Danas ima mnogo različitih prevoda Biblije, to jest Svetog pisma. Šta biste vi rekli, da li ti prevodi pomažu ljudima da bolje razumeju Bibliju ili ih samo zbunjuju? Kako i zašto su nastali mnogobrojni prevodi? U ovom članku ćemo se pozabaviti tim pitanjima i uz to ćemo se osvrnuti na neke od prvih biblijskih prevoda.

Pogledajmo najpre ko je napisao Bibliju i kada.

Biblija se sastoji iz dva dela. Prvi deo sadrži 39 knjiga u kojima su zapisane „Božje svete objave“ (Rimljanima 3:2). Pisanje ovog dela trajalo je otprilike 1 100 godina — od 1513. pre n. e. do otprilike 443. pre n. e. Pisalo ga je više vernih Božjih slugu i to uglavnom na hebrejskom jeziku. Ovaj, hebrejski deo Svetog pisma, poznat je i kao Stari zavet.

Drugi deo ima 27 knjiga, u kojima su takođe zapisane Božje reči (1. Solunjanima 2:13). Pod Božjim nadahnućem su ga pisali verni Hristovi sledbenici, u periodu od oko 60 godina — od otprilike 41. n. e. do 98. n. e. Pisali su na grčkom jeziku. Ovaj, grčki deo Svetog pisma, poznat je i kao Novi zavet.

Svih tih 66 knjiga zajedno čine Bibliju — knjigu u kojoj je zapisana Božja poruka čovečanstvu. Ali zbog čega su nastali biblijski prevodi i zašto je s vremenom bilo potrebno da se oni revidiraju? Evo tri glavna razloga:

• Da bi ljudi mogli čitati Bibliju na svom maternjem jeziku.

• Da bi se otklonile greške nastale tokom prepisivanja Biblije i tako sačuvala čistoća izvornog teksta.

• Da bi se jezik prevoda osavremenio.

 Pogledajmo kako su ti razlozi uticali na nastanak dva stara prevoda.

Otprilike tri veka pre Isusovog rođenja, neki obrazovani Jevreji su počeli da prevode hebrejski deo Svetog pisma na grčki jezik. Ovaj prevod je kasnije nazvan Septuaginta. Zašto je bilo potrebno prevesti svete spise na grčki? Da bi ih Jevreji čiji je maternji jezik bio grčki razumeli i da bi se održali u veri (2. Timoteju 3:15).

Zahvaljujući Septuaginti, milioni nejevreja koji su govorili grčki takođe su mogli da čitaju svete spise. Profesor Vilbert Hauard za Septuagintu kaže: „Sredinom prvog veka, ona je postala Biblija hrišćanske crkve, čiji su misionari išli od sinagoge do sinagoge ’dokazujući onim što je napisano‘ da je Isus Mesija“ (Dela apostolska 17:3, 4; 20:20). To je bio jedan od razloga zbog kog su mnogi Jevreji ubrzo „izgubili interesovanje za Septuagintu“, objašnjava biblista Frederik Brus.

Kako su ostale knjige bile pisane, tako su pridodavane Septuaginti i na kraju su objedinjene u Bibliju kakvu imamo danas.

Otprilike tri veka nakon što je Biblija završena, Jeronim ju je preveo na latinski. Taj prevod je kasnije postao poznat kao Vulgata. Zašto se Jeronim prihvatio ovog ogromnog posla kada su već postojali prevodi Biblije na latinskom? Prema jednoj biblijskoj enciklopediji, Jeronim je želeo da „ispravi ono što je bilo pogrešno prevedeno, da ukloni očigledne greške i da vrati izostavljene delove teksta ili izbaci dodate“ (The International Standard Bible Encyclopedia).

Jeronim je uradio odličan posao. Međutim, s vremenom su crkvene vlasti otišle u krajnost. Naime, proglasile su Vulgatu za jedini priznati prevod Biblije i vekovima nisu odstupale od toga. Time su običnom narodu preprečile put ka Bibliji pošto je malo ko znao latinski.

Do otprilike V veka, nastali su još neki prevodi Biblije, među kojima je bila i sirijska Pešita. Međutim, tek je u XIV veku prevođenje Biblije na jezike običnog naroda doživelo pravi procvat.

Na primer, Džon Viklif je krajem XIV veka objavio prvi prevod Biblije na engleskom jeziku i tako omogućio običnom narodu da je konačno razume. Ubrzo nakon toga, Johan Gutenberg je izumeo štamparsku presu, zahvaljujući čemu su prevodi Biblije na mnogim jezicima bili odštampani i distribuisani širom Evrope.

S vremenom se pojavilo još engleskih prevoda. Neki su tome prigovarali jer nisu videli potrebu da na istom jeziku postoji više biblijskih prevoda. Zbog toga je Džon Luis, engleski sveštenik iz XVIII veka, napisao: „Jezik se menja, a samim tim prevodi zastarevaju i postaju nerazumljivi novim generacijama. Zato je neophodno da učinimo sve što možemo da bi se Biblija obratila savremenom čitaocu na njemu razumljivom jeziku.“

Izučavaoci Biblije su danas u boljoj poziciji nego ikada ranije da revidiraju stare prevode. Zbog čega? Došlo je do napretka u poznavanju drevnih jezika na kojima je Biblija pisana, a u međuvremenu su pronađeni i dodatni primerci starih biblijskih rukopisa. Zahvaljujući tome, neuporedivo je lakše ustanoviti šta je stajalo u izvornom biblijskom tekstu.

Savremeni prevodi Biblije su veoma dragoceni. Pa ipak, to ne znači da su svi oni pouzdani. * Ali ako su prevodioci radili iz ljubavi prema Bogu, sigurno su dali sve od sebe da verno prenesu Božju poruku. U takav prevod se možemo pouzdati.