Da li ste nekada bili bolesni? Možda ste se tako brzo oporavili da ste i zaboravili na to. Tuga ne prolazi tako brzo. „Ne postoji način da se smrt drage osobe ’preboli‘“, napisao je dr Alan Vulfelt u svojoj knjizi (Healing a Spouse’s Grieving Heart). Međutim, on je dodao: „Vreme i podrška drugih ublažiće vašu tugu.“

Uzmimo kao primer patrijarha Avrahama. Kako je on reagovao kad mu je žena umrla? U izvornom biblijskom tekstu se kaže da je on „počeo“ da žali i oplakuje Saru. Izraz „počeo da žali“ nosi misao da mu je trebalo vremena da se izbori sa svojim gubitkom. * Još jedan primer je Jakov, kome su preneli lažnu vest da je njegovog sina Josifa rastrgla divlja zver. On je „dugo tugovao“ za svojim sinom i porodica nije mogla da ga uteši. Nekoliko godina kasnije, i dalje je osećao veliki bol pri pomisli na izgubljenog sina (Postanak 23:2; 37:34, 35; 42:36; 45:28).

Slično se i danas osećaju mnogi kojima je smrt oduzela dragu osobu. Navešćemo dva primera.

• „Moj muž, Robert, poginuo je 9. jula 2008. To kobno jutro bilo je isto kao i svako drugo. Nakon doručka, pre nego što je krenuo na posao, kao i uvek smo se zagrlili, poljubili i rekli jedno drugom ’volim te‘. Iako je prošlo šest godina od tada, bol nije uminuo. Mislim da nikada neću preboleti taj gubitak“ (Gejl, 60 godina).

• „Iako sam ostao bez žene pre više od 18 godina, i dalje mi strašno nedostaje. Kad sam u prirodi i vidim nešto lepo, odmah se setim nje i pomislim kako bi se samo ona radovala kad bi to videla“ (Etjen, 84 godine).

Jasno je da su takva bolna, dugotrajna osećanja potpuno prirodna. Svaka osoba tuguje na svoj način i zato nije mudro nikoga osuđivati zbog toga kako reaguje na smrt drage osobe. U isto vreme, ne treba ni sebe da osuđujemo ako nam se čini da je naša žalost preterana. Kako se možemo izboriti s bolnim osećanjima?