ZAMISLITE da ste hrišćanin u prvom veku. U vašu skupštinu je od apostola Pavla upravo stigla jedna poslanica. Dok slušate kako se čita, primećujete da je u njoj Pavle često citirao „svete spise“, to jest ono što je danas poznato kao hebrejski deo Svetog pisma (2. Timoteju 3:15). „Veoma bih voleo da vidim odakle citira“, kažete sebi. Ali to ne bi bilo baš tako lako. Zašto?

Pogledajmo kako su izgledali sveti spisi koji su bili dostupni u Pavlovo vreme. Jedan takav manuskript može se videti na ovoj stranici. U pitanju je deo iz Isaijine knjige pronađen kod Mrtvog mora. Šta vidite? Gomilu teksta. Nema znakova interpunkcije. Nema ni poglavlja ni stihova na koje smo danas navikli.

Oni koji su zapisivali Bibliju nisu je delili na poglavlja i stihove. Samo su zapisivali sve što im je Bog govorio, tako da čitaoci Božju reč mogu razumeti u celini, a ne samo njene delove. Zar tako ne čitamo pismo koje dobijemo od nekog koga volimo? Pročitamo celo pismo, ne samo neke delove.

Međutim, to što nije bilo podele na poglavlja i stihove predstavljalo je problem. Pavle je svoje citate mogao uvesti samo rečima „kao što je napisano“ ili „kao što je Isaija prorekao“ (Rimljanima 3:10; 9:29). Bilo bi ih veoma teško naći ukoliko ne biste dobro poznavali svete spise u celini.

Pored toga, ti sveti spisi nisu bili kratak i jednostavan tekst. Do kraja prvog veka, postali su zbirka, koja se sastojala od 66 knjiga! Zbog toga su oni koji danas čitaju Bibliju zahvalni što je ona podeljena na poglavlja i stihove, jer tako mogu lakše da nađu ono što traže, kao što su mnogi citati koje je u svojim poslanicama Pavle citirao iz hebrejskog dela Svetog pisma.

Zbog toga se možda pitate: „Ko je podelio Bibliju na poglavlja i stihove?“

Zasluge za uvođenje poglavlja u Bibliju pripisuju se engleskom svešteniku Stivenu Langtonu, koji je jedno vreme bio kenterberijski nadbiskup. On je to učinio početkom XIII veka, dok je držao nastavu na Univerzitetu u Parizu.

Pre njegovog vremena, mnogi izučavaoci su eksperimentisali s podelom Biblije na manje delove, to jest poglavlja, uglavnom radi lakšeg snalaženja. Možemo samo zamisliti koliko bi jednostavnije bilo pronaći neki stih u jednom poglavlju umesto u celoj knjizi, kao što je knjiga proroka Isaije, koja se sastoji od 66 poglavlja.

Međutim, to nije bilo lako sprovesti u delo. Postojali su različiti i neusklađeni sistemi. Na primer, prema jednom je Markovo jevanđelje bilo podeljeno na 50 poglavlja,  a ne na 16 kako je danas. U Langtonovo vreme u Pariz su dolazili učenici iz mnogih zemalja i sa sobom donosili svoje Biblije. Međutim, nije bilo lako pratiti nastavu. Zašto? Zato što poglavlja u Biblijama predavača i studenata nisu bila ista.

Zato je Langton izumeo novi sistem podele na poglavlja. Njegov sistem se „dopao čitaocima i prepisivačima“, navodi se u jednoj knjizi, i „zato se veoma brzo proširio po Evropi“ (The Book—A History of the Bible). To je podela koja je i danas zastupljena u većini Biblija.

Oko trista godina kasnije, sredinom XVI veka, Rober Etjen, čuveni francuski štampar i izučavalac, otišao je korak dalje. On je želeo da što više ljudi izučava Bibliju. Zapazio je koliko bi bilo korisno imati jednoobrazan sistem numerisanja ne samo poglavlja već i stihova.

On nije bio začetnik te ideje. Drugi su već učinili nešto na tom polju. Na primer, vekovima ranije su hebrejski prepisivači podelili hebrejsku Bibliju, koja se često naziva i Stari zavet, na stihove, ali ne i na poglavlja. Međutim, kao što je to bio slučaj i s podelom na poglavlja, nije postojao istovetan sistem.

Etjen je u grčki deo Biblije, to jest Novi zavet, uveo podelu na stihove i sjedinio ga s hebrejskim delom, koji je već bio izdeljen. Godine 1553, objavio je prvu celu Bibliju na francuskom, s gotovo istom podelom na poglavlja i stihove koja se danas može videti u većini Biblija. Neki su bili kritični prema tom poduhvatu, govoreći da stihovi cepkaju Bibliju na manje delove i da ona zbog toga izgleda nepovezano. Ali njegov sistem su brzo usvojili i drugi štampari.

Podela na poglavlja i stihove izgleda kao jednostavna ideja. Ona svakom stihu daje jedinstvenu „adresu“. Tačno je da nije nadahnuta od Boga i da je zbog nje ponekad tekst Biblije prekinut na neobičnom mestu. Ali nam olakšava da pronađemo stihove, podvučemo one koji nam posebno znače i podelimo ih s drugima, baš kao što bismo to učinili s mislima iz neke druge knjige.

Koliko god nam podela na stihove i poglavlja olakšava snalaženje u Bibliji, nemojmo zaboraviti koliko je važno čitati je i razumeti celu. Zato je mnogo bolje čitati stihove u kontekstu, a ne odvojeno. To će nam pomoći da se dobro upoznamo sa svetim spisima koji nas „mogu učiniti mudrim“ kako bismo dobili spasenje (2. Timoteju 3:15).