PREMA Mojsijevom zakonu, bilo je sasvim na mestu da se Izraelci u nekim prilikama zakunu. Međutim, ljudi su u Isusovo vreme imali običaj da se često zaklinju, tako da je skoro svaka njihova izjava bila propraćena nekom zakletvom. Takvim besmislenim zakletvama hteli su da daju težinu svojim rečima. Ali Isus je to u dva navrata osudio. On je rekao: „Kad kažete: ’Da‘, neka to znači ’da‘, a kad kažete: ’Ne‘, neka to znači ’ne‘“ (Mat. 5:33-37; 23:16-22).

Prema jednom teološkom rečniku, „sklonost jevrejskog naroda da skoro svaku izjavu potvrdi zakletvom“ bila je veoma izražena, što se može zaključiti na osnovu stihova iz Talmuda, koji detaljno opisuje koje su zakletve bile obavezujuće, a koje nisu (Theological Dictionary of the New Testament).

Isus nije bio jedini koji je osudio takvu praksu. Na primer, jevrejski istoričar Josif Flavije zabeležio je da se pripadnici jedne jevrejske sekte nisu zaklinjali, jer su smatrali da je to gore od lažnog svedočenja. Prema njihovom mišljenju „onaj ko mora da se zakune Bogom da bi mu neko poverovao već je sam sebe proglasio lažovom“. U jevrejskim apokrifnim spisima poznatim kao Knjiga Sirahova (23:11) piše nešto slično: „Čovek koji se mnogo zaklinje pun je zloće.“ Isus je poučio svoje učenike da na zakletve ne gledaju olako. Ako uvek govorimo istinu, neće biti potrebe da se zaklinjemo kako bismo druge uverili u istinitost onoga što kažemo.