Gledište Biblije

Da li je kockanje za hrišćane?

KOCKANJE JE SKUPA NAVIKA. TO ČESTO ODUZIMA POLOVINU PRIHODA I MOŽE DOVESTI DO OGROMNIH DUGOVA. TA NAVIKA MOŽE RAZORITI BRAKOVE I KARIJERE I MOŽE ČAK PROUZROKOVATI DA SE NEKI UPLETU U KRIMINAL. NJEGOVE ŽRTVE SU ZAVISNE I MOGU DOŽIVETI SIMPTOME KRIZE POPUT ONIH KOJI SE VIDE KOD DRUGIH ZAVISNIKA.

KOCKANJE je tako univerzalno da ga neke zemlje smatraju „nacionalnom razonodom“. Međutim, šta precizno jeste kockanje? Kockanje je „klađenje na ishod nekog budućeg događaja“, navodi The World Book Encyclopedia. „Kockari se obično klade u novac ili neku drugu vrednost kao ulog na ishod koji predviđaju. Kad se utvrde rezultati, pobednik sakuplja uloge gubitnika.“

Kockanje nije nova pojava. Drevne Maje iz centralne Amerike nekada su igrale jednu popularnu igru loptom nazvanu poktatok — koja je Astecima bila poznata kao tleštli — „u kojoj su neki, izgubivši svoje bogatstvo [kockajući se u toj igri], ulagali svoj vlastiti život“, kaže časopis Américas. Ti antički narodi su zaradili kockarsku groznicu, ponekad „rizikujući da život provedu u ropstvu zbog prevrtljivog poskakivanja gumene lopte“.

Zašto su mnogi dobili kockarsku groznicu? Prema Duanu Burkeu, predsedniku Istraživačkog instituta za kockanje javnosti iz Sjedinjenih Američkih Država, „sve više i više ljudi tretira kockanje kao prihvatljivi oblik slobodne aktivnosti“. Čak i neke religiozne organizacije odobravaju kockanje kao način povećavanja fondova.

Premda je kockanje popularno i ima dugu istoriju, da li ono za hrišćane može biti samo neka bezazlena razonoda? Ili u tome ima nešto više od toga?

Zašto se ljudi kockaju?

Ukratko, da pobede. Za kockare, kockanje izgleda kao brz, uzbudljiv način da se zaradi novac bez napora i discipline koji su uključeni u rad na nekom svetovnom poslu. Puno vremena provode u fantaziranju o „glavnom dobitku“ i šta im ta nagrada u novcu može doneti u slavi i dobrima.

Međutim, kockari imaju neverovatno  male šanse. Na primer, statističar Ralf Liš kaže da u Nemačkoj „imate četiri puta više šanse da vas udari grom u toku jedne godine nego da [dobijete] na [nemačkoj] lutriji“. Ako to ne zvuči uverljivo, on dodaje sledeće poređenje: „Ako ste muškarac, vaše šanse da doživite [starost] od 100 godina 7 000 puta su veće nego šanse [da dobijete na lutriji].“ Ironično je da kockar može biti svestan toga. Šta ga onda tera da nastavi s kockanjem?

Prema dr Robertu Kasteru (Robert Custer), u njegovoj knjizi When Luck Runs Out, za neke koji se kockaju, „finansijska zarada je samo jedan aspekt dobijanja... Za njih je važna stvar zavist, poštovanje, pohvala, ulagivanje koje novac može diktirati“. On dodaje da je za takve „uzbuđenje da budu u stanju da razmetljivo pokažu brdo novca ili samo da mogu da kažu: ’Dobio sam pet krupnih‘ i da uživaju u slavi“.

S druge strane, dobijanje — i uzbuđenje koje ide uz to — još uvek nije dovoljno za mnoge kockare. Nagon za kockanjem može da raste tako snažno da postanu prisilni kockari. U jednoj studiji koju je dr Kaster vodio s članovima organizacije Gamblers Anonymous, 75 posto anketiranih reklo je da im je bila navika da se hvale kako dobijaju čak i kad su gubili! Da, kockanje može postati zavisnost koja je teška i razorna kao i zavisnost od alkohola ili bilo koje druge droge. Koliko je mnogo kockara prešlo preko te tanke crte od zabave do zavisnosti? Koliko ih je to učinilo a da nisu ni svesni toga?

Božje gledište

Biblija ne osmatra kockanje u detalje. Međutim, ona nam pruža načela koja nam pomažu da odredimo kako Bog gleda na kockanje.

Iskustvo je pokazalo da kockanje odražava lakomstvo. Biblija snažno osuđuje lakomstvo, upozoravajući da ’ni jedan lakomac nema nasledstva u Božijem carstvu‘ (Efescima 5:5, Ča). Lakomstvo se vidi čak i kad kockari gube. Prema jednom autoritetu, kockar „pokušava da povrati ono što je izgubio — očekujući ’veliki pogodak‘. Ako dobije veliki, on se kladi na veći, i konačno gubi svoj ’veliki pogodak‘.“ Da, lakomstvo je sigurno jedan deo kockanja.

Neki koriste kockanje kao sredstvo da pothranjuju svoj ponos. Jedna anketa vođena među prisilnim kockarima pokazala je da je 94 posto smatralo kockanje kao „aktivnost za izgrađivanje ega“, a 92 posto je reklo da se oseća kao „velika zverka“ kad se kockaju. Ipak, Bog kaže: „Ja mrzim na ponositost i na oholost.“ Zato su hrišćani podstaknuti da razvijaju skromnost i poniznost (Priče Solomunove 8:13, DK; 22:4; Mihej 6:8).

Kockanje može takođe dovesti do lenjosti, pošto ono izgleda kao lak način da se dobije novac bez napora koji je uključen u rad. Ali, Božja reč jasno podstiče hrišćane na marljiv, revan rad (Efescima 4:28).

Osim toga, ono što nazivaju srećom tako je važno nekim kockarima da postaju opsednuti njom, čineći je svojim bogom. To je slično biblijskom izveštaju o ljudima koji su ’postavljali sto za boga Sreće‘. Zbog njihovog idolopokloničkog postupanja, oni su bili određeni „za mač“ (Isaija 65:11, 12, NW).

Šta ako je nekoj osobi ponuđen besplatan listić lutrije ili poklon u novcu s tim da ga upotrebi za kockanje? U bilo kom slučaju, prihvatanje takve ponude još uvek bi bilo podupiranje neke kockarske radnje — radnje koja nije u skladu s božanskim načelima.

Ne, kockanje nije za hrišćane. Kao što se izrazio jedan urednik novina, ’kockanje ne samo da je pogrešno, nego je i slabo tipovanje‘.

[Izvor slike na 28. strani]

Valentin/Varalice, Giraudon/Art Resource