Gledište Biblije

„Ekstremni sportovi“ — da li da rizikujete?

„OVIH DANA SVE VIŠE NAS NAPUŠTA MESTO POSMATRAČA DA BISMO I SAMI SKAKALI IZ AVIONA, SPUŠTALI SE NIZ PLANINE, KAJACIMA JURILI NIZ SLAPOVE I RONILI SA AJKULAMA“ (NOVINE „THE WILLOW GLEN RESIDENT“).

OVAJ komentar oslikava rastući trend u sportu. Značajan porast popularnosti sportova kao što su skajdajving, alpinizam, paraglajding i BEJS džamping a, govori da je svet očaran rizikovanjem. Snoubordi, maunti bajkovi, skejtbordi i roleri takođe se koriste da bi se pomerile lične granice osvajanjem najstrmijih planina, najviših litica i pravljenjem najdužih skokova. Kako izveštava časopis Time, rastuća popularnost „ekstremnih sportova“ — sportova u kojima učesnici mnogo rizikuju — naglašava želju miliona da se nađu na „metaforičnoj ivici gde se mešaju opasnost, veština i strah, da bi vikend-ratnicima kao i profesionalnim atletama pružili osećaj da pomeraju granice sopstvenih mogućnosti“.

Međutim, ovaj porast popularnosti je i vrlo skup. Sve više i više ljudi se povredi kad u relativno bezbednim sportovima idu do krajnjih granica. Godine 1997. u Sjedinjenim Državama je broj povreda povezanih sa skejtbordom koje su zahtevale hitnu medicinsku pomoć porastao za više od 33 posto, zatim sa snoubordom za 31 posto, a s planinarenjem za 20 posto. Posledice u drugim sportovima su još gore, što je očigledno iz rastućeg broja smrtnih slučajeva u ekstremnim sportovima. Pobornici ovih sportova su svesni opasnosti. Jedna žena koja učestvuje u ekstremnom skijanju kaže: „Smrt mi je uvek u mislima.“ Jedan profesionalni snouborder zaključuje rečima da „se niste dovoljno trudili ako se niste povredili“.

S obzirom na ove činjenice, kako jedan hrišćanin treba da gleda na učestvovanje u takvim aktivnostima? Kako nam Biblija može pomoći  kada donosimo odluku da li da učestvujemo u ekstremnim sportovima? Razmatranje toga šta Bog misli o svetosti života pomoći će nam da odgovorimo na ova pitanja.

Božje gledište o životu

Biblija nam govori da je Jehova ’izvor života‘ (Psalam 36:10). On ne samo što je stvorio čovečanstvo već se pobrinuo i da nam da ono što nam je potrebno da bismo se radovali životu (Psalam 139:14; Dela apostolska 14:16, 17; 17:24-28). Zbog toga je razumno zaključiti da on od nas očekuje da vodimo računa o onome što nam je tako ljubazno dao. Zakoni i načela dati naciji Izrael pomažu nam da razumemo tu činjenicu.

Mojsijev zakon je zahtevao da osoba preduzme korake kojima bi se zaštitili tuđi životi. Ako se to nije uradilo, a život bi bio izgubljen, onaj ko je mogao da spreči tragediju smatrao bi se krivim za krv. Na primer, kućevlasniku je bilo zapoveđeno da oko ravnog krova svoje nove kuće napravi jedan nizak zid ili ogradu, to jest naslon. U protivnom, ako bi neko pao s krova i poginuo, krivica za krv bi pala na tu kuću (Ponovljeni zakoni 22:8). Ako bi bik neočekivano ubo osobu tako da ona umre, vlasnik bika se ne bi smatrao odgovornim. S druge strane, ako se znalo da je bik opasan i ako je njegov vlasnik bio upozoren, ali ga nije dobro čuvao i dogodi se da bik nekoga ubode, onda bi se taj vlasnik smatrao krivim za krv i mogao je biti ubijen (Izlazak 21:28, 29). Pošto je Jehovi život dragocen, njegov Zakon je odražavao visoko poštovanje prema očuvanju i zaštiti života.

Verne Božje sluge su razumele da se ova načela odnose i na izlaganje opasnosti. Prema jednom od biblijskih izveštaja, David je izrazio želju da ’pije vode iz studenca kod vrata vitlejemskih‘. Vitlejem je u to vreme bio pod kontrolom Filisteja. Kada su čuli Davidovu želju, trojica njegovih vojnika su se probili kroz filistejski logor, zahvatili vode iz studenca u Vitlejemu i doneli je Davidu. Kako je David reagovao? On nije pio vodu, već ju je umesto toga prolio na zemlju. On je rekao: „Ne dao mi Bog moj da to učinim! Bih li ja pio krv tih ljudi koji ne mariše za život svoj? Jer je donesoše ne mareći za [„rizikujući“, NW] život svoj“ (1. Letopisa 11:17-19). Davidu je bilo nezamislivo da zarad ličnog zadovoljstva rizikuje život drugih.

Isus je slično reagovao kada ga je, verovatno u viziji, Đavo kušao da se baci s vrha hrama da vidi da li će ga anđeli zaštititi da se ne povredi. Isus je odgovorio: „Ne iskušavaj Jehovu, Boga svoga“ (Matej 4:5-7). Da, i David i Isus su shvatali da je nepotrebno izlaganje riziku koji bi mogao da ugrozi ljudski život, pogrešno u Božjim očima.

Sa ovim primerima na umu, možda se pitamo: ’Gde da povučemo crtu kada se radi o tome šta je ekstreman ili opasan sport? Pošto se čak i sa uobičajenim oblikom rekreacije, koja sama po sebi nije opasna, može ići do krajnjih granica, kako možemo utvrditi koliko daleko možemo otići?‘

Da li je vredno rizika?

Jedna iskrena procena bilo koje aktivnosti koju možda planiramo pomoći će nam da utvrdimo odgovor. Na primer, možemo se pitati: ’Koliki je procenat povreda u ovom sportu? Da li imam kondiciju i zaštitnu opremu potrebnu da bi se sprečile povrede? Koje su posledice ako padnem ili pogrešno procenim skok ili ako moja zaštitna oprema zakaže? Da li će to biti manja nezgoda ili postoji mogućnost da se ozbiljno povredim ili poginem?‘

Izlaganje nepotrebnim rizicima u ime rekreacije može uticati na dragoceni odnos pravog hrišćanina s Jehovom kao i na to koliko je podoban za posebne prednosti u skupštini (1. Timoteju 3:2, 8-10; 4:12; Titu 2:6-8). Jasno je da hrišćani čine dobro ako čak i kada se rekreiraju uzimaju u obzir Stvoriteljevo gledište o svetosti života.

[Fusnota]