Prepredeno stvorenje — omraženo i voljeno

Od dopisnika Probudite se! iz Kanade

CANIS LUPUS. On je tu na vrletnoj izbočini visoko na stenovitom lancu, ocrtan u tami na svetlosti meseca, podignute glave, dugog čupavog repa između nogu, zabačenih ušiju, otvorenih usta — njegovo stravično zavijanje probija noćni vazduh. Zaista, sama pomisao na njegovo zavijanje izaziva žmarce straha i uzrujanost!

 MALO je ljudi imalo prednost da vidi to divno ali prepredeno stvorenje — obično znano kao sivi vuk — u divljini. Pa ipak, ta zadivljujuća životinja budi misli na mnoge i raznolike slike.

Omražen i voljen

Kakvu god da imamo predstavu, emocije koje izaziva reč „vuk“ uvek su bile duboke. Ona je žiža nesporazuma, predrasude i straha. Neki vuka preziru zato što je grabežljivac. Vukovi su stalna neugodna smetnja za farmere i rančere jer love ovce i drugu stoku. Legende i folklor doprinose njegovoj lošoj reputaciji. Ko nije čuo za izraze „vuk u ovčijoj koži“ i „gladan kao vuk“? Basne ga prikazuju kao „Velikog zlog vuka“. Jedna takva priča govori o vuku koji preti da pojede malu devojčicu. To je ljudima pružilo predstavu da vukovi napadaju ljude.

Međutim, naučnici i biolozi gledaju na vukove drugačije. Smatraju ih izuzetno sramežljivim stvorenjima koja nastoje da što je moguće više izbegavaju ljude. U stvari, prema jednom članku koji se nedavno pojavio u časopisu GEO, vukovi se u stvarnosti boje čoveka. Uprkos divljem izgledu vukova, izgleda da nema temelja za verovanje da zdravi, divlji vukovi Severne Amerike predstavljaju opasnost za čoveka.

Biolog Pol Paket (Paul Paquet), koji vrši opsežna istraživanja o vukovima, priznaje da od svog detinjstva ima ljubav prema tim divljim stvorenjima. Neka od svojih zapažanja je zabeležio. Kaže da je često video vukove kako izražavaju sreću, usamljenost i humor. Jednom je posmatrao jednog starog, sakatog vuka koji više nije mogao da lovi, kome su drugi članovi čopora donosili hranu. Iako taj vuk zbog starosti više nije bio koristan, čopor je još uvek cenio njegov život i održavao ga živim. Međutim, ta karakteristika lova u čoporu preti i njihovom samom opstanku.

 Lov u čoporu

Lov u čoporu je samo način na koji vukovi zadovoljavaju svoju glad i hrane svoje vučiće. Ipak, mora se priznati da je ubijanje ovaca i druge stoke od strane vukova problem koji stalno uznemirava farmere. Kao grabežljivac s izvanrednim vidom, oštrim njuhom, dobrim sluhom i neverovatno jakim ugrizom — kao i zbog toga što je prilagođen za trčanje i kasanje — vuk je dobro opremljen za lov. On je takođe prevrtljivac. Bilo bi ludo pomisliti da bi to lukavo stvorenje ostavilo na miru bilo koji lako dostupan plen koji lako može uhvatiti ili zgrabiti — posebno veliku, ugojenu ovcu ili govedo. Može se reći da vukovi nesvesno „koriste“ svom plenu u divljini odabirajući lakšu lovinu, onu nezdravu i slabu, ostavljajući time više hrane za zdrave.

Vučja komunikacija

Šta je s tim stravičnim zavijanjem koje se može čuti na kilometre i koje slušaocu uliva strah? Za vuka to je jednostavno društvena aktivnost čopora — oblik komunikacije. Vuk koji se odvoji tokom lova može se popeti na neko uzvišenje i zavijati kako bi privukao druge članove čopora. Ili se zavijanje može upotrebiti da se označi njihova teritorija. Ponekad vukovi izgleda da zavijaju jednostavno da izraze sreću. Kad se čopor sastane da zavija, skoro biste pomislili da uživaju u nekoj pevanci. Za nas bi možda bolje zvučalo kad bi pevali jednoglasno, ali njima se izgleda više sviđaju akordi. Naravno, oni imaju i druge načine komunikacije. Postoji ono što se opisuje kao cviljenje, režanje, lajanje, društveno cičanje i kevtanje vučića u jazbini. Takođe se koristi komunikacija držanjem tela da bi se uspostavio društveni status i povezivanje unutar čopora.

Divno stvorenje

Pogledajte izbliza to izvanredno divno stvorenje. Posmatrajte njegovo debelo krzno od pretežno sive dlake (negde je crn kao ugalj), s pomešanom belom, crnom i smeđom dlakom. Usredsredite se na nepomičan pogled njegovih prodornih bistrih žutih očiju. Istražite šare na njegovom licu. Sve to vuka čini veličanstvenom životinjom za posmatranje. Međutim, izražena je briga zbog njegove budućnosti. Da li postoji razlog za brigu?

Pa, ono što je nekad bilo uobičajeno širom većeg dela Evrope, Azije i Severne Amerike — prizor vuka — sada je retkost u Kanadi, na Aljasci, i manje nastanjenim područjima Sjedinjenih Američkih Država, Evrope i Rusije. Ljudi govore da moraju napraviti mesta za nešto vukova u izabranim netaknutim područjima. Pošto su ljudi naučili da žive s grabežljivcima kao što su orlovi, medvedi i planinski lavovi, ima onih koji pitaju: „Zašto ne živeti na isti način i s vukovima?“

Dopuštanje da priroda ide svojim putem

Zaštita, a ne istrebljenje ili kontrola, je krilatica. Sada se na parkove gleda kao na zaštitne zone za životinje, a ne samo kao na netaknuta izletišta za ljude. Prema časopisu Canadian Geographic, upravitelji parka bi voleli da vide prirodno regulisani ekosistem. Nakon 40-godišnje odsutnosti iz Nacionalnog parka Banf, u  Kanadi, glavni grabežljivac, vuk, sam se u 1980-im vratio u južne Stenovite planine — samo njih 65, ali to je pozitivan događaj u mislima mnogih. Francuska izveštava povratak vuka nakon 50-godišnje odsutnosti. a U Italiji, vuk se takođe vraća i ponovo se može čuti kako zavija u Tivoliju, blizu Rima.

Razmatra se ponovno dovođenje vuka kao ugrožene vrste u nacionalni park Jelouston, Sjedinjene Američke Države. Vukovi su bili deo prirodnog sistema tog područja pre više od 40 godina, pre nego što su bili istrebljeni. Sada mnogi ljudi, naročito posetioci parka, žele da se oni vrate. Međutim, stočna industrija je duboko zabrinuta u vezi s tim da se vukovi ponovo dovedu u njihovo područje. „Kad se vukovi vrate u Jelouston, dovijanje vukovima izvan parka postaće životna činjenica“, kaže biolog za vukove L. Dejvid Mek (L. David Mech).

Šta će sutra doneti tom stvorenju koje živi u svetu koji su ljudi videli samo površno?

Budućnost vuka

Broj ljudi koji daju podršku oporavku životinje koja tako dugo živi na rubu ljudske tolerancije ukazuje na odlučnu promenu u stavu. Knjiga The Wolf—The Ecology an Behavior of an Endangered Species navodi: „Još ima vremena da se ta vrsta izbavi iz svog lošeg položaja. Da li će se to učiniti ili neće zavisi od čovekovog spoznanja o ponašanju vuka i ekologiji, njegovog neprestanog istraživanja vučjih puteva, i njegovog učenja da o vuku razmišlja ne kao o suparniku već kao o sustvorenju s kojim se mora deliti zemlja.“

Život u miru

Miroljubiva koegzistencija ljudi i vukova možda se poboljšava tokom prošlih nekoliko godina, ali tamo gde postoji sukob, pravi mir se ne može postići. To mora da se ostavi vremenu u bliskoj budućnosti kad će, pod Stvoriteljevom vladavinom Kraljevstva, svako neprijateljstvo i strah biti zamenjeni stavom punim poverenja, zajedništva s tim snažnim ali osetljivim i sramežljivim stvorenjem.

Interesantno je da Biblija karakteriše vuka u različitim proročanskim okvirima, što nam omogućuje da ga vidimo u suprotnim svetlima. U Delima apostolskim 20:29, 30, otpadnički ljudi su metaforično opisano kao „grabljivi vuci“ koji će napasti ovcama sličnu hrišćansku skupštinu i ukloniti neke pojedinačne članove iz stada.

Proročanstva u biblijskoj knjizi Isaije, iako tek treba da se konačno ispune, opisuju životinje za koje danas znamo da su međusobni neprijatelji kako žive zajedno u miru. Zapazite odsutnost odnosa plen-grabežljivac u Isaiji 65:25: „Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti... neće ni nepravde niti štete biti na svoj svetoj gori mojoj, govori Gospod.“

Premda čovekovi napori pokazuju da on pokušava da toleriše vuka, biblijski stih koji je upravo citiran uverava nas da Bog ima mesto za njega u svom novom sistemu stvari. Planeta Zemlja će tada biti zajednički dom svim oblicima života, uključujući Canis lupus.

[Fusnota]

[Izvor slike na 25. strani]

Tomas Kičin (Thomas Kitchin)/Viktorija Herst (Victoria Hurst)

[Izvor slike na 26. strani]

Tomas Kičin (Thomas Kitchin)