Posvetio sam život nečem boljem

Ispričao Plamen Kostadinov

BILO je skoro podne kad sam se probudio. Svuda po podu je bilo praznih flaša, a prepune pepeljare su smrdele. Nije bilo ni traga od euforije koju sam osećao prethodne noći na zabavi. Nikada ranije nisam bio toliko razočaran i usamljen. Sve je izgledalo tako besmisleno. Želeo bih da vam ispričam kako sam došao do ovako žalosnog stanja.

Sa 14 godina sam počeo da se bavim umetnošću. Bilo je to u leto 1980. godine. Otac mi je upravo rekao da sam primljen u srednju umetničku školu u Trojanu, u Bugarskoj. Bio sam presrećan. U jesen te godine, preselio sam se iz mog rodnog grada Loveča u Trojan.

Dopadalo mi se da živim daleko od roditelja i da radim šta hoću. Počeo sam da pušim i ponekad sam se opijao sa školskim drugovima. U školi nismo smeli da pušimo i pijemo, pa mi je bilo još zanimljivije da kršim ta pravila.

Sve više sam voleo umetnost. Pošto sam se isticao u slikanju, u meni je rasla želja da postanem slavan. Posle pet godina školovanja u Trojanu, želeo sam da se dalje obrazujem na Nacionalnoj umetničkoj akademiji u Sofiji, glavnom gradu Bugarske. Bila je to najuglednija obrazovna ustanova te vrste u celoj Bugarskoj. Godine 1988. bio sam primljen na tu akademiju kao jedan od osam najboljih kandidata izabranih iz cele zemlje. Bio sam tako ponosan na svoj uspeh. Jednog dana sam se pogledao u ogledalo i ponosno rekao sebi: „E pa, Plamene, sada više nema sumnje da ćeš jednog dana postati slavan slikar!“

Moj tadašnji način života

Ubrzo sam počeo da nosim crnu odeću i pustio sam kosu i bradu. Prosto se podrazumevalo da jedan umetnik tako izgleda. Prihvatao sam ono za šta sam smatrao da je uobičajeni boemski način života. To je značilo da sam iznajmljivao sobu tamo gde su uglavnom živeli umetnici, držao je u neredu i pretrpavao stvarima koliko god sam to mogao. Zatim sam uzeo jednu mačku s tri mačeta i malog psa. Rasipanje novca je takođe bilo deo mog životnog stila.

Moja strast prema slikanju i dalje je rasla. Stalno sam slikao, obično apstraktne stvari da bih predstavio neobičan svet svoje mašte. Čak sam slikao po zidovima svoje sobe. Mislio sam da je to početak jedne slavne karijere.

Nezaobilazni deo mog života bile su zabave koje smo mi studenti često pravili. Obično smo se skupljali u mojoj sobi, slušali muziku i opijali se, čak i kad smo spremali neki ispit. Vodili smo filozofske diskusije o muzici, slikanju i smislu života. Često smo razgovarali i o natprirodnim silama i vanzemaljcima. Te diskusije su mi pokretale maštu i tako su nastajale nove ideje za moje slike.  Želeo sam da to osećanje euforije potraje, ali ono bi nestajalo čim bih se otreznio. Uglavnom već sledećeg dana ne bi bilo ni traga od nje.

Nakon otprilike deset godina takvog života postao sam razočaran. Koristio sam svetle boje za svoje slike, ali sam imao osećaj da je u meni sve gušća tama i osećao sam se strašno usamljeno. Moji snovi o tome da postanem slavan slikar počeli su da blede. Bio sam depresivan i nisam znao šta dalje da radim sa svojim životom. Taj trenutak sam spomenuo na početku svoje priče.

Istina iz Biblije me je spasla

Godine 1990. odlučio sam da održim izložbu svojih slika u Loveču. Pozvao sam i Janitu, jednu poznanicu sa akademije u Sofiji, da i ona tom prilikom izloži svoje slike, pošto smo bili iz istog grada. Kada se izložba završila, Janita i ja smo otišli do obližnjeg restorana da to proslavimo. Tokom razgovora počela je da govori o onom što je naučila proučavajući Bibliju s Jehovinim svedocima. Pričala mi je o novom svetu prorečenom u Bibliji. To me je zainteresovalo.

Janita je nastavila da proučava Bibliju u Sofiji, i s vremena na vreme mi je donosila neku biblijsku literaturu. Nikada neću zaboraviti s kakvim sam oduševljenjem pročitao brošuru „Gle! Sve novo tvorim“ i kako sam za samo nekoliko dana prosto progutao knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. * Nije mi bilo teško da prihvatim činjenicu da Bog postoji i odmah sam želeo da znam kako mogu da mu se molim. Sećam se svoje prve molitve. Kleknuo sam na kolena i iskreno rekao Jehovi šta me muči. Bio sam potpuno uveren da me sluša. Umesto dotadašnje usamljenosti počeo sam da osećam unutrašnji mir i radost.

Janita me je u Sofiji upoznala s jednim bračnim parom koji su bili Jehovini svedoci. Oni su me pitali da li bih želeo da proučavam Bibliju s njima i pozvali su me na njihove sastanke. Sećam se prvog sastanka na koji sam došao u junu 1991. Stigao sam dva sata ranije i čekao u obližnjem parkiću. Bio sam napet, nesiguran i sumnjičav i pitao sam se da li će me lepo primiti. Na moje iznenađenje, svi su se lepo pozdravili sa mnom uprkos mom bizarnom izgledu. Od tada pa nadalje redovno sam dolazio na sastanke i dvaput nedeljno proučavao Bibliju.

Bio sam presrećan kad sam prvi put dobio Bibliju. Nikada u svom životu nisam pročitao nešto tako izvanredno, niti je na mene išta ostavilo tako snažan utisak kao mudrost koja je izražena u Propovedi na gori. Dok sam proučavao Bibliju lično sam se uverio u to da nas Božja Reč može podstaći da se menjamo i ’obnavljamo u sili koja pokreće naš um‘, kako stoji u Efešanima 4:23. Prestao sam da pušim i potrudio sam se da izgledam pristojno. Toliko sam se promenio da me otac nije prepoznao kada je došao da me sačeka na železničkoj stanici u Loveču, već je jednostavno prošao pored mene.

Počeo sam da poklanjam pažnju svom okruženju. Nered u sobi, oslikani zidovi i miris duvanskog dima više me nisu inspirisali. Imao sam potrebu da sve oko sebe očistim. Okrečio sam zidove u belo i tako prekrio trooka vanzemaljska stvorenja koja sam slikao po njima.

 Suvišno je reći da su me prijatelji napustili, ali brzo su ih nadomestili mnogi drugi ljudi koje sam upoznao na hrišćanskim sastancima i koji su mi i dan-danas dragi prijatelji. Uz takvo dobro društvo brzo sam napredovao. Krstio sam se 22. marta 1992, na prvom kongresu Jehovinih svedoka koji je održan u Bugarskoj, u Plovdivu.

Povratak u Loveč

Premda sam znao da slikarima nije lako da zarađuju za život u malom gradu, odlučio sam da se vratim u Loveč kad diplomiram. Shvatio sam da će, barem za mene, biti veoma teško da ostvarim uspešnu umetničku karijeru kao slikar, a da mi u isto vreme Božje Kraljevstvo bude na prvom mestu u životu. Zato sam rešio da odustanem od nekih svojih planova vezanih za karijeru i da kao volonter poučavam ljude o onom što stoji u Bibliji. Dok sam još uvek bio na akademiji, Janita, koja je diplomirala tri godine pre mene, već je revno propovedala u Loveču. Bila je jedini Svedok u tom gradu.

Kada sam se vratio u Loveč tamo je već postojala mala grupa ljudi koji su proučavali Bibliju s Jehovinim svedocima. Stvarno sam uživao da idem od kuće do kuće i govorim ljudima o nadi za budućnost koju sam i sâm imao. Odlučio sam da veći deo svog vremena posvetim tome.

Međutim, kasnije smo imali neke probleme. Godine 1994. poništena je zvanična registracija koju smo imali kao verska zajednica i bila je pokrenuta velika medijska kampanja u kojoj su iznošene neistine o nama. * Svedoci su često bili privođeni u policijsku stanicu, a literatura im je oduzimana. Tokom tog teškog perioda bila su nam zabranjena javna okupljanja. Pa ipak, mi smo redovno održavali sastanke u jednoj prostoriji od 12 kvadratnih metara koja se nalazila u produžetku Janitine kuće. Jednom prilikom je nas 42 stalo u tu malu prostoriju. Da ne bismo uznemiravali komšije zatvarali smo prozor kad smo pevali pesme Kraljevstva. Kada je napolju bilo toplo, unutra je bilo izuzetno vruće i zagušljivo, ali mi smo bili srećni što smo mogli biti zajedno.

Jehova me je blagoslovio

Divio sam se Janitinoj revnosti u službi za Boga i s vremenom smo se zaljubili jedno u drugo. Venčali smo se 11. maja 1996. Premda se dosta razlikujemo kao ličnosti, na divan način dopunjujemo jedno drugo. Ona mi je najbolji prijatelj i pomoćnik. Zahvalan sam Jehovi što mi je dao ženu koja „vredi mnogo više od bisera“ (Poslovice 31:10).

Neki moji bivši prijatelji su postali poznati umetnici, što je nekada bio i moj san. Ali ja sam srećan što sam posvetio život nečem što je po mom mišljenju mnogo bolje. Mnogima sam pomogao da pronađu smisao života i oni su sada moja duhovna braća i sestre. Bilo kakva slava ili priznanje što sam mogao postići kao slikar ne mogu se uporediti s blagoslovima koje imam u službi Jehovi. Srećan sam što sam dobio priliku da dobro upoznam najvećeg Umetnika, Jehovu Boga.

[Fusnote]

[Slika na 12. strani]

S mojom suprugom Janitom