Prosto poželite da je pojedete!

Od dopisnika Probudite se! iz Japana

POGLED vam je prikovan za nešto što izgleda kao ukusno jelo. To vam otvara apetit i voda počinje da vam ide na usta. Međutim, čudno je što ta „hrana“ nema nikakav miris, ukus niti bilo kakvu hranljivu vrednost. Ne može se pokvariti niti je potrebno da se drži u frižideru. O čemu je zapravo reč? Ukoliko se nalazite u Japanu, to može biti samo jedno — imitacija načinjena od plastike. Plastična „hrana“ je zapravo imitacija jelâ s menija restorana, načinjena od vinila. Zbog svoje veličine, oblika i boje izgleda kao prava hrana.

Postoji mnoštvo imitacija različite hrane — od tradicionalnih japanskih jela, kao što je suši, do jela omiljenih na Zapadu, kao što su pica i špageti. Koriste se i imitacije pića, aperitiva i deserta. Odlikuju se zapanjujućom raznolikošću. U stvari, jedan proizvođač vam može ponuditi više od 10 000 vrsta plastičnih „jela“!

Plastična „hrana“ izgleda kao prava. Detalji, kao što su male neravnine na kožici  pečenog pileta, nasumično raspoređeno seme u kriški lubenice ili sitni nabori na listu salate, napravljeni su vrlo vešto. Ali, kako je plastična imitacija hrane postala tako popularna u japanskim restoranima?

Krajem 19. veka, u nekim restoranima su izlagana određena jela s ciljem da se Japanci upoznaju s kuhinjom drugih naroda. Prolaznik je mogao da vidi o kakvoj se hrani radi, a da pri tom nije morao ući u restoran. Naravno, izložena jela privlačila su ne samo ljude, već i životinje i muve. Osim toga, ona su se usled toplote i vlage kvarila, a bilo je i skupo svakodnevno ih pripremati.

S vremenom je hrana zamenjena imitacijama načinjenim od obojenog voska. Međutim, vosak ima jedan ozbiljan nedostatak, naime, predmeti načinjeni od njega nisu postojani kada su izloženi toploti. Zato je on na kraju zamenjen vinilom, vrstom plastike. Napokon je dobijen proizvod koji je bio trajan, otporan na toplotu i koji je u isto vreme privlačio prave mušterije — ljude! Ali, kako se prave plastične imitacije?

Najpre se za određeno jelo napravi kalup. Na primer, šnicla se stavi u četvrtastu posudu, u koju se zatim sipa silikon dok potpuno ne prekrije šniclu. Kad se silikon stvrdne, kalup se okreće naopačke. Meso se vadi, a njegov otisak ostaje. U kalup se zatim sipa obojeni vinil, koji se peče na temperaturi od 82 stepena Celzijusa. Nakon hlađenja, imitacija šnicle je spremna za bojenje.

Da bi se napravila imitacija sendviča, svaka od komponenti — hleb, meso, sir i salata — pravi se posebno. Ostatak procesa je sličan pravljenju pravog sendviča, naime, sastojci se ređaju jedan preko drugog između kriški hleba. Međutim, za razliku od pravog, kod plastičnog sendviča komponente se lepe jedna za drugu.

U određenom smislu, pravljenje plastične imitacije hrane predstavlja neku vrstu umetnosti. „Da bi imitacija izgledala uverljivo potrebno je prvo pažljivo proanalizirati izgled pravog jela“, kaže Katsudži Kanejama, koji se tim poslom bavi oko 23 godine. „Za ljude je hrana nešto što se jede. Za nas je hrana nešto što se proizvodi.“

Ako pažljivo pogledate činiju sveže skuvanog japanskog pirinča, steći ćete utisak da je svako zrno zasebno u odnosu na ostala. Pirinač se „lagano uzdiže formirajući na sredini vrh“, objašnjava Kanejama. Da bi se stvorio takav efekat, svako zrno treba zasebno napraviti. Jednostavno pomešati zrna nije dovoljno zato što će se ona naći u horizontalnom položaju. Umesto toga, zrna se moraju pažljivo zalepiti kako bi formirala kupu kao kod pravog pirinča. Kada se imitacija napravi tako da izgleda što realnije, biće privlačnija pažljivom posmatraču.

Potrebne su godine da bi neko postao vešt u pravljenju plastične „hrane“. Prvih nekoliko godina učenik obično posveti sticanju osnovnih tehnika pri čemu počinje od jednostavnijih namirnica, kao što su pečurke. Za dobru imitaciju sveže ulovljene ribe s njenim složenim tkivima i bojama potrebno je oko deset godina učenja. Da bi neko stekao glas stručnjaka na ovom polju potrebno je skoro 15 godina prakse.

Ako nekad prođete pored nekog restorana u Japanu i vidite primamljiva „jela“, setite se velikog truda koji je uložen da bi se ona napravila. Možda ćete se upitati za šta je potrebno više veštine — za pripremanje prave hrane ili za pravljenje plastične imitacije!

[Okvir na 27. strani]

Pred objektivom kamere

Kada sledeći put u nekom filmu, emisiji ili reklami vidite hranu, pažljivo je pogledajte. Možda nije prava. Prema rečima stiliste za hranu Krisa Olivera, iz Los Anđelesa, imitacija hrane je idealna za snimanje koje može da traje jako dugo. „Ona je skuplja od prave hrane, ali je mnogo praktičnija“, kaže on. Zaista, pod vrelim svetlima reflektora, plastična „hrana“ služi kao odlična zamena za original.

[Slika na 26. strani]

Šta je od ovoga prava hrana?(Odgovor se nalazi na 27. strani)

Odgovor: Prava hrana se nalazi na poslužavniku u desnoj ruci.

[Izvor slike na 26. strani]

Donje fotografije: Hachiman Town, Gujyo City, Gifu Prefecture, Japan