Uživam u pastirskoj službi

Ispričao Alimbek Bekmanov

Kada sam imao tri godine, počeo sam da pomažem oko čuvanja ovaca i to sam veoma zavoleo. Sa 17 godina sam već bio iskusan pastir. Kasnije sam saznao da postoji još jedna vrsta pastira, čija je uloga da brine o duhovnim potrebama ljudi. Ispričaću vam zašto mi je ta služba donela još veću radost.

ROÐEN sam 1972. u Kirgiziji. Moja mnogočlana porodica živela je u selu Čirpikti na obali prelepog jezera Isik Kulj. Područje u blizini tog jezera privlači brojne turiste koji dolaze u Kirgiziju, nekadašnju republiku Sovjetskog Saveza. Sada sa suprugom Guljmirom živim u Biškeku, glavnom gradu Kirgizije, koji je oko 200 kilometara udaljen od mog rodnog sela.

Pastir i ovce

Dok sam bio dete, u proleće smo vodili ovce na pašnjake visoko u planinama. Da bismo stigli do njih, morali smo da se uspinjemo više od tri kilometra i za to nam je bilo potrebno nekoliko dana. Neki pastiri su birali kraće puteve i brže su stizali do pašnjaka. Ali ti putevi su vijugali pored klisura i provalija i ovce koje bi samo malo odlutale ponekad bi se povredile ili čak stradale.

Često su na tim putevima vrebali vukovi koji su zastrašivali ili napadali ovce, nastojeći da ih odvoje od stada i zatim pojedu. Da bi to izbegao, moj stric je birao put koji je bio lakši i bezbedniji iako smo zbog toga morali da putujemo duže jedan ili više dana. Ponekad sam želeo da idemo malo brže, ali bi me stric zaustavljao. Rekao bi: „Alimbek, misli na ovce, a ne na sebe.“

Na predivnim planinskim pašnjacima pravili smo privremene torove kako bi ovce bile bezbedne tokom noći. Neki pastiri su voleli duže da spavaju i izvodili bi ovce na pašu uveliko nakon izlaska sunca. Kada bi njihova stada stigla na pašnjak, već je bilo i suviše toplo.

Ovce bi se ubrzo zbile jedna uz drugu, povile glave i teško disale. Pošto nisu mogle da pasu do sitosti, slabile su i mršavile. Za razliku od tih pastira, moj stric je ustajao pre zore, oko četiri ujutro. Izvodio je ovce na dobru pašu pre svanuća. Tako su imale dovoljno vremena da pasu na svežem jutarnjem vazduhu. Naš narod obično kaže: „Gledaj ovce i znaćeš kakav je pastir.“

 Dok su se ovce odmarale nakon paše, mogli smo da ih pregledamo i lečimo ukoliko je potrebno. Jedna od najozbiljnijih pretnji po njihovo zdravlje bile su muve koje su polagale jajašca u pupak ovaca, usled čega bi se na tom mestu pojavila upala i otok. Ukoliko se taj problem ne primeti na vreme, bol postaje toliko jak da se može desiti da ovca odluta i ugine. Mi smo naše ovce pregledali skoro svakog dana da bismo mogli da ih lečimo. Iako je to iziskivalo vreme i trud, bili smo zadovoljni što su ovce napredne i zdrave.

Svako veče po povratku s paše brojali smo ovce. One su ulazile u tor kroz uska vrata, ponekad tri ili četiri odjednom. Imali smo više stotina ovaca, ali smo se toliko izveštili da smo mogli izbrojati 800 ovaca za 15 do 20 minuta. Za to nam je bilo potrebno dosta vežbe, ali smo uspeli!

Ukoliko bismo primetili da neka ovca nedostaje, stric bi uzeo pušku i pastirski štap i išao da je traži — izlazio je i po kiši i mraku čak i kada je nedostajalo samo jedno jagnje. Glasno bi dozivao ovcu, a njegov glas je plašio divlje životinje. Zamislite koliko se ona osećala sigurno kada bi ga čula.

Svakoj ovci smo dali ime, u skladu s njenim izgledom i naravi. Činilo se da je u svakom stadu bila poneka tvrdoglava ovca. Iz nekog razloga jednostavno nije htela da sluša pastira. Ponekad su i druge ovce sledile neposlušnu. Zato je pastir morao da kazni tvrdoglavu ovcu. Primera radi, ostavio bi je samu u toru. S vremenom su se neke popravile i počele da slušaju pastira. Ona koja je i dalje bila tvrdoglava završila bi na našem stolu za večeru.

Pastir u još jednom pogledu

Godine 1989, počeo sam da se bavim borilačkim veštinama i to mi je odlično išlo. Iduće godine sam pozvan u sovjetsku vojsku. Dok sam služio vojni rok u Rusiji, moji drugovi s treninga su osnovali bandu i okrenuli se kriminalu. Kada sam se vratio u Kirgiziju, rekli su mi da ću, ako im se pridružim, imati sve što poželim. Ali, u to vreme sam upoznao i neke Jehovine svedoke.

Svedoci su mi pružili odgovore na pitanja koja su me mučila od detinjstva. Na primer, zašto ljudi umiru? Od njih sam saznao da je smrt posledica greha prvog čoveka Adama (Rimljanima 5:12). Iz Biblije sam takođe naučio da je istiniti Bog Jehova poslao svog Sina Isusa da nas otkupi od greha i da ćemo, ukoliko iskazujemo veru u Jehovu i njegovog Sina, biti oslobođeni našeg nasleđenog greha. Zahvaljujući tome, možemo se nadati životu u raju na zemlji, u skladu s Božjom prvobitnom namerom za ljude (Psalam 37:11, 29; 83:18; Jovan 3:16, 36; 17:1-5; Otkrivenje 21:3, 4).

Odgovori koje su mi Svedoci dali na temelju Svetog pisma bili su toliko jasni i razumljivi da sam oduševljeno govorio: „Baš tako i treba da bude!“ Više nisam želeo da se družim sa starim društvom. Oni su mnogo puta pokušavali da me ubede da im se vratim. Ali odoleo sam njihovim primamljivim ponudama jer sam iskreno želeo da usvajam biblijska učenja i da ih primenjujem. Napredovao sam u tome i s vremenom postao duhovni pastir.

U to vreme je jedna žena, koja je u našem kraju bila poznata po lečenju verom, često dolazila kod moje majke. Jednom prilikom sam se vratio kući i zatekao je kako priziva duhove. Rekla mi je da imam poseban dar i da treba da odem u džamiju i uzmem jedan zapis. Uveravala me je da će mi taj zapis pomoći. Skoro me je ubedila da ću, ako to učinim, primiti isceliteljsku moć.

Sutradan sam otišao kod Svedoka s kojima sam proučavao i ispričao im sve o toj poseti. Oni su mi iz Biblije pokazali da se Jehova protivi svakom obliku spiritizma jer su u to uključeni zli duhovi  (Ponovljeni zakoni 18:9-13). Nekoliko noći nisam mogao da spavam zbog demonskih napada. Nakon što su mi Svedoci objasnili kako da se molim u skladu s Jehovinom voljom, košmari su prestali. Uverio sam se da sam pronašao pravog Pastira, Jehovu.

Saznao sam da je David, koji je napisao brojne biblijske psalme, takođe u mladosti bio pastir. Nazivao je Jehovu ’svojim Pastirom‘ i njegove reči kojima je opisivao šta oseća prema Bogu duboko su me dirnule (Psalam 23:1-6). Želeo sam da oponašam Jehovinog sina Isusa, koji se u Bibliji naziva ’pastirom ovaca‘ (Jevrejima 13:20). Krstio sam se u znak predanja Jehovi na jednom većem skupu Svedoka koji je održan u Biškeku početkom 1993. godine.

Važan sastanak

Mnogi moji rođaci i komšije su počeli da se sastaju da bi proučavali Bibliju. Tim sastancima koji su se održavali pored jezera Isik Kulj prisustvovalo je oko 70 ljudi iz našeg sela. Jedan moj rođak koji je bio na čelu seoskog veća veoma se zainteresovao za biblijska učenja. Rekao je da će organizovati veliki skup na kom ćemo moći da govorimo o svojoj novoj religiji. Ali verske vođe su počele da huškaju ljude iz našeg kraja da nas ometaju u delu propovedanja. Nameravali su da iskoriste taj skup da bi okrenuli seljane protiv nas.

Dogovorenog dana došlo je oko hiljadu ljudi, uključujući neke iz tri obližnja sela. Bilo je i nekoliko Svedoka i jedan od njih je počeo da govori o našim verovanjima koja se temelje na Bibliji. Nije prošlo ni pet minuta i jedna osoba je ustala i glasno upućivala provokativna pitanja. Optužbe i pretnje su počele da stižu sa svih strana i mnoštvo se spremalo da nas napadne.

U tom trenutku je jedan od moje starije braće, koji je tada tek počeo da proučava Bibliju, ustao u našu odbranu. Njega su se svi plašili i izbegavali ga zbog toga što je lako savladavao svakog s kim bi se potukao. Hrabro je stao između napadača i Svedoka i mi smo otišli nepovređeni. Mnogi od onih koji su bili na tom skupu krstili su se u narednih nekoliko godina. Danas u našem selu koje broji oko 1 000 stanovnika ima više od 50 Jehovinih svedoka.

 Pastirova ćerka

Nekoliko meseci pre jednog velikog kongresa Jehovinih svedoka, koji je u julu 1993. održan u Moskvi, upoznao sam Guljmiru, Svedokinju iz jednog kirgiskog sela. I ona potiče iz pastirske porodice. Njena majka je počela da proučava Bibliju sa Svedokinjom po imenu Aksamaj 1988. godine, dok je delo Svedoka još uvek bilo zabranjeno u Sovjetskom Savezu. Aksamaj je 1970-ih bila prvi objavitelj kirgiskog porekla u tom kraju.

Ubrzo se Guljmira pridružila majci u proučavanju Biblije. Njih dve su se krstile 1990. Guljmira je od srca želela da postane pionir i punovremeno propoveda dobru vest, što je učinila kratko nakon svog krštenja.

Naredne dve godine sam samo povremeno viđao Guljmiru jer je moje selo bilo udaljeno 160 kilometara od njenog. Ali u martu 1995. uputio sam se u njeno mesto da joj kažem da bih voleo da se češće viđamo. Bio sam zapanjen kada mi je rekla da će sledećeg jutra otputovati jer počinje da služi u ruskoj podružnici, udaljenoj 5 633 kilometra!

Ja sam u to vreme već punovremeno propovedao i učio sam ruski jer još nismo imali publikacije na kirgiskom jeziku. Guljmira i ja smo se tri godine dopisivali. Dogovorili smo se da oboje čitamo određene delove iz Svetog pisma i da zatim razmenjujemo utiske o tome. U međuvremenu sam služio u prvoj kirgiskoj skupštini, u gradu Balikči.

Služenje Jehovi sa Guljmirom

Guljmira je 1998. došla na odmor u Kirgiziju i tada smo se venčali. Nakon toga sam i ja počeo da služim u ruskoj podružnici. Zaista sam bio srećan što sam ranije učio ruski jezik! Kasnije sam pozvan da se priključim prevodilačkom timu koji je pripremao biblijsku literaturu na kirgiskom jeziku. Molio sam Jehovu za mudrost i strpljenje. Guljmira je sarađivala sa mnom i bila mi je izuzetna pomoć.

Naš prevodilački tim je 2004. premešten u Biškek, gde sam počeo da služim u odboru koji nadgleda delo Jehovinih svedoka u Kirgiziji. Tada je u zemlji bilo sedam kirgiskih i preko 30 ruskih skupština. Sada ima više od 20 kirgiskih skupština i mnogo grupa, koje čine oko 40 posto od 4 800 Svedoka u Kirgiziji.

Guljmira i ja smo odlučili da naučimo engleski da bismo bili delotvorniji u našoj službi. To nam je omogućilo da 2008. otputujemo u svetsku centralu Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama, gde sam pohađao posebnu školu za one koji nadgledaju delo propovedanja u svojim zemljama.

Nas dvoje osećamo da sada možemo još više da pomognemo ljudima u Kirgiziji da upoznaju Boga. Sve što smo doživeli uverilo nas je da je Jehova pravi Pastir koji nas veoma voli. Lično sam osetio ispunjenje biblijskog psalma, u kom stoji: „Jehova je moj Pastir. Ništa mi neće nedostajati. Na pašnjacima zelenim odmor mi daje, vodi me na spokojna mesta gde obilne vode teku. Dušu moju krepi. Zbog imena svoga vodi me stazama pravednim“ (Psalam 23:1-3).

[Slika na 23. strani]

Naše ovce na pašnjaku

[Slika na 23. strani]

Svako veče smo brojali ovce da bismo se uverili da nijedna ne fali

[Slika na 24. strani]

Guljmira i ja danas