KAKO biste se osećali kada bi vama ili nekoj vama bliskoj osobi bio ustanovljen neki mentalni poremećaj? Na svu sreću, takvi poremećaji mogu da se leče. Pogledajmo najpre neke činjenice koje će nam pomoći da ih bolje razumemo. *

„U celom svetu, stotine miliona ljudi ima neki mentalni poremećaj, a to utiče i na njihove najbliže. Svaki četvrti čovek će u nekom periodu svog života imati neki psihički poremećaj. Depresija je vodeći uzrok onesposobljenosti kod ljudi. Šizofrenija i bipolarni poremećaj spadaju u najozbiljnije oblike mentalnih poremećaja, i u najvećoj meri utiču na sposobnosti obolele osobe [...] Iako je broj obolelih veoma velik, o ovim problemima se i dalje ne govori mnogo, oni se potcenjuju, a oboleli su na udaru predrasuda“, navodi Svetska zdravstvena organizacija (SZO).

Prema SZO, mnogi koji imaju neki poremećaj psihičke prirode ustručavaju se da zatraže stručnu pomoć da ne bi bili ožigosani u društvu.

Iako se većina mentalnih poremećaja može lečiti, prošle godine u Sjedinjenim Državama oko 60 posto odraslih i skoro 50 posto dece od 8 do 15 godina koji imaju neki poremećaj nije primalo adekvatnu terapiju, stoji u izveštaju jednog američkog udruženja (National Alliance on Mental Illness).

Stručnjaci definišu mentalni poremećaj kao ozbiljnu promenu u razmišljanju i kontrolisanju emocija, kao i u ponašanju. Takvo stanje često utiče na odnos obolele osobe s drugima i na njeno suočavanje sa životnim izazovima.

Simptomi se razlikuju po trajanju i intenzitetu — u zavisnosti od same osobe, vrste poremećaja i životnih okolnosti. Od takvih poremećaja mogu da obole osobe oba pola, bez obzira na njihov uzrast, kulturu ili religiju, rasu, stepen obrazovanja ili socijalni položaj. Takođe, na to ne utiču lične slabosti ili karakter. Uz odgovarajuću terapiju, obolele osobe mogu imati ispunjen i smisaon život.

Stručnjaci za mentalno zdravlje mogu uspešno lečiti mnoge mentalne bolesti. Prvi i najvažniji korak jeste da obolela osoba ode na jedan detaljan pregled.

Lekar može pomoći oboleloj osobi samo ako ona prihvati odgovarajuće lečenje. To možda podrazumeva da prevaziđe strah od toga da govori o svom problemu. Lečenje ponekad obuhvata razgovore sa stručnjacima koji pomažu oboleloj osobi da razume svoje stanje, da se uhvati u koštac s problemima i da ne odustane od lečenja. Tokom takvih razgovora, član porodice ili prijatelj može biti oslonac i podrška.

Mnogi su naučili da žive s mentalnom bolešću, nakon što su bolje razumeli svoje stanje i postupali u skladu s terapijom koju im je odredio lekar. „Pre nego što je mojoj ženi uspostavljena dijagnoza“, kaže Mark, „nismo mnogo znali o mentalnim bolestima. Ali naučili smo da ne razmišljamo previše unapred i da se naviknemo na svoju situaciju. S vremenom smo osetili pozitivne rezultate ukazane stručne pomoći. Takođe nam je puno značila podrška porodice i prijatelja.“

Klaudija se slaže s tim. „U početku“, priznaje ona, „dijagnoza mi je delovala kao zatvorska kazna. Ali iako moja bolest donekle ograničava i mene i mog  supruga, naučila sam da se izborim s naizgled nesavladivim preprekama. Uspevam da funkcionišem tako što postupam u skladu sa savetima lekara, negujem dobre odnose s drugima i trudim se da imam realna očekivanja.“

Biblija ne kaže da se verom u Boga rešavaju zdravstveni problemi. Pa ipak, mnoge porodice širom sveta crpe utehu i snagu iz Biblije. Na primer, ona nas uverava da naš brižni Stvoritelj pruža utehu onima koji su „slomljenog srca„ i „skrhanog duha“ (Psalam 34:18).

Iako Biblija nije medicinski priručnik, ona nam pruža praktične savete, koji nam mogu pomoći da se izborimo s bolnim osećanjima i teškim situacijama. Ona nam takođe uliva nadu u budućnost u kojoj neće biti bolesti i patnje. Božja Reč obećava: „Tada će se otvoriti oči slepima i uši gluvima otvoriće se. Tada će hrom skakati kao jelen, jezik nemoga radosno će klicati“ (Isaija 35:5, 6).