Suočavanje s kušnjama uz snagu od Boga

ISPRIČAO STEPAN KOŽEMBA

Jedne noći, početkom aprila 1951. kamioni puni sovjetskih vojnika došli su u naše ukrajinsko selo Stenjatin. Naoružani vojnici opkolili su već unapred odabrane kuće, pokupili čitave porodice Jehovinih svedoka i deportovali ih za Sibir. Kao osetljiv dvanaestogodišnjak, pitao sam se zašto tako postupaju s njima i kako će oni podneti takve patnje.

RODIO sam se oktobra 1938. u selu Stenjatinu. Majka je umrla dve nedelje posle mog rođenja, a otac je poginuo 1944. boreći se u sovjetskoj armiji protiv Nemačke. Očeve sestre Olena i Ana su me primile kod sebe i odgajile.

Kao dečak poznavao sam nekoliko Jehovinih svedoka iz našeg mesta. Oni su pričali sa mnom i s drugima o Mesijanskom kraljevstvu kad god im se pružila prilika. S vremenom sam se sprijateljio s nekim mladim Svedocima. Kada su ih sovjetske trupe pokupile i deportovale u Sibir bio sam potpuno zaprepašćen.

Ali nisu bili svi Svedoci prognani. Stepanu, jednom Svedoku koji je živeo blizu mene, dozvoljeno je da ostane pošto njegovi nisu bili Svedoci. Bio je šest godina stariji od mene i kada sam napustio školu radio sam s njim kao stolar. On je proučavao Bibliju sa mnom koristeći bilo koji primerak Kule stražare koji je bio dostupan. Stepan, koji i danas služi istinitom Bogu Jehovi u Estoniji, bio je sav ushićen kada sam se u julu 1956. krstio.

Protivljenje je bilo deo života svakog Jehovinog sluge u Ukrajini. Vlasti su pretresale kuće tražeći biblijsku literaturu, zato sam imao mnogo skrivenih mesta. Moje tetke Olena i Ana, koje su bile grekokatolikinje nisu odobravale moj kontakt sa Svedocima. Pokušavale su čak da me odvrate od druženja s njima. Poput apostola Pavla, i ja sam ponekad osećao da sam ’pod krajnje velikim pritiskom iznad moje snage‘. Ali odnos s Jehovom Bogom ojačao me je da izdržim svaku kušnju (2. Korinćanima 1:8; Filipljanima 4:13).

Borba da ostanem neutralan

Bilo je obavezno da mladići od 18 godina služe u sovjetskoj vojsci. Zbog mog spoznanja iz Biblije odlučio sam da ostanem neutralan u pogledu svetskih zbivanja, što je značilo da ne pristupim sovjetskoj vojsci (Isaija 2:4; Jovan 17:14-16). Olena i Ana su me podsticale  da budem vojnik iako je njihov rođeni brat, moj otac, ubijen u ratu.

Kada sam dobio poziv za regrutaciju, otišao sam u vojni odsek za naše područje i objasnio im moj stav. Odmah sam bio uhapšen i čuvan u pritvoru dok nije podnesena tužba protiv mene. Suđenje nije bilo javno; čak ni moje tetke nisu bile obaveštene o datumu. Dao sam temeljno svedočanstvo sudiji, tužiocu i dvočlanoj poroti. Sve je bilo gotovo za 20 minuta. Osuđen sam na pet godina zatvora plus još pet godina tokom kojih bi mi bila uskraćena neka građanska prava.

Odsluženje kazne

Posle suđenja odveden sam u zatvor u Lavovu. Tri meseca od mog hapšenja pa do premeštanja u radni logor, nisam imao hrišćansko društvo, ni Bibliju, a ni biblijsku literaturu. Ipak sam ostao duhovno aktivan tako što sam svedočio onima koji su bili sa mnom u zatvoru, a kojima je bilo teško da shvate zašto sam odbio da služim vojsku. Tokom tih meseci oslanjao sam se na ono što sam naučio tokom ličnog studija pre nego što sam odveden u zatvor. Iz tog iskustva sam naučio jednu dragocenu lekciju: lični biblijski studij nam pomaže da punimo duhovne rezerve, što će nas podržavati kad se pojave kušnje (Jovan 14:26).

U aprilu 1958. prebačen sam u radni logor 21, blizu Dnjepropetrovska, preko 700 kilometara od kuće, da bih odslužio ostatak kazne. Ustajali smo u šest ujutru i posle doručka su nas kamionima vozili 50 kilometara izvan logora do radnog mesta. Radili smo po osam sati na jednom gradilištu, a zatim smo se vraćali u logor na prenoćište.

Spavali smo u barakama u kojima je bilo smešteno po stotinak logoraša. Hrana je bila oskudna, a životni uslovi spartanski; ali na kraju su sa mnom u barakama bila još dva Svedoka. Svaki od nas se savesno trudio da ohrabri drugu dvojicu. To je još jedan način na koji Jehova pruža snagu svojim slugama u nevolji — kroz druženje sa suvernicima (2. Korinćanima 7:6).

U logoru je sve ukupno bilo 12 Svedoka. Neki od njih su napolju imali rođake koji su krijumčarili stranice Kule stražare tako što su ih sakrivali u pakete s hranom. Pre nego što bi nam ih prosledili, stražari su većinu paketa otvarali da provere šta je u njima. Ali da se ne bi otkrile, stranice Kule stražare su bile umotane u najlon i stavljene u limene kutije s pekmezom, a stražari nisu hteli da se muče da ih otvaraju. Kada smo dobili članke ručno smo ih umnožavali i delili među sobom.

Takođe smo dali sve od sebe da propovedamo o Božjem Kraljevstvu i Jehova je blagoslovio naš trud. Na primer, upoznao sam jednog logoraša po imenu Sergej koji je radio kao računovođa u jednom državnom preduzeću u istočnoj Ukrajini. Kada je na njegovom radnom mestu otkrivena prevara, on je snosio odgovornost i osuđen je na deset godina zatvora. Nekoliko Svedoka je proučavalo s njim u zatvoru koristeći časopise koje su imali. Sergej je povoljno reagovao i na kraju mi je rekao: „Kad izađem iz logora želim da se krstim kao Jehovin svedok!“ I baš kako je i rekao, krstio se ubrzo posle otpuštanja i služio je verno Jehovi sve do smrti.

 Zbunjenost oko 13. poglavlja Rimljanima

Otpušten sam iz zatvora u januaru 1963. i vratio sam se u moje rodno selo Stenjatin. Skoro odmah sam zapazio da nešto nije u redu s lokalnom skupštinom u Sokalu. Atmosfera među braćom je bila zategnuta. U čemu je bio problem? Šta je dovelo do te nesigurnosti?

Godinama je sovjetska vlast pokušavala da poseje nejedinstvo među Jehovinim narodom tako što je hvatala braću, ispitivala ih i ubeđivala da Sjedinjene Američke Države koriste Svedoke da bi unapređivali svoje interese. Zvaničnici su savetovali da Svedoci u Sovjetskom Savezu osnuju svoju posebnu organizaciju, rekavši da bi tada mogli da budu u miroljubivom odnosu s državom i da bi im bilo dopušteno da bez progonstava praktikuju svoju religiju. Zvaničnici su učinili da sve ovo zvuči privlačno.

Tada je u Kuli stražari od 15. novembra 1962. izneseno novo razumevanje 13. poglavlja Rimljanima, a što se kasnije pojavilo u ukrajinskom izdanju od 1. jula 1964. Do tada smo razumeli da su „više vlasti“ pomenute u prvom stihu Jehova Bog i Isus Hrist, ali u Kuli stražari je pisalo da „više vlasti“ zapravo predstavljaju zemaljske vladavine i da su one „od Boga postavljene na svoje relativne položaje“ (Rimljanima 13:1).

Nekim Svedocima je bilo teško da veruju u ovo izmenjeno gledište, pošto su oni koji su bili na čelu zemaljske vlasti u Sovjetskom Savezu tako okrutno pokušavali da zbrišu pravo obožavanje Boga. Zato su ovi Svedoci mislili da Kula stražara s tim novim razumevanjem ne potiče od zvanične organizacije Jehovinih svedoka. Smatrali su da su te informacije izmislili oni koji sarađuju s vlastima kako bi naveli Svedoke da budu poslušniji Sovjetskoj državi.

Tako se svaki Jehovin sluga u Ukrajini suočio s pitanjem: koja grupa je u pravu, a koja greši? Primetio sam Svedoke koji su podržavali argumente obeju strana i pitao sam se: ’Kakvi su njihovi motivi?‘ Brzo sam uočio jasnu razliku između ovih dveju strana.

Većina Jehovinih svedoka, od kojih i neki koji nisu sasvim razumeli objašnjenje 13. poglavlja Rimljanima, želeli su da ostanu lojalni Jehovi i njegovoj organizaciji. Međutim, drugi su počeli da sumnjaju da nova izdanja Watch Tower Bible and Tract Societyja više ne dolaze od zvanične organizacije Jehovinih svedoka. Takvi su naginjali ka tome  da idu u krajnosti u mnogim stvarima. Na primer, smatrali su da je pogrešno da mlada nosi belu odeću na venčanju i da bračni partneri nose burme. Dosta njih je napustilo organizaciju. Međutim, s vremenom su mnogi uvideli svoju grešku i vratili se da služe Jehovi.

Ilegalni rad

Premda je naše hrišćansko delo bilo zabranjeno, kad god smo mogli održavali smo naše nedeljne sastanke u grupama od po 10 do 15 ljudi. Na sastancima smo dobijali duhovnu snagu, i kroz proučavanje Biblije i kroz druženje nakon proučavanja. Razmenjivali smo iskustva i to nam je pomoglo da shvatimo da svako od nas vodi istu borbu. Uzeli smo k srcu ono što je apostol Pavle napisao: „Iste patnje snalaze celu zajednicu vaše braće po svetu“ (1. Petrova 5:9).

Naše razgovore smo temeljili na člancima iz Kule stražare. Kako su časopisi stizali do nas? Svedoci koji su služili kao kuriri unosili su preko granice u Ukrajinu primerke na mikrofilmu. Ovi filmovi su, uvek prethodno ugovorenim putem, išli od jednog do drugog Svedoka. Zatim bi svaki od njih pravio dovoljno kopija za svoju skupštinu. Ponekad sam i ja bio uključen u pravljenje tih kopija. Ceo dan sam bio na poslu, a noću sam bio zaposlen u Jehovinoj službi, pripremajući časopise i radeći druge stvari. Bio je izazov držati se rasporeda, ali mi koji smo imali odgovornosti u organizaciji naučili smo da Jehova „umornom snagu daje“ (Isaija 40:29).

Stvarali smo prilike da razgovaramo o Bibliji s ljudima koje srećemo. Mnogi od nas su to činili dok smo se vozili javnim prevozom. Jedna uobičajena metoda započinjanja razgovora bila je ta da jednostavno čitamo dnevne novine i zatim slučajno saputniku pomenemo najnovije vesti. Kada započnemo razgovor onda ga usmeravamo na neku biblijsku temu. Tako smo širili dobru vest na našem području.

Vrsna žena

Godine 1965. oženio sam se Tamarom koja je odgajana kao sluga istinitog Boga i koja je znala šta znači braniti svoju veru pod kušnjom. Njen brat Sergej je bio tri puta hapšen i ispitivan zbog svog delovanja kao Jehovin svedok. Poslednji put je uhapšen jer su kod njega pronađeni primerci Kule stražare i osuđen je na deset godina zatvora. Vlasti su i Tamaru odvodile u štab, ispitivali je i pretili joj zatvaranjem.

Kada smo se venčali bilo nam je teško da pronađemo stan, ali jedna porodica iz Sokala koja je prema Svedocima bila prijateljski naklonjena ponudila nam je po niskoj ceni jednu malu sobu u svom domu. Ova porodica nam je obećala da će Tamara moći da ostane da živi u toj sobi ukoliko ja ponovo budem uhapšen i zatvoren. Supruga i ja smo bili zahvalni Jehovi za njegov blagoslov i ovoj porodici za njihovu dobrotu. Kasnije kada je porodica doživela težak gubitak, Tamara je iskoristila priliku da njihovoj ćerki Galini objasni nadu u uskrsenje. Seme  biblijske istine je donelo plod i Galinina ljubav prema našem Stvoritelju je rasla. Krstila se i sada sa svojim suprugom služi Jehovi.

Tokom 1970-ih sam većinu vikenda putovao po različitim delovima Ukrajine kao i po Moldaviji (Moldovi) i Karpatima, sastajući se sa onima koji su predvodili u Jehovinoj organizaciji i hrabreći ih. Obično sam odlazio petkom uveče i vraćao se kući kasno u nedelju. Tamara je retko kad znala gde idem i ponekad čak nije znala ni da li ću se vratiti. To je trajalo godinama. Mogu samo da se složim sa onim što Biblija kaže o vrsnoj ženi: „Ona mnogo više od bisera vredi“ (Poslovice 31:10).

U to vreme je sve što bi neko radio kao Jehovin svedok podrazumevalo određen rizik. Uspevali smo samo uz snagu koju je Jehova pružao. Bezbroj puta sam se suočio s teškim situacijama i nisam znao šta da radim. Pomolio bih se u sebi i oslonio na Jehovu za snagu. To nam je postao način života (Dela apostolska 4:29).

Skorašnja vremena

Kako je vreme prolazilo život je postajao lakši za Jehovine sluge u Ukrajini. Progonstvo se smanjilo, a zatvorske kazne su zamenjene novčanim kaznama. Tokom 1980-ih vlasti su shvatile da su Jehovini svedoci stvarno jedna međunarodna organizacija. Zbog zatvaranja Svedoka u Ukrajini i u drugim delovima Sovjetskog Saveza država je narušila svoju reputaciju u inostranstvu. Sećam se da mi je jedan službenik koji me je ispitivao rekao: „Sada shvatamo da religija ne mora biti nešto loše. Naša glavna briga je da jedna religiozna grupa ne šteti državi.“

U Istočnoj Evropi je krajem 1980-ih počela da se podiže „gvozdena zavesa“, i od tada u Ukrajini imamo sve veću slobodu. Naše delo propovedanja je zakonski priznato 1991. Zatim je u septembru 1998. Watch Tower Society osnovao kancelariju podružnice u Lavovu. Početkom 1999. počela je izgradnja novih objekata podružnice koji će moći da prime 170 radnika. Sada u Ukrajini ima preko 112 000 onih koji učestvuju u delu propovedanja, a 2000. godine je više od 250 000 bilo prisutno na Memorijalu. Posebno je upadljiv broj mladih u našim redovima. Jedna  novinarka me je 1991. na kongresu u Kijevu pitala:

„Odakle svi ovi ljudi? Mislila sam da u Sovjetskom Savezu nije bilo Svedoka, a sada ih odjednom ima na hiljade!“

„Nismo se pojavili iznenada, preko noći“, rekao sam joj. „Služili smo Jehovi ovde mnoge godine.“

„Kako privlačite tako puno mladih vašoj religiji?“, želela je da zna.

„Najbolje je da pitate lično njih. Neka vam oni kažu zašto žele da služe Jehovi.“

„Već sam ih pitala“, rekla je novinarka. „Kazali su mi da uživaju u tome.“

„Onda je to razlog“, dodao sam. „Ako to naši mladi kažu, onda je to objašnjenje.“

Ne uživaju samo mladi u služenju Jehovi. Tamara i ja mu zajedno služimo preko 80 godina i nizašta ne bismo menjali našu veru. Iako smo Jehovini svedoci mi još uvek imamo probleme. Svesni smo toga da ćemo se svi i dalje suočavati s poteškoćama sve dok traje ovaj stari sistem. Ali mi smo bolje od bilo koje grupe ljudi na zemlji opremljeni da se suočavamo s kušnjama. I dalje smo, kao i ranije, odlučni da se borimo sa ovim kušnjama uz snagu od našeg Svemoćnog Boga Jehove. Osećamo se kao i Mojsije kada je pevao pesmu pobede: „Jehova je sila moja i pesma moja, on je spas moj bio“ (Izlazak 15:2).

[Slika na 22. strani]

S drugim Svedocima u radnom logoru 21

[Slika na 22. strani]

Ukrajinska „Kula stražara“ na mikrofilmu (u prirodnoj veličini)

[Slika na 23. strani]

Sa suprugom Tamarom

[Slika na 24. i 25. strani]

Umetnički prikaz novog kompleksa podružnice čija je gradnja u toku u Lavovu

[Slike na 25. strani]

Zašto tako puno mladih u Ukrajini služi Jehovi?