Škole u krizi

Roditelji šalju svoju decu u školu da nauče više od čitanja, pisanja i aritmetike. Oni očekuju da škole obezbede dobro opšte obrazovanje, ono koje obučava mlade da se razviju u odrasle osobe na koje roditelji mogu da budu ponosni. Ali, njihovo očekivanje često ne bude ostvareno. Zašto? Zato što su škole širom sveta u krizi.

U MNOGIM zemljama nedostatak kako novca tako i učitelja ugrožava obrazovanje dece. Na primer, širom Sjedinjenih Američkih Država, finansijska recesija poslednjih godina prisilila je neke škole da ponovo uvežu ’stare udžbenike, da puste da otpada malter s plafona, da ukinu umetničke razrede i sportske programe, ili da danima ne rade‘, primećuje časopis Tajm.

U Africi, sredstva za obrazovanje su na sličan način razvučena do krajnjih granica. Prema Dejli Tajmsu iz Lagosa, država Nigerija ima samo jednog učitelja na svakih 70 učenika, „s velikom verovatnoćom da je svaki treći učitelj nekvalifikovan“. U Južnoj Africi — osim nedostatka učitelja — prepune učionice i politički nemiri doprinose onome što South African Panorama naziva „haos u školama za crnce“.

Naravno, dovoljan broj kvalifikovanih učitelja i posedovanje adekvatne opreme u školi ne garantuje obrazovni uspeh. U Austriji, na primer, skoro trećina 14-godišnjaka navodno ne zna  osnovnu aritmetiku ili da čita ispravno. U Velikoj Britaniji, stope prolaznosti učenika u matematici, nauci i maternjem jeziku „znatno je ispod stopa prolaznosti u Nemačkoj, Francuskoj i Japanu“, primećuje londonski Tajms.

U Sjedinjenim Američkim Državama, učitelji se žale da iako učenici dobijaju visoke ocene na ispitima, mnogi nisu u stanju da napišu dobar sastav, reše matematičke probleme, ili pripreme sažetak osnovnih tačaka iz različitih lekcija ili štiva. Zbog toga, pedagoški autoriteti širom sveta ponovo objektivno razmatraju kako školski nastavni plan tako i metode koje se koriste da se odredi napredak učenika.

Nasilje u školama

Izveštaji otkrivaju preteći i rastući nivo nasilja u školama. U Nemačkoj, jedna učiteljska konferencija je rekla da je 15 posto školske dece „spremno da pribegne nasilju — a 5 posto se ne usteže čak ni od ekstremne brutalnosti, na primer, oni bi udarili bespomoćnu osobu koja leži na podu“ (Frankfurter Allgemeine Zeitung).

Pojedinačni slučajevi ekstremne brutalnosti izazivaju veliku zabrinutost. Silovanje jedne 15-godišnje devojke od strane četvorice mladića u toaletu jedne pariske srednje škole nateralo je učenike da javno demonstriraju za striktniju zaštitu u školi. Roditelje brine porast seksualnih napada, ucenjivanja, i emocionalnog nasilja. Takvi incidenti nisu ograničeni na Evropu već postaju sve uobičajeniji širom sveta.

Japansko Ministarstvo za obrazovanje izveštava o talasu nasilja koje uključuje kako mlađe tako i starije učenike srednjih škola. Novine iz Južne Afrike Star, pod naslovom „Učenici koji nose oružje preuzimaju škole“, uporedile su scenu u određenom broju učionica u Sovetu sa scenom „divljeg zapada“ u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 19. veka. Čak i reputacija Njujork Sitija u nasilju dostiže, prema rečima londonskog Gvardijana, „novi vrhunac s objavom jedne firme za bezbednost o navali narudžbi pancirne odeće za školsku decu“.

Velika Britanija takođe trpi zbog pošasti nasilja u školama. „U poslednjih 10 godina“, primećuje jedan službenik sindikata učitelja, „vidimo rastuću tendenciju pribegavanja oružju. Ona se sada pomakla do mlađih uzrasta i širi se od incidenata mladića ka incidentima devojaka.“

Zato ne iznenađuje što nekolicina roditelja odlučuje da ispiše svoju decu iz škole i uči ih kod kuće. Oni koji ustanove da je to nepraktično često se brinu o lošem uticaju škole na njihovu decu, i pitaju se kako da to neutrališu. Šta roditelji mogu učiniti da bi pomogli svojoj deci da izađu na kraj s problemima na koje nailaze u školi? I kako roditelji mogu sarađivati s učiteljima da bi osigurali da njihova deca imaju najviše koristi od škole? Sledeći članci pružaju odgovore na ta pitanja.