„Crna smrt“ — pošast srednjovekovne Evrope

Od dopisnika Probudite se! iz Francuske

Bilo je to 1347. godine. Kuga je već opustošila Daleki istok. Sada je zakucala i na vrata istočne periferije Evrope.

MONGOLI su opsedali đenovsko pogranično trgovačko utvrđenje Kafu, koja se sada zove Feodosija, na Krimu. I sami desetkovani tom misterioznom bolešću, Mongoli su odustali od napada. Ali pre nego što su se povukli, oni su izveli poslednji fatalni napad. Koristeći ogromne katapulte, preko gradskih zidina su bacili još uvek topla tela žrtava kuge. Kada se nekolicina đenovskih branitelja kasnije ukrcala na svoje galije kako bi pobegli iz grada zahvaćenog bolešću, oni su ovu bolest proširili na sve luke u koje su pristali.

Za nekoliko meseci, smrt je zahvatila celu Evropu. Brzo se proširila na severnu Afriku, Italiju, Španiju, Englesku, Francusku, Austriju, Mađarsku, Švajcarsku, Nemačku, Skandinaviju i baltičke zemlje. Za manje od dve godine, više od četvrtine stanovnika Evrope, oko 25 miliona duša, postalo je žrtva onoga što je nazvano „najokrutnija demografska katastrofa za koju čovečanstvo zna“ — „crna smrt“. a

Pripremanje scene za katastrofu

Tragedija „crne smrti“ uključivala je više od same bolesti. Dosta faktora je doprinelo da ova katastrofa bude još gora, a jedan od njih je religiozni žar. Jedan primer je doktrina o čistilištu. „Do kraja 13. veka, posvuda se verovalo u čistilište“, kaže francuski istoričar Žak le Gof. Početkom 14. veka, Dante je napisao uticajno delo Božanstvena komedija, u kome je slikovito opisao pakao i čistilište. Tako je nastala religiozna klima u kojoj su ljudi bili skloni da se s kugom suoče uz iznenađujuću apatiju i rezignaciju, gledajući na nju kao na kaznu od samog Boga. Kao što ćemo videti, takav pesimističan mentalni stav u stvari je doprineo širenju bolesti. „Ništa nije moglo obezbediti perspektivniji materijal kojim bi se kuga mogla hraniti“, primećuje knjiga The Black Death, od Filipa Ciglera.

U Evropi je postojao i problem oko učestalih slabih žetvi. Zbog toga su stanovnici ovog kontinenta, kojih je brzo bivalo sve više, bili neuhranjeni — neotporni na bolesti.

 Kuga se širi

Prema privatnom lekaru pape Klementa IV, Gi de Šolijaku, Evropu su napala dva tipa kuge: plućna i bubonska. On ih je ovako slikovito opisao: „Prva je trajala dva meseca epidemije, uz stalnu groznicu i pljuvanje krvi, i od nje se umiralo za tri dana. Druga je trajala do kraja epidemije, takođe sa stalnom groznicom ali sa apostumama [apscesima] i čirevima na koži, posebno ispod pazuha i na preponama. Od nje se umiralo za pet dana.“ Lekari su bili nemoćni da zaustave širenje kuge.

Mnogi su u panici pobegli — ostavivši za sobom na hiljade zaraženih ljudi. U stvari, među prvima koji su pobegli bili su bogati plemići i zanatlije. Iako su pobegli i neki sveštenici, mnogi iz religioznih redova sakrili su se u svoje manastire, nadajući se da će tako izbeći da budu zaraženi.

Usred sve te panike, papa je 1350. godinu proglasio za Svetu godinu. Hodočasnici koji bi došli u Rim dobili bi priliku da odu direktno u raj bez potrebe da prolaze kroz čistilište! Tom pozivu se odazvalo na stotine hiljada hodočasnika — šireći kugu na svom putu.

Uzaludni napori

Napori da se obuzda „crna smrt“ bili su uzaludni jer niko u stvari nije znao kako se ona prenosi. Većina ljudi je shvatila da je opasan kontakt s bolesnikom — ili čak s njegovom odećom. Neki su se plašili da ih oboleli čak i pogleda! Međutim, stanovnici Firence u Italiji prebacili su krivicu za kugu na mačke i pse. Zato su ubijali ove životinje, ne shvatajući da time samo pomažu stvorenju koje je zaista bilo uključeno u širenje zaraze — pacovu.

Dok se broj smrtnih slučajeva strašno brzo povećavao, neki su se za pomoć obratili Bogu. Muškarci i žene su davali crkvi sve što su imali, nadajući se da će ih Bog zaštititi od bolesti — ili da će ih bar nagraditi životom na nebu ako umru. Tako je crkva zgrnula ogromno bogatstvo. Amajlije, likovi Hrista i filakterije takođe su bili popularni protivotrovi. Drugi su lek potražili u praznoverju, magiji i nadrilekarstvu. Govorilo se da parfemi, sirće i specijalni napici štite od ove bolesti. Još jedan omiljeni lek bilo je puštanje krvi. Napredni medicinski fakultet Pariskog univerziteta kugu je pripisao čak poravnavanju planeta! Međutim, izmišljena objašnjenja i tobožnji „lekovi“ nisu nimalo pomogli da se suzbije ova smrtonosna pošast.

Trajne posledice

Posle pet godina, izgledalo je da je „crna smrt“ završila svoj pohod. Ali do kraja tog veka, ponovila se još najmanje četiri puta. Zato se naknadne posledice „crne smrti“ upoređuju s posledicama Prvog svetskog rata. „Praktično ne postoji neslaganje među savremenim istoričarima da je dolazak endemske kuge imao duboke posledice kako po privredu tako i po društvo posle 1348“, primećuje knjiga The Black Death in England, objavljena 1996. Kuga je zbrisala veliki deo stanovništva, i prošli su vekovi dok se neka područja nisu oporavila. Uz smanjenu radnu snagu, logično je da je cena rada skočila. Nekada bogati zemljoposednici su osiromašili, a feudalni sistem — obeležje Srednjeg veka — doživeo je krah.

Stoga je kuga pokrenula političke, religiozne i socijalne promene. Pre kuge,  u obrazovanim krugovima u Engleskoj uglavnom se govorio francuski jezik. Međutim, smrću brojnih francuskih profesora, u Britaniji je engleski jezik dobio primat nad francuskim. Došlo je do promena i na religioznom polju. Kao što primećuje francuska istoričarka Žaklin Brosole, zbog toga što nije bilo dovoljno kandidata za sveštenike, „Crkva je često angažovala neuke, ravnodušne pojedince“. Ona tvrdi da je „dekadencija [crkvenih] obrazovnih centara i vere bila jedan od razloga za Reformaciju“.

„Crna smrt“ je svakako ostavila svoj pečat na umetnosti, jer je smrt postala uobičajena umetnička tema. Poznati žanr mrtvački ples, u kome se obično prikazuju kosturi i leševi, postao je popularna alegorija za moć smrti. Nesigurni u pogledu budućnosti, mnogi od onih koji su preživeli kugu odbacili su sve moralne granice. Zato je moral doživeo šokantan pad. Što se tiče crkve, pošto nije bila u stanju da zaustavi „crnu smrt“, „srednjovekovni čovek je smatrao da ga je njegova Crkva izneverila“ (The Black Death). Neki istoričari takođe kažu da su socijalne  promene koje su usledile posle „crne smrti“ probudile individualizam, preduzimljivost i povećanu socijalnu i privrednu mobilnost — preteče kapitalizma.

„Crna smrt“ je takođe primorala vlade da uvedu sisteme za sanitarnu kontrolu. Kad se kuga povukla, Venecija je preduzela mere da očisti svoje ulice. Francuski kralj Žan II, nazvan Dobri, na sličan način je naredio da se ulice očiste, čime se želela sprečiti pretnja epidemije. Kralj je preduzeo ovaj korak kada je čuo da je jedan drevni grčki lekar spasao Atinu od jedne pošasti tako što je rekao da se ulice očiste i operu. Mnoge srednjovekovne ulice, koje su u stvari bile otvorena kanalizacija, na kraju su bile očišćene.

Nešto što pripada prošlosti?

Međutim, tek 1894. godine francuski bakteriolog Aleksandar Jersin izolovao je bacil koji izaziva „crnu smrt“. On je po njemu nazvan Yersinia pestis. Četiri godine kasnije jedan drugi Francuz, Pol-Luj Simon, otkrio je koju ulogu u prenošenju ove bolesti igra muva (koju nose glodari). Uskoro je bila proizvedena vakcina koja je imala ograničen uspeh.

Da li je kuga nešto što pripada prošlosti? Teško. U zimu 1910, u Mandžuriji je oko 50 000 ljudi umrlo od kuge. Svetska zdravstvena organizacija svake godine registruje na hiljade novih slučajeva — a taj broj i dalje raste. Otkrivene su i nove vrste ove bolesti — vrste otporne na lekove. Da, ukoliko se ne primenjuju osnovne higijenske mere, kuga i dalje preti čovečanstvu. Knjiga Pourquoi la peste? Le rat, la puce et le bubon (Otkud kuga? Pacov, muva i bubon), koju su objavili Žaklin Brosole i Anri Molare, zaključuje: „Daleko od toga da je bolest stare Evrope iz Srednjeg veka... nažalost, kuga je možda bolest budućnosti.“

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 23. strani]

Muškarci i žene su davali crkvi sve što su imali, nadajući se da će ih Bog zaštititi od bolesti

[Okvir/Slika na 24. strani]

Sekta flagelanata

Gledajući na kugu kao na kaznu od Boga, neki su nastojali da ublaže Božji gnev tako što su sami sebe bičevali. Bratstvo flagelanata, pokret za koji se kaže da je brojao i do 800 000 pristalica, dostiglo je vrhunac svoje popularnosti za vreme „crne smrti“. Pravila sekte su zabranjivala razgovor sa ženama, kupanje i presvlačenje. Javno bičevanje se upražnjavalo dva puta dnevno.

„Bičevanje je bilo jedan od retkih odušaka koji su stajali na raspolaganju prestrašenom stanovništvu“, zapaža knjiga Medieval Heresy. Flagelanti su se isticali i po tome što su osuđivali crkvenu hijerarhiju i podrivali unosnu praksu crkve da daje oprost greha. Zato nije nikakvo čudo što je papa 1349. godine osudio ovu sektu. Međutim, ovaj pokret je na kraju iščezao sam od sebe kad je „crna smrt“ prošla.

[Slika]

Flagelanti su nastojali da umire Boga

[Izvor]

© Bibliothéque Royale de Belgique, Brisel

[Slika na 25. strani]

Kuga u Marselju, u Francuskoj

[Izvor]

© Cliché Bibliothéque Nationale de France, Pariz

[Slika na 25. strani]

Aleksandar Jersin je izolovao bacil koji izaziva kugu

[Izvor]

Culver Pictures