnie Klotz)