GODINAMA su biblijski kritičari tvrdili da kralj Valtasar, koji se spominje u knjizi proroka Danila, nikada nije postojao (Dan. 5:1). Do tog zaključka su došli zato što nije bilo arheoloških dokaza koji bi potvrdili njegovo postojanje. Međutim, to se promenilo 1854. Kako?

Te godine je britanski konzul Džon Tejlor istraživao ruševine drevnog grada Ura, na jugu današnjeg Iraka. Tamo je u jednoj kuli pronašao nekoliko glinenih cilindara. Svi su bili dugački oko 10 centimetara i na njima se nalazio tekst pisan klinastim pismom. Na jednom od njih bila je uklesana molitva za dug život vavilonskog kralja Nabonida i njegovog najstarijeg sina Valtasara. Čak su i kritičari morali da se slože: Ovo otkriće je dokazalo da je Valtasar postojao.

Međutim, Biblija kaže ne samo da je Valtasar postojao već i da je bio kralj. Kritičari su i to dovodili u pitanje. Na primer, Vilijam Talbot, engleski naučnik iz 19. veka, napisao je da neki kažu da je „Vel-sar-usur [Valtasar] vladao sa svojim ocem Nabonidom. Ali ne postoji ni najmanji dokaz u prilog tome.“

Međutim, svaka sumnja je uklonjena kada su zapisi na drugim cilindrima otkrili da je Valtasarov otac kralj Nabonid ponekad godinama bio odsutan iz glavnog grada. Ko je vladao za to vreme? Enciklopedija Britanika navodi: „Kada bi Nabonid bio van zemlje, poverio bi Valtasaru vlast i komandu nad većim delom vojske.“ Prema tome, Valtasar je u tim periodima imao ulogu regenta u Vavilonu. Stoga je arheolog i stručnjak za drevne semitske jezike Alan Milard zaključio da je sasvim na mestu što se „u knjizi proroka Danila Valtasar naziva ’kraljem‘“.

Naravno, za Božje sluge glavni dokaz da je Danilova knjiga pouzdana i nadahnuta od Boga nalazi se u samoj Bibliji (2. Tim. 3:16).