„Vi ćete umreti!“

ISPRIČALA LIAN KARLINSKI

Moja potraga za najbolje dostupnim beskrvnim lečenjem u Španiji

KADA biste mogli da otputujete u bilo koje mesto na svetu, gde biste otišli? Što se mene tiče, odgovor je bio jednostavan. Predajem španski u školi i zajedno s mužem Džejom i sinom Džoelom posećujem skupštinu Jehovinih svedoka na španskom jeziku u Galaksu (Virdžinija, SAD). Dakle, čeznula sam da otputujem u Španiju. Možete zamisliti koliko sam bila oduševljena kada su se moji roditelji ponudili da me odvedu tamo! Iako moj suprug i sin nisu mogli da pođu sa mnom, moj san je bio na putu da se ostvari kada smo se roditelji i ja ukrcali na direktan let do Madrida. Nakon što smo stigli 21. aprila, odlučili smo da odemo do Estelje, malog grada u Navari, u severnoj Španiji. Udobno sam se smestila na zadnjem sedištu i brzo zadremala.

Sledeće čega se sećam je da ležim na nekom polju, dok mi sunce bije u oči. Gde sam to ja? Kako sam dospela ovde? Da li sanjam? Dok su mi se ta pitanja vrzmala po glavi, shvatila sam užasnu stvarnost. Nešto nije u redu i ovo nije san. Moj levi rukav bio je iskidan na komadiće, i nisam mogla da pomerim ni ruke ni noge. Kasnije sam saznala da su naša kola udarila u zaštitnu ogradu i da sam izletela iz vozila dok se ono stropoštavalo niz 20 metara strm nasip. Na sreću, ni moji roditelji ni ja se ne sećamo same nesreće.

Zvala sam u pomoć, i jedan vozač kamiona je dotrčao do mene. Zatim se spustio niz nasip do kola, gde su moji roditelji bili zaglavljeni. „Kaži hitnoj pomoći da požuri!“, vikao je svom kompanjonu. „Ljudi u kolima su u lošem stanju!“ Zatim se vratio do mesta gde sam ležala paralizovana, i s najboljim namerama pokušao da mi ispravi nogu. Vrisnula sam od bola, shvatajući po prvi put koliko sam ozbiljno povređena.

Uskoro sam bila na urgentnom odeljenju u lokalnoj bolnici u Logronju. Policija je susretljivo obavestila Jehovine svedoke na području gde sam se nalazila i rekla im je šta se dogodilo. Uskoro su mnogi iz skupština u Estelji i Logronju bili pored mene, zajedno sa Odborom za odnose s bolnicama. Stvarno, do samog kraja mog teškog iskušenja u ovoj bolnici, dragi suhrišćani koje nikada pre nisam srela bili su spremni i voljni da se brinu oko mene dvadeset četiri časa dnevno. Oni su takođe s ljubavlju brinuli za moje roditelje  koji su se dovoljno oporavili da oko nedelju dana nakon nesreće izađu iz bolnice.

Oko jedan sat ujutro u sredu, doktori su došli da mi operišu slomljeni kuk. Rekla sam doktoru da ne želim da primim krv. a Nerado je pristao da ispoštuje moj zahtev, mada mi je rekao da ću verovatno umreti. Preživela sam operaciju, ali mi je bilo čudno što mi rane nisu očistili, niti su mi zavoje kasnije promenili.

Do petka je moja krvna slika drastično pala na 4,7 i počela sam da gubim snagu. Doktor se složio da mi da zamenu — injekciju eritropoetina, koji zajedno s gvožđem i dodacima koji jačaju krv, stimuliše stvaranje crvenih krvnih zrnca. b Do tad su Džej i Džoel već stigli. Kako je divno bilo videti muža i sina!

Otprilike oko 1.30 ujutro, jedan doktor je rekao Džeju da je bolnica već dobila sudski nalog da mi da krv ako se moje stanje pogorša. Džej mu je rekao da je moja želja da ne primim krv ni pod kakvim okolnostima. „Onda će umreti!“, odgovorio je doktor.

Džej je razgovarao sa Odborom za odnose s bolnicama o tome da me premeste u neku drugu bolnicu — neku koja bi poštovala moje želje. Međutim, činjenica je da ni u ovoj bolnici nisu svi bili neprijateljski nastrojeni. Na primer, jedna doktorka me je uverila da će dati sve od sebe da se prema meni postupa s poštovanjem koje zaslužujem. Ali, uskoro su drugi doktori vršili pritisak na mene. „Da li želiš da umreš i ostaviš svoju porodicu?“, pitali su. Uveravala sam ih da ja želim najbolje dostupno beskrvno lečenje. Doktore to nije pokrenulo da mi pomognu. „Vi ćete umreti!“, grubo je odsekao jedan.

Odbor za odnose s bolnicama pronašao je jednu bolnicu u Barseloni koja je pristala da me leči bez krvi. Kakva razlika između ove dve bolnice! U Barseloni su me dve medicinske sestre nežno oprale i doprinele da se osećam udobno. Kada su menjale moje zavoje, jedna sestra je videla da su bili zeleni i zaprljani sasušenom krvlju. Rekla je da se stidi što su njeni zemljaci tako postupili sa mnom.

Uskoro je počelo lečenje koje je u stvari trebalo da započne u bolnici u Logronju. Rezultati su bili frapantni. Za nekoliko dana, moji vitalni organi bili su izvan opasnosti, a nivo hemoglobina se popeo na 7,3. Do dana kada sam napustila bolnicu, popeo se na 10,7. Kada je trebalo da se dalje operišem u jednoj bolnici u Sjedinjenim Državama iznosio je 11,9.

Zahvalna sam za trud doktora i sestara koji su bili voljni da udovolje željama svojih pacijenata, bilo da se s njima slažu ili ne. Kada osoblje bolnice poštuje verovanja pacijenta, onda leči kompletnu osobu — i tako pruža najbolje dostupno lečenje.

[Fusnote]

[Slika na 12. strani]

S mužem i sinom

[Slika na 13. strani]

Dva člana iz Odbora za odnose s bolnicama