Brazilski Indijanci — da li će nestati?

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BRAZILA

NACIONALNI PARK Šingu nalazi se u brazilskoj državi Mato Groso. Prostire se na oko 27 000 kvadratnih kilometara, što je nešto više od površine Makedonije. U njemu živi oko 3 600 Indijanaca iz 14 plemena. Ovaj park je poput ostrva s bujnom vegetacijom usred prostranstva koje na satelitskim snimcima izgleda kao „ogroman sto za bilijar“. Okolne šume su spaljene da bi se omogućio pristup drveću koje se koristi u komercijalne svrhe ili su pretvorene u pašnjake za ogromna krda stoke.

Tokom 60-ih godina prošlog veka, brazilska vlada je počela da osniva rezervate za Indijance. Oni se uglavnom nalaze na području Amazona i trenutno zauzimaju oko 12 posto teritorije Brazila. Osnivanje rezervata dovelo je do neočekivanog preokreta: broj Indijanaca u Brazilu raste, i to prvi put u poslednjih 500 godina! Smatra se da ih sada ima oko 300 000. Međutim, to je samo delić populacije koja je postojala 1500. godine — prema nekim procenama, tada ih je bilo negde između dva i šest miliona.

Jedan istraživač je napisao da se u proteklih 500 godina „dogodila strašna demografska tragedija ogromnih razmera“. Šta je prouzrokovalo tako drastičan pad broja brazilskih Indijanaca? Da li porast u novije vreme znači da je njihov opstanak siguran?

Počeci kolonizacije

Brazil je 1500. godine bio proglašen za posed portugalske krune. U prvih 30 godina posle toga kolonijalne vlasti bile su najviše zainteresovane za brazil, tvrdo drvo od kojeg se dobija crvena boja. Država Brazil je dobila ime po ovom drvetu koje je bilo veoma cenjeno u Evropi. U zamenu za njega, Evropljani su starosedeocima davali ukrase i druge sitnice.

Međutim, ubrzo je ustanovljeno da je brazilska klima izuzetno pogodna za gajenje šećerne trske. Ali postojao je jedan problem — gajenje ove biljke zahtevalo je mnogo truda i veliki broj radnika. Potreba za robovima koji bi radili na plantažama bila je sve veća. Međutim, doseljenici nisu morali da idu daleko da bi našli radnike. Na raspolaganju im je bio veliki broj starosedelaca.

Kako se razvilo ropstvo?

Indijanci su se do tada bavili poljoprivredom samo da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe. Muškarci su uglavnom lovili divljač i ribu. Oni su obavljali težak posao krčenja šume, a žene su sejale, sakupljale letinu i pripremale hranu. Zbog toga što nisu marili za bogatstvo i nisu bili pohlepni, Indijanci su hvaljeni u evropskim intelektualnim krugovima. S druge strane, mnogi doseljenici su ih smatrali običnim lenjivcima.

Prijateljski raspoloženi Indijanci bili su podsticani da se presele u blizinu portugalskih naselja kako bi radili za doseljenike i štitili ih. Jezuiti i pripadnici drugih religioznih redova često su igrali važnu ulogu u tome. Oni nisu bili svesni toga kako će kontakt s belcima biti poguban za indijansko stanovništvo. Iako  im je zakon garantovao pravo na posedovanje zemlje i slobodu, Indijanci su praktično bili prisiljeni da rade za doseljenike kao robovi. Retko kad su bili plaćeni za svoj rad i uglavnom nisu mogli da obrađuju svoju zemlju.

Pokušaji portugalske vlasti da zabrani ropstvo imali su ograničen uspeh. Doseljenici su obično uspevali da zaobiđu zakone protiv ropstva. Uopšteno govoreći, smatralo se moralno opravdanim držati ili prodavati kao robove Indijance, navodno neprijatelje, koji su bili zarobljeni u „pravednim“ ratovima. Kupovina Indijanaca smatrala se oslobađanjem i opravdanjem da se oni drže kao robovi.

U krajnjoj liniji, uspehu ove kolonije najviše je doprinela proizvodnja šećera, delatnost koja je u to vreme zavisila od ropskog rada. Zato je portugalska kruna često bila prinuđena da zbog zarade koja se slivala u državnu riznicu, mimo svoje volje toleriše ropstvo.

Kolonijalno rivalstvo — Portugal protiv Francuske i Holandije

Indijanci su bili glavne žrtve sukoba između kolonijalnih sila. Francuska i Holandija su pokušavale da preotmu Brazil od Portugala. Nadmetale su se s Portugalcima za podršku starosedelaca. Indijanci nisu uviđali da je prava namera stranih sila da otmu njihovu zemlju. Oni su na te sukobe gledali kao na priliku da se osvete svojim neprijateljima — drugim indijanskim plemenima — i tako su se dobrovoljno uključivali u sporove stranih sila.

Na primer, 10. novembra 1555, francuski plemić Nikola de Vilgenjon iskrcao se u zalivu Gvanabara (gde se danas nalazi Rio de Žaneiro) i tu sagradio utvrđenje. Sklopio je savez s Tamojo Indijancima koji su živeli na tom području. Portugalci su doveli Tupinamba Indijance iz Baije i u martu 1560. napali naizgled neosvojivo francusko utvrđenje. Francuzi su pobegli, ali su nastavili da trguju s pripadnicima plemena Tamojo i da ih podstiču da napadaju Portugalce. Nakon brojnih bitaka, to pleme je bilo poraženo. Prema nekim izveštajima, u samo jednoj bici poginulo je 10 000, a zarobljeno 20 000 Indijanaca.

Opake bolesti iz Evrope

Starosedeoci s kojima su Portugalci najpre došli u kontakt delovali su izuzetno zdravo. Prvi istraživači su verovali da među starijim Indijancima ima mnogo stogodišnjaka. Ali Indijanci nisu bili imuni na evropske i afričke bolesti. To je po svoj prilici bio faktor koji je najviše doprineo tome da se oni nađu na ivici propasti.

Portugalski zapisi iz tog doba puni su jezivih izveštaja o epidemijama koje su drastično smanjile broj starosedelaca. Godine 1561, u Portugalu je izbila epidemija velikih boginja koja se proširila preko Atlantskog okeana. Posledice su bile strašne. Jezuit Leonardo do Vale je u svom pismu od 12. maja 1563. opisao užasne posledice epidemije u Brazilu: „Te velike boginje bile su tako strašne i toliko su zaudarale da niko nije mogao podneti odvratan smrad koji se širio [od obolelih]. Zato su mnogi umirali a da nisu dobili nikakvu negu. Njihove leševe jeli su crvi koji su se pojavili u ranama od boginja. Tih crva je bilo toliko mnogo i bili su toliko veliki da bi svako ko ih je video bio užasnut i zaprepašćen.“

Mešovite zajednice — šok za jezuite

Nestanak mnogih plemena rezultat je mešanja s pripadnicima drugih rasa. „Ni Portugalci ni starosedeoci Brazila nisu imali ništa protiv međurasnih veza“, navodi se u knjizi Red Gold—The Conquest of the Brazilian Indians. Indijanci su smatrali znakom gostoljubivosti da ponude  strancima žene, često svoje ćerke. Kada su prvi jezuiti stigli u Brazil 1549, bili su preneraženi onim što su videli. „Oni [sveštenstvo] otvoreno govore muškarcima da im zakon ne zabranjuje da žive u grehu sa svojim obojenim ženama“, žalio se jezuit Manuel da Nobrega. Još je dodao: „Doseljenicima sve njihove indijanske [robinje] služe kao konkubine.“ Portugalski kralj je bio obavešten da je jedan doseljenik ’imao toliko mnogo dece, unuka, praunuka i drugih potomaka da [kako je rekao govornik] ne smem da kažem Vašem Veličanstvu koliko ih je‘.

Do sredine 17. veka, Indijanci koji su nekada živeli u gusto naseljenim priobalnim brazilskim ravnicama poginuli su ili umrli, bili su odvedeni u ropstvo ili su se stopili s drugim rasama. Ubrzo se isto desilo i s plemenima u oblasti Amazona.

Kada su Portugalci stigli u Amazoniju, otpočela je skoro neograničena „sezona lova“ na stanovnike donjeg toka Amazona. Prema rečima Manuela Teišeire, generalnog vikara u državi Maranjao, Portugalci su za samo nekoliko decenija ubili skoro dva miliona Indijanaca u državama Maranjao i Para! Ovi podaci su verovatno preuveličani, ali uništavanje i patnja bili su realnost. Slično pustošenje odigralo se kasnije u području gornjeg toka Amazona. Sa izuzetkom nekih udaljenih područja, iz Amazonije je do sredine 18. veka nestalo skoro sve starosedelačko indijansko stanovništvo.

Zahvaljujući razvoju mnogih udaljenih područja u Amazoniji krajem 19. i tokom 20. veka, postepeno je došlo do kontakta između belaca i preostalih izolovanih indijanskih plemena. Čarls Gudjer je 1839. otkrio proces vulkanizacije, a ubrzo nakon toga napravljene su i prve gume, pa je usledila prava pomama za kaučukom. Mnoštvo trgovaca slilo se u područje Amazona, koje je bilo jedini izvor sirovog kaučuka. Taj period je bio obeležen nasilnom eksploatacijom starosedelačkog stanovništva, što je dovelo do daljnjeg ozbiljnog opadanja broja Indijanaca.

Indijanci u 20. veku

Brazilska vlada je 1970. usvojila plan o integraciji kojim je bila obuhvaćena i izgradnja autoputeva kako bi se povezali udaljeni delovi Amazonije. Mnogi od tih puteva prolazili su kroz indijansku zemlju i izlagali Indijance ne samo napadima tragača za prirodnim bogatstvima, već i smrtonosnim bolestima.

Kao primer može poslužiti ono što se desilo plemenu Panaras. Tokom 18. i 19. veka, ono je desetkovano usled rata i ropstva. Malobrojni ostatak pobegao je na severozapad, duboko u šume na severu države Mato Groso. Zatim je baš kroz to područje izgrađen autoput Kujaba-Santarem.

Pokazalo se da je kontakt s belcima poguban za mnoge. To nekad brojno pleme imalo je 1975. još samo 80 pripadnika. Panarasi su preseljeni u Nacionalni park Šingu, gde su bezuspešno pokušavali da pronađu okruženje slično šumi u kojoj su nekad živeli. Zatim su odlučili da se vrate u svoju postojbinu. Brazilski ministar pravde proglasio je 1. novembra 1996. jedno područje od 495 000 hektara za „trajan posed starosedelaca“. Tako je ovo pleme po svemu sudeći spaseno od nestajanja.

Da li im budućnost donosi nešto bolje?

Da li će rezervati spasti preostala indijanska plemena od nestanka? Za sada izgleda malo verovatno da će Indijance zadesiti takva sudbina. Međutim, na područjima gde žive često se nalaze vredna prirodna bogatstva. Procenjuje se da u jednom delu Amazonije, na području koje obuhvata devet država na severu i u središnjem delu zapadnog Brazila, postoje bogate zalihe minerala, kao i zlata, platine, dijamanata, gvožđa i olova u vrednosti oko 750 milijardi evra. Oko 98 posto indijanske zemlje nalazi se upravo unutar tog područja. U nekim područjima  gde žive Indijanci već se pojavio problem ilegalnog traganja za rudnim bogatstvom.

Istorija pokazuje da su Indijanci uvek bili u nepovoljnom položaju kada je u pitanju kontakt s belim čovekom. Davali su zlato u zamenu za ogledala i brazilsko drvo u zamenu za drangulije, i morali su da beže duboko u šume kako bi izbegli ropstvo. Da li će se istorija ponoviti?

Mnogi Indijanci su naučili da koriste savremene tehnološke izume kao što su avioni, motorni čamci i mobilni telefoni. Ali samo će vreme pokazati da li će uspeti da odole pritiscima koje donosi život u 21. veku.

[Mapa na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

■ Nacionalni park Šingu

□ Indijanski rezervati

BRAZIL

BRAZILIJA

Rio de Žaneiro

FRANCUSKA GIJANA

SURINAM

GVAJANA

VENECUELA

KOLUMBIJA

EKVADOR

PERU

BOLIVIJA

PARAGVAJ

URUGVAJ

[Slika na 15. strani]

Indijanci su bili prisiljeni da rade kao robovi na plantažama kaučuka

[Izvor]

© Jacques Jangoux/Peter Arnold, Inc.

[Izvor slike na 12. strani]

Crtež i šara na rubu strane preuzeti iz knjige Brazil and the Brazilians, 1857