RODIO sam se 1965. u siromašnoj porodici u Severnoj Irskoj. Odrastao sam u okrugu Londonderi za vreme nasilnih političkih i verskih nemira između katolika i protestanata. Ti nemiri su trajali više od 30 godina. Katolici, koji su bili u manjini, smatrali su da većinsko protestantsko stanovništvo sprovodi nad njima diskriminaciju putem prevara na izborima, nasilničke policije, nemogućnosti zaposlenja kao i nepoštene raspodele stanova.

Video sam nepravdu i nejednakost na svakom koraku. Policajci i vojnici su me bezbroj puta tukli, izvlačili iz automobila sa uperenim oružjem, ispitivali i pretresali. Osećao sam se ugroženim i pomislio sam: ’Ili ću ovo i dalje trpeti, ili ću se pobuniti!‘

Učestvovao sam u protestnim šetnjama u znak sećanja na smrt 14 osoba koje su britanski vojnici ustrelili u „Krvavoj nedelji“, koja se dogodila 1972. Takođe sam učestvovao u protestnim marševima organizovanim u čast republikanskih zatvorenika koji su štrajkovali glađu i umrli 1981. Postavljao sam zabranjene zastave i pisao antibritanske grafite gde god sam stigao.  Izgledalo je kao da se uvek iznova desi neki zločin ili ubistvo u kom su katolici žrtve, zbog čega bih protestovao. Mirne protestne šetnje i povorke često su eskalirale u opšti nered.

Kao student sam učestvovao u protestima za zaštitu životne sredine. Kasnije sam se preselio u London gde sam učestvovao u socijalističkim protestnim šetnjama protiv vladine politike koja je, kako sam smatrao, išla na ruku višoj klasi, na račun siromašnih. Bio sam i deo sindikatskih štrajkova protiv smanjivanja plata. Takođe sam podupro protestni marš 1990. godine protiv nepravednog oporezivanja, prilikom kog su demonstranti napravili veliku štetu na Trafalgar skveru.

Tokom vremena sam se razočarao. Protesti su više rasplamsavali mržnju nego što se njima nešto postizalo.

Otprilike u to vreme, jedan drug me je upoznao s Jehovinim svedocima. Oni su mi iz Biblije pokazali da Bog nije ravnodušan na patnju i da će otkloniti sve zlo (Isaija 65:17; Otkrivenje 21:3, 4). Ljudi uprkos dobrim namerama ne mogu ostvariti pravdu i jednakost. Ne samo da nam je potrebno Božje vođstvo već nam je potrebna i snaga od njega da bismo nadvladali nevidljive sile koje stoje iza problema u svetu (Jeremija 10:23; Efešanima 6:12).

Sada vidim da je moje protestovanje protiv nepravde ličilo na doterivanje palube broda koji tone. Kakvo olakšanje je bilo shvatiti da će doći vreme kada na našoj planeti više neće biti nepravde i kada će vladati prava ravnopravnost.