Susret sa šimpanzama u divljini

DOK uskom stazom idemo kroz prašumu ekvatorijalne Afrike, oči nam se polako privikavaju na treperavu svetlost koja se probija kroz guste krošnje drveća. Neprestano prigušeno cvrčanje cvrčaka, ogromno drveće prekriveno puzavicama, od kojih je neko visoko i preko 55 metara, ispunjava nas strahopoštovanjem i iščekivanjem. U ovom mračnom okruženju imamo osećaj da treba da budemo na oprezu i da se tiho krećemo. Odjednom čujemo glasno huktanje zajedno sa ubrzanim disanjem. Ti zvuci postaju sve glasniji i viši dok ne dostignu zaglušujući krešendo, a onda iznenada prestaju. Nakon iscrpljujućeg pešačenja, došao je uzbudljiv trenutak kom smo se nadali — našli smo grupu dugodlakih šimpanzi.

Kada su ovako mahnite od uzbuđenja, šimpanze zadihano hukću, vrište i ponekad udaraju o stabla, što je njihov način komuniciranja, to jest pozivanja ostalih članova čopora. Izgleda da je neki šimpanza pronašao mnogo slasnih, zrelih smokava i da zato poziva ostale da mu se pridruže. Kad smo pogledali u razgranatu krošnju velikog smokvinog drveta, spazili smo oko 20 ili 30 šimpanzi kako se mirno časte ovim voćem. Njihova crna dlaka se tako lepo presijavala na suncu. Jedan od njih je počeo da nas gađa grančicama i ubrzo smo bili zasuti njima, što je bio jasan znak da ta hrana nije za nas.

Najbolje vreme da se krene u potragu za šimpanzama je onda kada voća ima u izobilju. Kada ga nema dovoljno teže ih je naći, jer se tada dele u manje grupe i kreću po niskom rastinju. Šimpanze u divljini obično jedu po ceo dan dok tumaraju velikim područjima od po nekoliko kvadratnih kilometara. Pored voća, jedu lišće, semenje i stabljike biljaka. Jedu i mrave, ptičja jaja i termite. Ponekad love i manje životinje, uključujući i majmune.

Kako se bliži podne, šimpanzama postaje sve toplije. Jedan od njih silazi s drveta, a ubrzo i ostali kreću za njim. Zatim se jedan po jedan gube u gustom šipražju. Jedan nestašni mladi mužjak krenuo je zaobilaznim putem skačući s grane na granu kako bi nas video izbliza. Ovaj nestašni i radoznali mališa nas je slatko nasmejao.

Zadivljujuće karakteristike

Dok smo se istom stazom vraćali nazad, neko iz grupe nas je pozvao da se okrenemo da nešto vidimo. Kad smo se okrenuli ugledali smo jednog šimpanzu kako stoji iza jednog stabla i krišom nas posmatra. Stajao je na dve noge, visok otprilike jedan metar. Kad bismo ga pogledali, on bi se odmah sakrio iza drveta a posle nekoliko trenutaka bi opet izvirio. Kako simpatična radoznalost! Šimpanze mogu stajati na dve noge i tako preći neko kraće rastojanje. Ali za uobičajeno kretanje koriste i noge i ruke. Kičma je kod čoveka u donjem delu leđa prirodno zakrivljena, što mu omogućava da stoji uspravno, ali kod šimpanzi to  nije slučaj. Kretanje koje je mnogo primerenije šimpanzinoj građi jeste hodanje pomoću ruku i nogu, kao i penjanje i ljuljanje na drveću, s obzirom na to da imaju relativno slabe sedalne mišiće i ruke koje su mnogo duže i snažnije od nogu.

Duge ruke im takođe omogućavaju da dohvate voće s tankih grana koje ne bi mogle izdržati njihovu težinu. Šake i stopala su im tako dobro oblikovane da mogu obuhvatiti grane i čvrsto se držati za njih. Svoje velike prste mogu pomerati i u stranu poput palca, što im pomaže da se penju po drveću i čak da stopalima uhvate i nose predmete skoro isto tako lako kao što to čine šakama. Ova sposobnost im je posebno korisna kada dođe vreme da naprave mesto za spavanje. Nekoliko minuta savijaju i prevrću granje i lišće, i već imaju meko i udobno mesto gde mogu prespavati.

Ljudima je zanimljivo da posmatraju šimpanze u divljini i zapažaju mnoge njihove zadivljujuće karakteristike i očigledne sličnosti s ljudima što se tiče građe i ponašanja. Međutim, neki se interesuju za šimpanze samo zbog eksperimenata koji bi im pružili razloge da veruju u teoriju po kojoj su ljudi nastali od njih. Zato se mogu pojaviti pitanja poput sledećih: Zašto možemo reći da je čovek potpuno drugačiji od šimpanze? Na koji je način čovek, za razliku od životinja, stvoren po Božjoj „slici“? (Postanak 1:27).

Nezaboravan doživljaj

U prirodnom okruženju šimpanze su neuhvatljive i obično tiho nestanu čim spaze čoveka. Međutim, u cilju zaštite i očuvanja njihove vrste, neki čopori šimpanzi su naviknuti na prisustvo ljudi.

Ova kratka poseta šimpanzama u njihovom prirodnom okruženju bila je jedan nezaboravan doživljaj. Pružila nam je barem neki uvid u to kakve su u stvari šimpanze — toliko drugačije od onih koje smo videli u zoološkim vrtovima ili laboratorijama. One su stvarno izuzetno zanimljive životinje koje su ubrojane među „životinje što se miču i divlje životinje zemaljske“ za koje je Bog rekao da su dobro stvorene — to jest da su savršene za život u okruženju u kom se nalaze (Postanak 1:24, 25).

[Okvir/Slika na stranama 14, 15]

ŠIMPANZE I ČOVEK

U svojoj knjizi In the Shadow of Man, zoolog dr Džejn Gudol piše da su njena zapažanja 1960-ih godina o tome kako šimpanze „izrađuju alat“ zapravo „uverila jedan broj naučnika da je potrebno ponovo dati definiciju čoveka, i to na jedan mnogo složeniji način nego što je to učinjeno ranije“. Šimpanze koriste lišće kao sunđer, razbijaju orahe pomoću kamenja ili grana i skidaju lišće s grančica pre nego što ih zabodu u termitnjake kako bi „upecali“ termite, što su sve stvarno zadivljujuća otkrića. Međutim, u novije vreme je postalo opšte poznato da brojne životinjske vrste pokazuju da imaju zapanjujuće veštine u izradi alata. Dr Teodor Barber, autor knjige The Human Nature of Birds—A Scientific Discovery With Startling Implications, kaže: „Pokazalo se da sve životinje koje su do sada dobro proučene, uključujući ne samo čovekolike majmune i delfine, već i mrave i pčele, imaju potpuno neočekivani osnovni nivo svesti i praktičnu inteligenciju.“

Međutim, to ni na koji način ne menja činjenicu da je čovek jedinstven. „Nema sumnje da su gramatika i sintaksa ljudskog jezika jedinstvene“, napisao je profesor Dejvid Premak. Prema tome, složenost ljudskog jezika, zajedno s bogatstvom ljudske kulture, u kojoj jezik i govor igraju ključnu ulogu, sasvim sigurno nas razdvaja od životinja.

 Nakon godina provedenih u proučavanju šimpanzi u divljini, Džejn Gudol je napisala: „Nezamislivo mi je da šimpanze imaju osećanja koja bi se na bilo koji način mogla uporediti s nežnošću, zaštitničkim ponašanjem, tolerancijom i unutrašnjim zadovoljstvom, što su sve obeležja čovekove ljubavi u svom pravom i najdubljem značenju.“ Takođe je napisala: „Čovekova svest o sebi prevazilazi primitivnu svest o svom telu koju imaju životinje. Čovek traga za objašnjenjem misterije svog postojanja, kao i čudesnog sveta koji ga okružuje i vasione nad njim.“

Biblija objašnjava u čemu je razlika između životinja i ljudi kad kaže da je čovek stvoren „po Božjoj slici“ (Postanak 1:27). Zato čovek, za razliku od životinja, u duhovnom smislu odražava sliku svog Stvoritelja tako što ispoljava njegove osobine, među kojima je najistaknutija ljubav. Čovek je sposoban da stiče ogromne količine znanja i da se vodi razumom koji nadmašuje nivo bilo koje životinje. Čovek je takođe stvoren sa sposobnošću da postupa u skladu sa svojom slobodnom voljom, umesto da ga vodi instinkt.

[Slike na 15. strani]

Šimpanze su nestašna i radoznala stvorenja, savršeno stvorena za sredinu u kojoj žive

[Izvori]

Šimpanze, gore desno: Corbis/Punchstock/Getty Images; dole levo i desno: SuperStock RF/SuperStock; Džejn Gudol: © Martin Engelmann/age fotostock

[Izvor slike na 13. strani]

©Photononstop/SuperStock