Svrha onoga što piše u Ponovljenim zakonima 22:25-27 nije bila prvenstveno u tome da se dokaže da je muškarac kriv, budući da je on već smatran krivim. Svrha je bila da žena bude oslobođena krivice. Pogledajmo kontekst.

U prethodnim stihovima govori se o muškarcu koji je „u gradu“ imao polni odnos s devojkom koja je bila verena. Učinivši to, bio je kriv za preljubu, budući da se na verenu devojku gledalo kao da je u braku. Šta se može reći za nju? Ona „nije vikala u gradu“. Da je to uradila, drugi bi je sigurno čuli i odbranili. Međutim, ona nije vikala. Prema tome, i ona je počinila preljubu, pa su zato oboje proglašeni krivima (Pon. zak. 22:23, 24).

U Zakonu se zatim navodi sledeća situacija: „Ali ako čovek u polju naiđe na devojku koja je verena, pa je uhvati i legne s njom, tada neka se pogubi samo čovek koji je legao s njom, a devojci nemoj učiniti ništa. Ona nije počinila greh zbog kog zaslužuje smrt, jer je to kao kad neko napadne svog bližnjeg i ubije ga. On je devojku koja je verena našao u polju i ona je vikala, ali nije bilo nikoga da je izbavi“ (Pon. zak. 22:25-27).

U ovom slučaju se smatralo da je žena nedužna budući da se nije moglo dokazati drugačije. Pretpostavljalo se da je ona „vikala, ali nije bilo nikoga da je izbavi“. Dakle, ona nije počinila preljubu. Međutim, muškarac je bio kriv za silovanje i preljubu zato što je uhvatio devojku koja je bila verena i legao s njom.

Iako je svrha ovog zakona bila da ženu oslobodi krivice, muškarac je s pravom bio proglašen krivim za silovanje i preljubu. Možemo biti sigurni da su sudije temeljno istražile taj slučaj i donele odluku u skladu s načelima koja je Bog jasno ponovio više puta (Pon. zak. 13:14; 17:4; Izl. 20:14).