Zamke težnje za lepotom

NA OSNOVU kojih merila se prosuđuje istinska lepota? „Lepota je u očima posmatrača“, kaže jedna izreka. Zaista, na procenjivanje toga da li je nešto lepo ili nije u velikoj meri utiče lično mišljenje. Štaviše, koje će gledište o tome šta se smatra lepim biti popularno umnogome zavisi od kulture i od vremena u kom se nešto posmatra.

Džefri Sobal, profesor dijetetike na Kornelovom univerzitetu u SAD, ističe: „Tokom devetnaestog veka, skoro u svim društvima je vladalo mišljenje da ukoliko je osoba punija to znači da pripada visokom društvenom staležu. Velik obim struka bio je znak blagostanja i zdravlja, dok je mršavost ukazivala na to da je osoba veoma siromašna i da ne može pribaviti sebi dovoljno hrane.“ Dela mnogih umetnika tog doba odražavaju takvo shvatanje, pošto su njihovi modeli — uglavnom žene — imali punačke ruke i noge i široka leđa i bedra. Mnoga od tih dela prikazivala su ljude iz stvarnog života koji su smatrani uzorima lepote.

Premda takvo shvatanje još uvek postoji, lepota uključuje mnogo više od toga kolika je nečija telesna težina. Čak se i u današnje vreme u nekim kulturama na Južnom Pacifiku puniji stas smatra nečim veoma poželjnim. U nekim delovima Afrike, buduće mlade se šalju na „far- me za gojenje“, kako se to u narodu zove. To su mesta gde se  obilno hrane izuzetno kaloričnim jelima jer se smatra da će tako postati još privlačnije. Vlasnik jednog noćnog kluba u Nigeriji kaže: „Prosečna Afrikanka je punačka... To je lepota koju ona nudi. To je deo naše kulture.“ Puniji stas se ceni i u mnogim tradicionalnim španskim kulturama kao obeležje bogatstva i uspeha.

Međutim, u mnogim drugim područjima vlada sasvim suprotno gledište. Zašto? Prema rečima nekih stručnjaka, razvoj trgovine i industrijalizacija doveli su do bolje snabdevenosti hranom i njene veće rasprostranjenosti, zbog čega su „niže“ klase mogle jesti ono što je ranije bilo dostupno samo bogatima. Tako su ljudi postepeno prestali da na puniji stas gledaju kao na merilo lepote. S druge strane, prema nekim religioznim verovanjima, gojaznost se povezuje sa proždrljivošću te se stoga smatra nepoželjnom. Na mišljenje ljudi uticala su i naučna saznanja o rizicima po zdravlje koji su povezani s gojaznošću. Ovi i drugi činioci doprineli su tome da se mišljenja u vezi s tim šta se smatra lepim promene, tako da se sada već decenijama u velikom delu sveta mršavost prikazuje kao ideal.

Mediji igraju veliku ulogu u unapređivanju takvog shvatanja. Osobe koje se pojavljuju na bilbordima i televiziji uglavnom su vitke, atletski građene. Svojim izgledom one prenose poruku da se korišćenjem preparata koje reklamiraju postiže sigurnost i uspeh u životu. Istu poruku prenose i filmske i TV zvezde.

Kako to utiče na obične ljude, uključujući i mlade? U jednom nedavno objavljenom članku o tome šta ljudi misle o svom izgledu stoji da će „prosečna devojka u Americi do završetka srednje škole provesti uz televizor preko 22 000 sati“. Veći deo tog vremena ona uglavnom ima priliku da posmatra atraktivne žene „savršenog“ izgleda. U tom članku se dalje kaže: „Time što su stalno izložene takvim slikama, žene povezuju posedovanje idealnog tela sa prestižom, srećom, ljubavlju i uspehom.“ Stoga ne iznenađuje što je prilikom jednog istraživanja, nakon posmatranja izgleda manekena u modnim časopisima, 47 posto devojaka smatralo da mora da smrša, a samo 29 posto njih je stvarno imalo višak kilograma.

Modna industrija takođe snažno utiče na to šta će ljudi smatrati lepim. Dženifer, jedna venecuelanska manekenka koja radi u gradu Meksiku, kaže: „Tvoj posao je da dobro izgledaš, a u današnje vreme to znači da budeš mršav.“ Francuska manekenka Vanesa je izjavila: „Uglavnom nisu drugi ti koji od tebe zahtevaju da budeš mršav, već to ti sam tražiš od sebe. To je trend u celom svetu.“ Prilikom jednog anketiranja, 69 posto mladih devojaka je priznalo da na osnovu slika manekenki u časopisima formiraju svoje gledište o tome šta je dobar izgled.

Ali nisu samo žene podložne uticaju propagiranja „idealnog izgleda“. Meksičke novine El Universal navode: „Nikada se ranije na tržištu nije moglo videti toliko  mnogo proizvoda namenjenih estetskoj nezi muškaraca.“

„Idealan izgled“ — da li donosi i idealne rezultate?

U težnji da postignu „idealan izgled“, ili da bar izgledaju najbolje što mogu, mnogi ljudi pribegavaju estetskoj hirurgiji. Sve je više metoda koje se koriste u ovoj grani medicine i cene su sve povoljnije. Kako je nastala estetska hirurgija?

Kao što stoji u enciklopediji Britannica, savremene metode plastične hirurgije potiču iz vremena nakon Prvog svetskog rata, kada je učinjeno mnogo toga kako bi se ozlede zadobijene u ratu koje su izobličile telo što bolje zalečile. Od tada su ove metode postale dragoceno sredstvo za korekciju teških fizičkih oštećenja prouzrokovanih požarom, traumatičnim događajima, kao i za korekciju urođenih anomalija. Međutim, kao što ova enciklopedija potvrđuje, plastična hirurgija se često „primenjuje isključivo za korekciju fizičkog izgleda kod zdravih osoba“. Primera radi, nos može biti korigovan, naborana koža s lica i vrata uklonjena, takođe je moguće smanjiti veličinu ušiju, skinuti masne naslage sa stomaka i bedara, uvećati neke delove tela, pa čak i pupak učiniti „privlačnijim“.

Međutim, šta reći o ljudima koji rizikuju svoje zdravlje samo da bi bolje izgledali? S kakvim se opasnostima mogu suočiti? Anhel Papadopulos, sekretar Meksičkog udruženja za plastičnu, estetsku i rekonstruktivnu hirurgiju, kaže da takve hirurške zahvate ponekad obavljaju ljudi koji nisu dovoljno stručni, što dovodi do ozbiljnih posledica. Neke klinike koriste opasne supstance, sve sa ciljem da svojim pacijentima pomognu da što bolje izgledaju. Početkom 2003, u jednim novinama je izvešteno o skandalu na Kanarskim ostrvima, gde su usled nehigijenskih uslova u salonima lepote stotine žena postale žrtve estetskih zahvata koji nisu bili bezbedni. a

Muškarci takođe mogu biti uhvaćeni u zamku težnje za „idealnim izgledom“. Neki provode mnoge sate u teretanama, praktično koristeći sve slobodno vreme kako bi oblikovali svoje telo i povećali mišićni tonus.  „Dugoročno gledano“, kako stoji u časopisu Milenio „zbog toga što su prinuđeni da dosta vežbaju, sve više će trpeti njihove društvene aktivnosti kao i odnosi s drugima.“ Pod pritiskom da budu mišićavi mnogi čak koriste supstance koje im mogu naškoditi, uključujući i steroide.

Opsednutost fizičkim izgledom dovodi do toga da neke mlade žene postaju žrtve poremećaja u ishrani, kao što su bulimija i anoreksija. Neki koriste proizvode za mršavljenje kojima se za kratko vreme postižu izvanredni rezultati, ali čiju upotrebu nisu odobrile poznate zdravstvene institucije. Korišćenje takvih proizvoda može prouzrokovati ozbiljne posledice.

Opsednutost izgledom nema samo fizičke posledice. Dr Ketrin Filips sa Braunovog univerziteta u SAD, kaže da se kod ljudi koji prekomerno brinu o svom izgledu može razviti psihološko oboljenje koje se naziva dismorfni telesni poremećaj. Osobe sa ovim poremećajem opsednute su nekim umišljenim nedostacima u svom izgledu. Ovaj poremećaj javlja se čak kod svake pedesete osobe. Oni koji pate od toga „mogu toliko sebe ubediti da su ružni da se čak izoluju od prijatelja i voljenih osoba“, kaže ona. „Mogu postati depresivni i razviti samoubilačke namere.“ Doktorka Filips navodi primer jedne lepe devojke koja je imala gotovo neprimetne akne na licu, ali je bila ubeđena da joj je lice puno ožiljaka. Pošto nije želela da je drugi viđaju takvu, u osmom razredu je napustila školu.

Da li je fizički izgled zaista toliko važan da osoba treba da žrtvuje mentalno i fizičko zdravlje kako bi „idealno“ izgledala? Postoji li neka daleko važnija lepota za kojom čovek treba da teži?

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 5. strani]

Čak 69 posto devojaka priznaje da na njihovo gledište o tome šta znači dobar izgled utiču slike manekenki u časopisima

[Slika na 4. strani]

Reklame snažno utiču na gledište ljudi o fizičkoj lepoti

[Slika na 6. strani]

Neki su doživeli ozbiljne posledice zbog brojnih plastičnih operacija

[Slika na 7. strani]

Neki ulažu ogroman trud kako bi postigli željeni izgled