Policijska zaštita — nade i strahovi
Policijska zaštita — nade i strahovi
POČETKOM 19. veka, u Engleskoj su mnogi bili protiv osnivanja profesionalne, uniformisane policije. Oni su strahovali da bi oružana sila u rukama centralne vlasti mogla da ugrozi njihovu slobodu. Neki su se plašili da će na kraju imati sistem policijskih špijuna nalik onome koji je postojao u Francuskoj za vreme Žozefa Fušea. Ipak, morali su da se pitaju: ’Šta ćemo bez policije?‘
London je postao najveći i najbogatiji grad na svetu, a kriminal je bio u porastu i pretio je poslovanju. Ni dobrovoljni noćni čuvari ni profesionalni lovci na lopove iz privatne detektivske agencije Bow Street Runners, nisu bili dorasli zadatku zaštite ljudi i njihove imovine. Klajv Emsli u svojoj knjizi The English Police: A Political and Social History kaže: „Na kriminal i nered je sve više i više počelo da se gleda kao na nešto što ne bi trebalo da postoji u civilizovanom društvu.“ Tako su se Londonci nadali najboljem i odlučili se za profesionalnu policiju pod upravom ser Roberta Pila. a U septembru 1829, uniformisani policajci londonske policije počeli su da patroliraju svojim rejonima.
Od početka njene savremene istorije, policija je budila nadu i izazivala strah — nadu da će pružiti bezbednost, i strah da bi mogla da zloupotrebi svoju moć.
Dolaze američki policajci
Njujork je prvi grad u Sjedinjenim Državama koji je imao profesionalnu policiju. Kako je grad postajao bogatiji, tako je bilo i više kriminala. Do 1830-ih, svaka porodica je mogla da čita strašne priče o kriminalu koje su bile objavljivane u novim, jeftinim novinama — takozvanim peni-novinama. Negodovanje javnosti je raslo i Njujork je 1845. dobio policiju. Njujorčani i Londonci još od tada fasciniraju jedni druge policijom.
Amerikanci su se poput Engleza plašili oružane sile u rukama vlasti. Ali ove dve zemlje su se dosetile različitih rešenja. Englezi su se opredelili za džentlmensku policiju obučenu u teget uniforme i s cilindrima na glavi. Policajci su bili naoružani samo sakrivenim kratkim pendrekom. Britanski bobiji do dan-danas još uvek ne nose vatreno oružje, osim u vanrednim situacijama. Međutim, u jednom izveštaju stoji da „sve više raste osećaj da je samo pitanje vremena kada će se desiti ono što je neizbežno... naime, da britanska policija postane potpuno naoružana“.
Međutim, u Sjedinjenim Državama je strah od toga da bi vladina moć mogla biti zloupotrebljena doveo do usvajanja Drugog amandmana ustava Sjedinjenih Država koji garantuje „pravo naroda da poseduje i nosi vatreno oružje“. Zbog toga su policiji postali neophodni revolveri. S vremenom je upotreba revolvera od strane policije dovela do uličnih obračuna koji su postali, kako se smatra, karakteristični za američke policajce i kriminalce. Još jedan razlog koji je doprineo američkom stavu prema nošenju vatrenog oružja jeste taj što je prva policija u Sjedinjenim Državama nastala u svetu koji je bio mnogo drugačiji od Londona. Njujork je postao haotičan grad jer se njegovo stanovništvo veoma brzo uvećavalo. Priliv hiljada imigranata, uglavnom Evropljana i Afro-Amerikanaca, posle početka Građanskog rata koji je trajao od 1861. do 1865, doveo je do rasnog nasilja. Policija je smatrala da mora da pribegne grubljim metodama.
Zato je policija često smatrana nužnim zlom. Ljudi su bili spremni da pregrme povremene ekscese u nadi da će imati barem neku meru reda i sigurnosti. Međutim, u nekim delovima sveta počela je da se pojavljuje drugačija vrsta policije.
Policija koja uliva strah
Početkom 19. veka, kada su počele da nastaju savremene policije, veći deo sveta je bio pod vlašću evropskih carstava. Evropske policije su uglavnom bile organizovane da štite vladare, a ne narod. Izgleda da se čak ni Britanci, kojima se nikako nije dopadala ideja o naoružanoj policiji vojničkog stila na sopstvenom tlu, nisu mnogo premišljali kada je bilo u pitanju korišćenje policije slične vojsci da bi se kolonije držale u podložnosti. Rob Mobi, u svojoj knjizi Policing Across the World, kaže: „Slučajevi brutalnosti, korupcije, nasilja, ubistva i zloupotrebe sile od strane policije obeležili su gotovo svaku deceniju istorije kolonijalne policije.“ Nakon što ističe da je od kolonijalnih policija bilo i nekih koristi, ista knjiga dodaje da su one prouzrokovale da „svet na policiju gleda kao na silu vlade, a ne kao na slugu naroda“.
Tiranske vladavine su, iz straha od revolucija, skoro uvek koristile tajnu policiju da bi špijunirale svoje građane. Takva policija torturom dolazi do informacija, a one koji se tobože bave subverzivnim delatnostima ubija ili zatvara bez suđenja. Nacisti su imali Gestapo, Sovjetski Savez KGB, a Istočna Nemačka Štazi. Da bi kontrolisao populaciju od oko 16 miliona ljudi, Štazi je imao čak oko 100 000 službenika i možda oko pola miliona obaveštajaca. Ti službenici su danonoćno prisluškivali telefonske razgovore i vodili dosijee o trećini celokupne populacije. Džon Kehler u svojoj knjizi Stasi kaže da „službenici Štazija nisu znali za granice i nisu imali pardona. Sveštenici, uključujući i visoke zvaničnike protestantskih i katoličkih denominacija, masovno su bili regrutovani kao tajni obaveštajci. Njihove kancelarije i ispovedaonice bile su pune uređaja za prisluškivanje“.
Međutim, policija koja je ulivala strah nije bila svojstvena samo za države s tiranskim vladama. Kada je usvojila preterano agresivan način primene zakona, posebno kada su u pitanju manjine, policija iz velikih gradova je bila optužena da zavodi teror. Komentarišući o jednom skandalu iz Los Anđelesa koji je dobio veliki publicitet, jedan časopis je naveo da je taj skandal „doveo loše vladanje policije na novi nivo bezakonja i popularisao jedan novi termin: ’policajac-kriminalac‘“.
Zbog toga se vladini zvaničnici pitaju: ’Šta policija može da uradi da bi poboljšala svoju reputaciju?‘ Nastojeći da istaknu svoju ulogu služenja narodu, mnoge policije pokušavaju da naglase aspekte svoje delatnosti koje koriste društvu.
Nada da policija koristi društvu
Pažnju stranaca je privukao japanski tradicionalni način čuvanja reda i mira „iz komšiluka“. Japanska policija odvajkada radi tako što su u gradskim četvrtima smeštene male policijske stanice s desetak policajaca koji su organizovani u smene.
Frenk Lajsman, Britanac koji predaje kriminalistiku i već dugo živi u Japanu, kaže: „Dobro je poznat opseg prijateljski naklonjenih službi koje vrše policajci iz nekog kobana: pružaju informacije o adresama u japanskim velikim ulicama bez naziva; prolaznicima koje je uhvatila kiša pozajmljuju izgubljene kišobrane po koje vlasnici nisu došli; staraju se da pijani sararimeni uhvate zadnji voz do kuće i pružaju savete u vezi s problemima koji su tipični za njihove sugrađane.“ Zbog „policije iz komšiluka“, Japan je stekao zavidnu reputaciju da se njegovim ulicama ljudi mogu bezbedno šetati.Da li bi ovakva vrsta čuvanja reda i mira mogla da bude delotvorna i na drugim mestima? Neki koji se bave proučavanjem kriminala počinju da uviđaju prednosti takvog načina rada. Današnji napreci u komunikaciji mogu da prouzrokuju da se policija udalji od naroda kome služi. U mnogim današnjim gradovima, često izgleda da se rad policije sastoji samo od odgovaranja na hitne slučajeve. Ponekad izgleda kao da se izgubio prvobitni naglasak na prevenciji kriminala. Kao reakcija na ovu tendenciju, organizovanje građana ponovo ulazi u modu.
Organizovanje građana
„Ovo stvarno funkcioniše; smanjuje kriminal“, kaže Djui, policajac, o svom poslu u Velsu. „Organizovanje građana podrazumeva podsticanje ljudi da međusobno vode računa o bezbednosti. Mi organizujemo sastanke kako bi se komšije bolje upoznale, razmenile imena i brojeve telefona, i kako bi čule nešto o tome kako sprečiti kriminal. Uživam u ovom projektu zato što se njime kod ljudi koji žive u komšiluku vraća osećaj zajedništva. Ljudi često i ne znaju ko su im komšije. Ovaj sistem funkcioniše zato što upoznaje ljude s više stvari.“ Osim toga, poboljšava odnose između policije i javnosti.
Tu je još jedna inicijativa kojom se policija želi ohrabriti da bude saosećajnija prema žrtvama. Poznati holandski viktimolog Jan van Dajk je napisao: „Policajce treba naučiti da je način na koji se ophode sa žrtvama isto toliko važan koliko je važan način na koji se lekari ophode s pacijentima.“ Na mnogim mestima policija još uvek ne tretira nasilje u porodici i silovanje kao prave zločine. Ali Rob Mobi kaže: „Pristup koji policija ima prema nasilju u porodici i silovanju znatno se poboljšao poslednjih godina. Ipak, još ima prostora za značajan napredak.“ Zloupotreba sile je još jedno područje na kojem bi se skoro svaka policija mogla poboljšati.
Strah od korumpiranosti policije
Misao o osećanju zaštićenosti od strane policije ponekad deluje naivno, pogotovo kad kruže vesti o korumpiranosti policije. Takvi izveštaji postoje otkako postoji
policija. Osvrćući se na 1855. godinu, knjiga NYPD — A City and Its Police, opisala je da su „mnogi Njujorčani stekli utisak da je postalo teško razlikovati policajce i razbojnike“. Knjiga Faces of Latin America od Dankana Grina izveštava da se za tamošnju policiju „naširoko verovalo da je puna korumpiranih i nesposobnih policajaca koji narušavaju ljudska prava“. Šef jedne latinoameričke policije koja broji 14 000 policajaca, rekao je: „Šta možete da očekujete kada policajac zaradi manje od [120 evra] mesečno? Šta će on uraditi ako mu se ponudi mito?“Koliko je veliki problem korupcije? Odgovor zavisi od toga koga pitate. Jedan policajac iz Severne Amerike koji je godinama patrolirao jednim
gradom od 100 000 stanovnika, odgovara: „Sigurno postoji izvestan procenat policajaca koji su nepošteni, ali većina je poštena. To je ono što sam ja doživeo.“ S druge strane, jedan inspektor iz druge zemlje koji ima 26 godina iskustva, kaže: „Mislim da su skoro svi policajci korumpirani. Poštenje u policiji je veoma retko. Ako policajac pretražuje neku kuću u kojoj je bila provala i nađe novac, verovatno će ga uzeti. Prilikom vraćanja ukradenih dragocenosti, deo njih će zadržati za sebe.“ Zašto neki policajci postaju korumpirani?Neki počnu s visokim načelima ali podlegnu uticaju korumpiranih kolega i niskih merila kriminalaca s kojima dolaze u kontakt. Knjiga What Cops Know citira jednog patrolnog policajca iz Čikaga kad kaže: „Što se policajaca tiče, oni iz ličnog iskustva znaju šta je zlo. Oni su okruženi njime. Oni ga dodirnu... okuse ga... omirišu ga... čuju ga... moraju da se bave njime.“ Kontakt s takvom pokvarenošću lako može imati negativan uticaj.
Premda policija obavlja korisne delatnosti, daleko od toga da je idealna. Da li se možemo nadati nekom napretku?
[Fusnota]
a Britanski policajci su postali poznati kao bobiji po imenu osnivača policije, ser Roberta (Bobija) Pila.
[Okvir/Slike na stranama 8, 9]
„Zar britanski bobiji nisu divni?“
Britanci su bili među prvima koji su sebi mogli da priušte luksuz da imaju profesionalnu policiju. Želeli su da im društvo bude dobro organizovano — poput njihovog efikasnog sistema poštanskih kočija koji je funkcionisao tako precizno. Godine 1829, ministar unutrašnjih poslova ser Robert (Bobi) Pil, izdejstvovao je od parlamenta dozvolu za osnivanje gradske policije u Londonu sa sedištem u Skotland Jardu. Bobiji su u prvi mah bili nepopularni zato što su preduzeli energičnu akciju protiv pijanstva i uličnog kockanja, ali ljudi su ih s vremenom zavoleli.
Godine 1851, London je s ponosom pozvao svet da dođe na Veliku izložbu i divi se dostignućima britanske industrije. Goste je zadivio red i mir na ulicama, i to što nije bilo pijanaca, prostitutki i skitnica. Efikasni policajci su pomagali ljudima da se snađu, nosili su prtljag posetilaca, nekima su pomagali da pređu ulicu i čak su vodili starije gospođe do taksija. Nije ni čudo što se među Britancima i strancima govorilo: „Zar britanski bobiji nisu divni?“
Izgledalo je da su toliko efikasni u sprečavanju kriminala da je 1873. šef policije u Česteru predviđao vreme kada kriminal praktično neće postojati! Policija je takođe počela da organizuje pružanje hitne pomoći i gašenje požara. Organizovala je i dobrotvorne akcije prikupljanja obuće i odeće za siromašne. Negde su čak organizovani klubovi za dečake, ekskurzije i izleti.
Naravno, nova policija je imala disciplinske probleme zbog korupcije i brutalnosti. Ali većina policajaca se ponosila time što su održavali red i mir uz minimalnu primenu sile. Godine 1853, policija u Viganu, Lankaster, morala je da se suoči sa izgredima rudara koji su štrajkovali. Jedan hrabri policajac s višim činom, koji je sa sobom imao još samo desetoricu ljudi, istrajno je odbijao da upotrebi vatreno oružje vlasnika rudnika. Duh koji se razvio može se ilustrovati jednim pismom koje je 1886. primio Hektor Makliod, nakon što je sledeći stope svoga oca postao policajac. Ono je citirano u knjizi The English Police: „Budi grub i izgubićeš naklonost naroda... Interes društva je na prvom mestu jer si ti sluga naroda, kom si postavljen da služiš, i dužnost ti je da udovoljiš kako njemu tako i svom pretpostavljenom.“
Hejden, penzionisani inspektor koji je radio u londonskoj policiji, kaže: „Bili smo poučeni da uvek ispoljavamo samokontrolu zato što je policiji, da bi bila uspešna, potrebna podrška društva. Naš kratak drveni pendrek je bio apsolutno krajnje rešenje koje većina policajaca nikada nije upotrebila tokom svog radnog veka.“ Pozitivnom imidžu britanskih bobija doprinela je i popularna TV-serija Dixon of Dock Green, o poštenom policajcu koji je poznavao sve u svom rejonu, koja se emitovala 21 godinu. To je verovatno ohrabrilo policiju da postupa u skladu s tim imidžom, ali je sigurno ohrabrilo i Britance da vole policiju.
Tokom 1960-ih, stavovi u Britaniji su se promenili i tradicija nacionalnog ponosa ustuknula je pred tradicijom sumnje u autoritet. U 1970-im, izveštaji o policijskoj korupciji i rasizmu okaljali su reputaciju policije, uprkos njenim naporima da održavanjem reda i mira „iz komšiluka“ zadobije podršku javnosti. U skorije vreme, nakon nekoliko optužbi za rasizam i podmetanje lažnih dokaza da bi se osudili osumnjičeni, policija je uložila još iskrenih napora da se poboljša.
[Izvor]
Fotografija iznad: http://www.constabulary.com
[Okvir/Slika na 10. strani]
Čudo u Njujorku?
Kada se policija stvarno potrudi, rezultati mogu biti izvanredni. Njujork se dugo smatrao jednim od najopasnijih gradova na svetu, i do kraja 1980-ih, izgledalo je kao da demoralisana policija gubi kontrolu nad situacijom. Ekonomski pritisak je primorao gradsku vladu da zamrzne plate i smanji broj policajaca. Pojavili su se narko-dileri, a s njima i užasan talas nasilja. Stanovnici centra grada su odlazili na spavanje uz pucnje. Godine 1991. došlo je do velikih rasnih sukoba, a sama policija je organizovala bučan protest da bi izrazila svoje nezadovoljstvo.
Međutim, novi šef policije se trudio da motiviše policajce, redovno se sastajući s njima da bi zajedno analizirali strategiju za svaki kvart. Džejms Lardner i Tomas Repeto u svojoj knjizi NYPD objašnjavaju: „Šef detektiva i načelnik biroa za narkotike bile su ličnosti o kojima su komandiri policijskih stanica čitali u novinama, ali koje su retko kad susretali. Sada su svi oni zajedno sedeli i satima razgovarali.“ Stopa kriminala je počela naglo da opada. Stopa ubistava se progresivno smanjila sa skoro 2 000 u 1993, na 633 u 1998. — što je najmanji broj ubistava u proteklih 35 godina. Njujorčani su počeli da govore o čudu. Broj krivičnih dela koja su prijavljena vlastima u proteklih osam godina opao je za 64 posto.
Kako je postignut ovaj napredak? List The New York Times od 1. januara 2002. ukazao je da je jedan ključ koji je doveo do uspeha bio Kompstat, „sistem za praćenje krivičnih dela koji uključuje sedmično analiziranje statistike za svaki kvart da bi se identifikovali problemi i da bi se na njih što pre reagovalo“. Bivši policijski komesar, Bernard Kerik, izjavio je: „Zapažali smo gde su se i zašto događala krivična dela i onda bismo pregrupisavali [policijske] snage i sredstva kako bi se tim područjima posvetila veća pažnja. Tako se staje na put kriminalu.“
[Slika na 7. strani]
Tipična policijska stanica u Japanu
[Slika na 7. strani]
Saobraćajna policija u Hongkongu
[Slika na stranama 8, 9]
Kontrolisanje mase na fudbalskoj utakmici u Engleskoj
[Slika na 9. strani]
U delatnost policije spada i pomaganje žrtvama nezgoda