SARA sa setom u svojim tamnim očima posmatra dom. Mnogo toga je veže za ovu kuću. Tu je sa svojim dragim mužem, Avrahamom, provela bezbroj lepih trenutaka. * Bio je to njihov topli dom.

Oni žive u bogatom gradu Uru, u kom na svakom koraku ima trgovaca i majstora svih zanata. Nema sumnje da Avraham i Sara imaju mnogo finih stvari, ali Sara nije vezana za ovaj grad i svoju kuću samo zbog materijalnih udobnosti koje tu ima. Ona i njen muž su ovde delili i sreću i tugu. Ovde su se bezbroj puta molili svome Bogu, Jehovi. Sara ima mnogo razloga da voli svoj dom.

Pa ipak, spremna je da ga se odrekne. Sa svojih šezdesetak godina, odvažila se da ode u nepoznato i živi skromnim životom, punim opasnosti, bez izgleda da se vrati u svoj grad. Šta ju je navelo na to? Šta učimo od nje?

Sara je najverovatnije odrasla u Uru, sa svojom mnogobrojnom rodbinom. Danas su od tog slavnog grada ostale samo ruševine i pustoš. Ali u Sarino vreme, Ur je vrveo od života. Trgovački brodovi su plovili vodama Eufrata, donoseći izdaleka skupocenu robu. Krivudave uličice su bile pune ljudi, u luci su bili gusto usidreni brodovi, a trgovci su nudili najraznovrsniju robu. Sari gradska vreva uopšte nije bila strana. Nebrojeno puta je prolazila tim ulicama, pozdravljajući dobro poznata lica. Nema sumnje da su i nju mnogi upamtili, zbog njene nesvakidašnje lepote.

Sara se u Bibliji spominje kao žena snažne vere. Ali to nije bila vera u boga meseca koji je u Uru imao mnogo poklonika i čije se svetilište izdizalo iznad krovova kuća. Sara je verovala u pravog Boga, Jehovu. Ne znamo kako je stekla tu veru pošto je njen otac, barem jedno vreme, bio idolopoklonik. Kasnije se udala za vernog čoveka Avrahama, deset godina starijeg od nje * (Postanak 17:17). Kasnije je Avraham postao poznat kao otac svih koji veruju (Rimljanima 4:11). Imali su skladan brak jer su se poštovali, otvoreno razgovarali o svemu i zajedničkim snagama se hvatali u koštac s problemima. Iznad  svega, spajala ih je ljubav prema pravom Bogu.

Sara je imala muža koga voli. Blizu su joj bili i dragi rođaci. Ali ipak je nešto kvarilo njenu sreću. Naime, bila je nerotkinja (Postanak 11:30). U to vreme i u toj kulturi, bilo je sramota biti bez potomstva. Ali Sara nije dozvolila da je ta nevolja udalji od Boga i muža. Njihov nećak Lot, kome je umro otac, bio im je kao sin. Život je išao ustaljenim tokom, a onda se jednog dana sve iz korena promenilo.

Avraham dolazi do Sare sav ushićen. Ne može da veruje šta mu se upravo desilo. Bog mu se obratio, najverovatnije preko anđela! Sara ga netremice gleda svojim ljupkim očima i gotovo bez daha ga pita: „Šta ti je rekao? Molim te, reci mi!“ Možda je Avraham prvo seo da se sabere, a zatim joj je preneo Jehovine reči, koje su glasile: „Idi iz svoje zemlje i od svog roda i pođi u zemlju koju ću ti pokazati“ (Dela apostolska 7:2, 3). Kada je prvi nalet emocija prošao, počeli su da razmišljaju o veličini zadatka koji je Jehova stavio pred njih. Treba da napuste sigurnost svog doma i da žive kao nomadi! Avraham s nestrpljenjem iščekuje Sarinu reakciju. Da li će ga podržati i spremno prihvatiti tako veliku promenu?

Na prvi pogled nam se možda čini da nikada nismo stajali pred takvom odlukom. I zaista, Bog nam se nikada nije pojavio i tražio od nas nešto slično. Ali kad malo bolje razmislimo, zar pred nama nije sličan izbor? Živimo u materijalističkom svetu, koji nam sugeriše da je najvažnije da imamo ličnu udobnost i da budemo materijalno obezbeđeni. Ali Biblija nas podstiče da drugačije razmišljamo — da nam na prvom mestu bude da ugodimo Bogu, a ne sebi (Matej 6:33). Dok razmišljamo o tome kako je Sara postupila, pitajmo se: „Kakve izbore ja pravim u životu?“

Dok se pakuje, Sara razmišlja šta da ponese, a čega da se odrekne. Ne može nositi ništa što bi bilo preteško za magarce i kamile u njihovom karavanu, ništa što bi im smetalo s obzirom na to da će stalno biti u pokretu. Zato dolazi do zaključka da mnogo toga mora da proda ili pokloni. Neće više imati ono što život u gradu nudi — tržnice pune žitarica, mesa, voća, odeće i svega što se poželeti može.

Možda je za Saru najteže to što više neće imati svoju kuću. Ako je to bila kuća iole nalik onima koje su arheolozi  otkrili, Sara je živela prilično luksuzno. Neke od tih kuća su imale preko deset soba, kao i tekuću vodu, kupatilo i odvodni sistem. Čak i da su živeli u skromnijoj kući, barem su imali krov nad glavom i vrata koja su mogli da zaključaju. A kako će se u šatorima zaštititi od razbojnika? Ili od lavova, leoparda, medveda i vukova, koji su bili sasvim uobičajeni u divljini kakvom će putovati?

Verovatno je Sari naročito teško palo to što treba da ode „iz svoje zemlje i od svog roda“ i što možda više nikada neće videti svoju braću i sestre, sestriće i bratance, stričeve, ujake i tetke kojima je bila privržena. Pa ipak, nije se prepustila tim mislima i hrabro je nastavila da se sprema za odlazak.

Uprkos izazovima, Sara je na dan polaska bila spremna za put. Tara je pošao s njima iako je imao skoro 200 godina (Postanak 11:31). Sara je znala da će imati pune ruke posla oko svog ostarelog oca. Lot im se takođe pridružio i s njima „izašao iz haldejske zemlje“ (Dela apostolska 7:4).

Karavan se zaputio ka Haranu — išao je oko 960 kilometara na severozapad, prateći tok Eufrata. U Haranu su ostali neko vreme. Verovatno je Tara onemoćao, te nije mogao da nastavi put. Svi su ostali tamo dok on nije umro, u svojoj 205. godini života. Pre nego što su produžili dalje, Jehova se ponovo javio Avrahamu, i opet mu rekao da ode u zemlju koju će mu pokazati. Ovog puta mu je otkrio još nešto: „Od tebe ću načiniti velik narod“ (Postanak 12:2-4). Ali kada su napustili Haran, Avraham je imao 75, a Sara 65 godina, a još uvek nisu imali dece. Kako će onda od Avrahama nastati čitav narod? Da li će to biti preko neke druge žene? Poligamija je u ta vremena bila uobičajena, pa je Sara verovatno mislila da će se stvari tako odvijati.

U svakom slučaju, krenuli su dalje. Zapazimo sada ko se još nalazio u njihovom karavanu. Biblija kaže da je Avraham pored dobara sa sobom poveo i ljude „koje su stekli u Haranu“ (Postanak 12:5). Ko su bili ti ljudi? Najverovatnije njihove sluge. Prema nekim jevrejskim zapisima, to su bili prozeliti. Moguće je da su oni upravo od Avrahama i Sare čuli za pravog Boga, Jehovu. Nema sumnje da su Avraham i Sara razgovarali o svojim verovanjima sa svima koje je to zanimalo i da su uverljivo govorili tim ljudima o svom Bogu i nadi koju on pruža. Oni su stvarno dobar primer za nas, naročito kada uzmemo u obzir da živimo u vreme kada su vera i nada prava retkost. Kada pronađeš neku vrednu misao u Bibliji, da li o tome razgovaraš s drugima?

Kada su prešli Eufrat, po svemu sudeći 14. nisana 1943. pre n. e., krenuli su na jug i stigli u zemlju koju im je Jehova obećao (Izlazak 12:40, 41). Zamisli Saru kako gleda oko sebe i uživa u lepoti predela i prijatnim klimatskim uslovima. Kod velikog Morehovog drveća, blizu Sihema, Jehova se opet pojavio Avrahamu, ovog puta rečima: „Ovu zemlju daću tvom potomstvu.“ Te reči su ga sigurno podsetile na Jehovino obećanje o potomstvu koje će jednog dana uništiti Satanu. Jehova je već rekao Avrahamu da će od njega poteći narod preko kog će se blagosloviti svi narodi na zemlji (Postanak 3:15; 12:2, 3, 6, 7).

Pa ipak, nije sve išlo tako glatko. U Hananu je nastupila glad te je Avraham odlučio da odu na jug, u Egipat. Doduše, slutio je da im tamo preti opasnost. Zato je rekao Sari: „Molim te, poslušaj me. Znam da si lepa žena. Kad te Egipćani vide, reći će: ’To mu je žena.‘ I onda će me ubiti, a tebi će poštedeti život. Molim te, reci da si mi sestra, da mi zbog tebe bude dobro i da mi duša ostane živa“ (Postanak 12:10-13). Zašto je Avraham tako nešto tražio od Sare?

 On nije bio lažov niti kukavica, kao što neki smatraju. Sara je zaista bila njegova polusestra. A Avraham se nije bojao bez razloga. Avrahamova bezbednost je bila od velike važnosti jer je Bog nameravao da od njegovog potomstva stvori poseban narod. Štaviše, arheološki dokazi pokazuju da se u Egiptu neretko dešavalo da ljudi na položaju čoveku otmu ženu, a njega ubiju. Zato je Avrahamov predlog bio mudar, a Sara se ponizno podložila muževljevoj odluci.

Ubrzo su se Avrahamovi strahovi obistinili. Neki faraonovi knezovi su primetili Saru, koja je za svoje godine bila veoma lepa žena. Počeli su da je hvale pred faraonom, pa je on naredio da mu je dovedu! Kako li su se Avraham i Sara osećali, kakav strah i teskoba su ih obuzeli? Međutim, izgleda da se Egipćani prema njoj nisu ophodili kao prema taocu već kao prema uvaženom gostu. Možda je faraon hteo da je osvoji i zadivi svojim bogatstvom, a onda da od njenog „brata“ zatraži njenu ruku (Postanak 12:14-16).

Sara zamišljeno gleda u daljinu s balkona faraonove palate. Kako li se oseća sada, kada opet ima krov nad glavom i izvrsnu hranu pred sobom? Da li ju je privukla raskoš, daleko veća od one koju je imala u Uru? Kako li bi samo Satana likovao da je Sara iskoristila priliku da napusti Avrahama i postane faraonova žena! Ali Sara nije to učinila. Ona je bila verna svom mužu i svom Bogu. Takva vernost je prava retkost u današnjem svetu! Da li si i ti poput Sare odan svojoj porodici i prijateljima?

Jehova se umešao i zaštitio ovu dragu ženu tako što je pustio na faraona i njegov dom velike pošasti. Kada je faraon saznao da je Sara Avrahamova žena, vratio ju je njenom mužu i svima im naredio da odu iz Egipta (Postanak 12:17-20). Avrahamu mora da je pao kamen sa srca kada je dobio natrag svoju voljenu ženu! Iako ga je privukla svojom spoljašnjom lepotom, nema sumnje da je njegovu ljubav zadržala svojom unutrašnjom lepotom. Sara je bila izuzetna osoba, a to je ono što Jehova vrednuje (1. Petrova 3:1-5). Dok na spoljašnju lepotu ne možemo previše da utičemo, ona unutrašnja zavisi samo od nas. Imaćemo je ako duhovnim stvarima posvećujemo veću pažnju nego materijalnim, ako prenosimo drugima ono što smo saznali o Bogu i ako odolevamo iskušenjima i ostajemo moralno čvrsti — baš kao i Sara, žena izuzetne vere.