6. korak

Uvažavajte osećanja svoje dece

Zašto preduzeti ovaj korak? Deci je potrebno i žele da najvažnije osobe u njihovom životu — njihovi roditelji — znaju kako se ona osećaju. Ako roditelji nikada ne pokažu razumevanje prema njima kada govore o tome, deca se mogu povući u sebe i čak početi da sumnjaju u svoju sposobnost da osećaju i rasuđuju na ispravan način.

Problem: Deca su sklona preuveličavanju kada izražavaju svoje misli i osećanja. Istina, nešto od onoga što kažu može uznemiriti roditelje. Na primer, dete koje je uzrujano može reći: „Mrzim život.“ a Roditelj može spontano odgovoriti: „Ne, ne mrziš!“ Neki to čine jer se pribojavaju da bi uvažavanje dečjih negativnih osećanja ili misli bilo ravno odobravanju onoga što je dete reklo.

Rešenje: Primenjujte biblijski savet da budete ’brzi da čujete, a spori da govorite i spori da se ljutite‘ (Jakov 1:19). Zapazite da je Jehova Bog imao razumevanja za negativna osećanja mnogih svojih vernih slugu, zbog čega je i dopustio da izveštaji o tome budu sačuvani u Bibliji (Postanak 27:46; Psalam 73:12, 13). Na primer, kada je bio u teškim kušnjama, Jov je rekao da želi da umre (Jov 14:13).

Očigledno je da neka Jovova osećanja i razmišljanja nisu bila na mestu i da mu je bila potrebna ispravka. Ali, Jehova nije poricao njegova osećanja, niti ga je sprečio da govori o njima, već je poštovao njegovo dostojanstvo tako što mu je strpljivo dozvolio da izlije svoje srce. Tek nakon toga ga je ljubazno ispravio. Jedan hrišćanin se izrazio sledećim rečima: „Pošto mi Jehova dopušta da mu izlivam svoje srce u molitvi, smatram da je razumno da i ja dopustim svojoj deci da preda mnom izliju svoja pozitivna i negativna osećanja.“

Kad sledeći put budete u iskušenju da svom detetu kažete: „Ma, ne osećaš se tako“, ili „Ti to ne misliš stvarno“, setite se Isusovog poznatog pravila: „Kako želite da ljudi čine vama, tako činite i vi njima“ (Luka 6:31). Recimo, zamislite da je na vašem radnom mestu neko bio grub prema vama ili da ste se razočarali, možda zbog nekog svog propusta. Frustrirani, poveravate se bliskom prijatelju i kažete mu da vam na poslu ništa ne ide od ruke. Šta biste želeli da vaš prijatelj uradi? Da vam kaže da se vi zapravo ne osećate tako i odmah skrene pažnju na to da ste ionako sami krivi za problem koji je nastao? Ili biste više voleli da vam kaže: „To mora da je bilo teško. Imao si naporan dan“?

Mnogo je verovatnije da će deca, kao i odrasli, prihvatiti savet ako osećaju da osoba koja ga daje zaista razume njihova osećanja i poteškoće s kojima se suočavaju. „Srce mudroga razboritim čini usta njegova, i uverljivost dodaje usnama njegovim“ (Poslovice 16:23).

Šta možete učiniti da bi drugi ozbiljno shvatili vaše savete?

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 8. strani]

„Ko odgovara pre nego što sasluša, to mu je ludost“ (Poslovice 18:13)